Rusofrenija — to je poremećaj pri kojem se bolesniku čini da će Rusija svakog časa propasti, a da će istovremeno osvojiti ceo svet. Počev od 2013. godine, ova bolest je dobila oblik epidemije u određenim delovima Vašingtona, Londona i Brisela, piše Makdonald.
Živeći u Rusiji, irski novinar se toliko zaljubio u nju da je, kako navodi, potpuno zaboravio koliko ljudi na Zapdu malo znaju o toj zemlji.
„Kada sam se vratio u Evropu, još pun entuzijazma i pomalo opijen svojom novom domovinom, bio sam neprijatno iznenađen time što je odnos Evropljana prema Rusiji gotovo nepromenjen u poređenju s vremenom Hladnog rata i ’crvene pretnje‘“, piše Makdonald.
Razlozi su, objašnjava autor, prilično jednostavni. Obići Rusiju kao turista zbog njenog ogromnog prostranstva predstavlja veoma dugotrajan i skup posao. Mnogo je lakše odleteti iz Zapadne Evrope u Španiju nego organizovati putovanje u Rusiju. „Usled toga, informacioni posrednici između zapadnog društva i Rusije jesu — mediji. A tu odgovornu i poštovanja vrednu ulogu oni svom snagom zloupotrebljavaju“, navodi autor.
„Mediji koji na engleskom jeziku pišu o Rusiji u svojim vestima i autorskim kolumnama objavljuju tekst za tekstom o njenoj neminovnoj propasti. A pošto se moj boravak u Rusiji poklopio s najtmurnijim finansijskim periodom u ruskoj istoriji, uvek mi je padala u oči nepodudarnost takvih prognoza s realnošću“, primećuje Makdonald.
Autor navodi i neke od najočiglednijih primera „rusofrenije“.
Anders Aslund, kog i dan-danas mnogi smatraju ozbiljnim analitičarem i specijalistom za Rusiju, predskazivao je krah ruske ekonomije još 1999. godine, dok je komentator „Gardijana“ Lik Harding 2008. pisao da je Rusija „blizu ekonomske propasti“. Pre toga je isti analitičar Vladimira Putina nazvao najbogatijim čovekom u Evropi. A godinu dana nakon svog mračnog predskazanja Harding je zabrinuto saopštio da Kremlj započinje „novu trku u naoružanju“.
„To je klasičan slučaj rusofrenije — smatrati da je Rusija istovremeno jednom nogom u grobu i da preti celom svetu“, konstatuje Makdonald.
Irski novinar kao poseban primer navodi Bena Džudu, koji je napisao čitavu knjigu koja proriče krah Putinove Rusije (Džuda je naziva „krhkom imperijom“).
„Istina, još prošle godine je Džuda na stranicama ’Njujork tajmsa‘ upozorio javnost da Rusija pokušava da osvoji određene oblasti duž svoje zapadne granice. Kasnije je Džuda izvitoperio reči bivšeg poljskog šefa diplomatije Radoslava Sikorskog u famoznom intervjuu za list ’Politiko‘, predstavivši sve kao da je Putin poljskoj Vladi predložio da podele Ukrajinu u duhu pakta Molotova-Ribentropa“, navodi Makdonald.
Prema njegovom mišljenju, najpoznatija žrtva rusofrenije postao je nesuđeni predsednik SAD, siloviti senator Džon Mekejn.
„Kad ne pozira s borcima Islamske države, Mekejn se u slobodno vreme bavi napadima na Rusiju. Prošle godine ju je nazvao ’benzinskom pumpom koja pretenduje na to da bude zemlja‘. Svega nekoliko dana kasnije upoređivao je Putina s Hitlerom. Sada s vremena na vreme upozorava na opasnost od ruskog prodora u susedne države“, piše Makdonald.
Irski novinar sa žaljenjem navodi da kad god treba da razgovara o Rusiji s nekim prosečnim Dablincem, po pravilu sluša ili da je ona pred ekonomskim kolapsom ili da namerava da osvoji Evropu.
