Kaže Klinton da Vučića ne bi kamenovali da je došao kasnije! Nije se setio da doda, kao još bolju varijantu, da ga ne bi napali kamenjem ni da nije došao uopšte. Daleko je Beograd, kamenica ne može da dobaci!
Naravno da taj biser britke pameti bivšeg američkog predsednika i pokretača ratova na našim prostorima, čoveka koji ratovanje smatra svojim najvećim predsedničkim uspehom, ne bi zaslužio da se o njemu piše da nema još jedne rečenice kojom Klinton kruniše svoju izjavu za hrvatsku televiziju — drago mu je „da su uspeli da očuvaju mir, demokratiju i sećanje na srebreničku tragediju“.
Tako dakle izgledaju mir i demokratija na američki način! Pozoveš gosta u kuću, pa mu postaviš zasedu i sa strane gledaš da li će uspeti da iznese živu glavu. Ako uspe — divota. Sačuvali smo demokratiju — pa i mir! Posle bitke, uvek je mir, to je prosto aksiom. A dok se ratuje — to je sveta borba za demokratiju?!
Klintonu treba verovati, dva veka su njegovi sunarodnici ratovali za demokratiju, gotovo do poslednjeg Indijanca. I sad kad su sve sredili na svojoj teritoriji, krenuli su da šire taj idealni poredak po svetu. Gde god prođu, nastave da caruju nepodnošljiva sreća i radost. Toliko nepodnošljivi da milioni ljudi beže kud ih noge nose, rizikujući živote svoje, svojih porodica i dece, samo da su što dalje od američkih uspeha.
Podržani od takve Amerike, i Englezi su odlučili da malo usreće i nesrećne balkanske narode, pa su dvadeset godina nakon zaista strašne srebreničke tragedije rešili da nas malo pomire. Vešto, onako kako samo oni mogu — džaranjem po živim ranama!
Mesec dana se lome koplja, definiše tragedija da što više zaboli, da ne dozvoli nesrećnim majkama, ženama, sestrama, da se makar po površinama živih rana koje nikad neće i ne mogu zarasti stvori tanka skrama, koja će bar sprečiti da rane neprestano krvare.
Mesec dana se uništava svaka mogućnost da pripadnici dva naroda, koji jedan od drugog nemaju kud da pobegnu, koji će zauvek živeti jedan uz drugi, mogu makar da pogledaju jedan drugog u oči, i bar prestanu da smišljaju nove ratove i nove osvete.
I svih mesec dana ti naši pomiritelji guraju premijera Srbije u vatru da još jednom kaže ono što je njegov prethodnik već rekao, da se izvini u ime Srbije, u ime srpskog naroda koji nikad nije odobrio ni Srebrenicu ni mnoga druga stratišta, pa ni srpska, o kojima se, gle čuda, uopšte ne govori.
I premijer Srbije, znajući gde ide, odlučuje da ipak ode, da postane meta tih nesrećnika koji nisu ni muslimani ni Bošnjaci, nego divljaci i teroristi, da pokaže dobru volju, da po ko zna koji put pognu glavu pred zajedničkom nesrećom.
Kad se desilo ono što se moralo desiti, ti pomiritelji, umesto osude jednog divljaštva koje, gospodine Klintone, nije dokaz očuvanja demokratije, nego povampirene nesreće, opet traže grešku na srpskoj strani.
Ne, Vučić nije trebalo da dođe kasnije! Nije trebalo da dođe uopšte. Jer prvo pravilo i gostoprimstva, pa ako hoćete i demokratije, jeste da kad zovete goste, pse u dvorištu vežete.
I neka nas ne mire više, snaći ćemo se nekako sami!
