Napad na premijera Srbije Aleksandra Vučića i državnu delegaciju Srbije 11. jula u Potočarima, na komemoraciji povodom obeležavanja 20-godišnjice zločina u Srebrenici, a pre toga predlog rezolucije Velike Britanije u Savetu bezbednosti UN, koji nije usvojen zahvaljujući vetu Rusije, ogolili su pravu prirodu odnosa u regionu.
Pokušaji spinovanja u javnosti i pojedinim medijima ogledaju se u minimiziranju ili preuveličavanju napada (od „izolovani incident“ koji su izvele „budale kojih ima svuda“ do „pokušaja atentata na premijera Srbije“). Tu je i prebacivanje odgovornosti (na navijače, političare, ili velike sile koje zavađaju narode), tu su ideje (etničke mržnje i nacionalizama na svim stranama), pa sve do „naknadno otkrivenih istina“ (da je „za pomirenje potrebno dvoje“) i, u najmanju ruku, čudnih gestova („ruka pomirenja ostaje ispružena“).
Sve to ima za cilj da zamagli suštinu problema koji opterećuje odnose u regionu, pa i odnose među velikim silama: sukob interesa.
U ovom slučaju, radi se o sukobu interesa ne toliko Srbije i Bosne i Hercegovine kao dve države, već Bošnjaka i onog dela Srba koji žive u BiH, a koje Srbija ima obavezu da štiti i podržava na svaki mogući način. Već više od 20 godina bošnjačka politička elita (SDA, SBiH Harisa Silajdžića, pa i „multietnička“ SDP) u kontinuitetu, aktivno i vrlo agresivno radi na sprovođenju platforme na kojoj je, u više mahova, dobijala izbore, a to je unitarizacija BiH i namera ukidanja Republike Srpske, ili bar svođenje tog entiteta na puku formu. Bošnjaci, kao najbrojniji, a u daljoj perspektivi i većinski narod u BiH, bili bi i u RS dominantan faktor odlučivanja.
U ostvarenju svog interesa, oni su imali i imaju neskrivenu podršku određenih islamskih država (Turska, Saudijska Arabija), ali i većeg dela zemalja EU, kao i Velike Britanije i SAD čiji se interesi, očigledno, u najvećoj meri poklapaju sa njihovim. Vrhunac pristrasnosti međunarodne zajednice dostignut je za vreme mandata britanskog lorda Pedija Ešdauna, visokog predstavnika za BiH od 2002. do 2006. godine. Tada je veći deo ovlašćenja oduziman Republici Srpskoj, a to je posebno bilo vidljivo 2004. godine kada je, koristeći „bonska ovlašćenja“, Ešdaun smenio 59 legitimno izabranih funkcionera RS, među kojima i tadašnjeg predsednika Mirka Šarovića i predsednika Skupštine Dragana Kalinića.
Da bi se težnje ka unitarizaciji opravdale, bošnjačka strana i njeni spoljni „podržavaoci“ vrlo nekritički insistiraju na tome da su Bošnjaci „žrtve genocida“, da je RS „genocidna tvorevina“, a uz to tvrdoglavo negiraju zločine koje su počinili pripadnici njihovog naroda. To se do krajnosti iskazalo u slučaju Nasera Orića, koga i udruženje „Majke Srebrenice“ smatra herojem.
Drugi deo teksta možete pročitati ovde.
