Opsesivni strah od Rusije

Barak Obama i Angela Merkel su u Bavarskoj želeli da pokažu da ništa ne može da ugrozi organske veze koje ujedinjuju dve zemlje još od kraja Drugog svetskog rata.

Američki predsednik je iskoristio učešće na samitu sedam najrazvijenih industrijskih zemalja (SAD, Nemačka, Francuska, Italija, Velika Britanija, Japan i Kanada), koji se drugi put održava bez Rusije, da uz glavne evropske saveznike potvrdi antirusku politiku Vašingtona.

Mesec dana nakon skandala koji je otkrio da je nemačka obaveštajna služba špijunirala francuske političare i diplomate za račun Američke nacionalne agencije (NSA), nemačka kancelarka je na marginama skupa G7 čiji je bila domaćin izjavila da su SAD prijatelj Nemačke uprkos „manjim nesuglasicama“.

Uz Obamu i predsednika Evropskog saveta Poljaka Donalda Tuska pozvala je na produžetak sankcija Rusiji. Nakon što je sa francuskim, ruskim i ukrajinskim predsednicima učestovala u pregovorima koji su doveli do sporazuma u Minsku i smirivanja sukoba, najuticajnija političarka sveta je napustila poslovično uzdržani stav  i priklonila se tvrdoj politici prema Rusiji, pokazujući da je, pored Velike Britanije, najvažniji saveznik Vašingtona u Evropi.

Savez Vašingtona i Berlina

Obama je u Bavarskoj govorio o vezama Nemačke i SAD kao o jednom od najsnažnijih saveza na svetu i poručio Nemcima da im je zahvalan na prijateljstvu i na vođstvu. Berlin se zahvaljujući ekonomskoj moći i podršci Bele kuće sve više afirmiše kao lider Evropske unije, na šta Francuska, druga poluga EU, gleda sa podozrenjem.

Za američkog predsednika samit je bio i prilika da pritisne britanskog premijera Dejvida Kamerona da ne smanji vojni budžet ispod dva odsto BDP-a, što su izdaci koje NATO očekuje od svojih članica uprkos potrebi Londona da se oslobodi ogromnog budžetskog deficita.

SAD ne prestaju da dopremaju oružje u Evropu i povećavaju vojnu tenziju sa Rusijom. Dva dana pred početak skupa u Bavarskoj na evropsku teritoriju su sletela tri američka bombardera B-52, koja će, prema saopštenju NATO-a, učestvovati u vojnim vežbama u Poljskoj i baltičkim republikama.

Ton američke politike prema Rusiji je agresivniji kako se približavaju predsednički izbori u ovoj zemlji, 2016. godine. Kampanja Hilari Klinton u taboru demokrata usmerena je na zaoštravanje pozicija prema Rusiji, što se predstavlja kao odbrana strateških i ekonomskih interesa SAD u Evropi. U vojnom smislu to znači da očuva prevlast NATO-a kao glavne odbrambene sile evropskog kontinenta, a u ekonomskom da sa Evropskom unijom postigne dogovor o jedinstvenom tržištu SAD i EU kroz Transatlantski sporazum o slobodnoj trgovini, koji će omogućiti monopol njenih multinacionalnih kompanija na evropskom kontinentu. Ovaj sporazum je bio jedna od tema samita, a Obama je tražio da se što pre zaključi.

Ukrajina kao izgovor

U oba slučaja reč je o izolaciji Rusije, a situacija u Ukrajini je samo izgovor da se umanji njen značaj u rešavanju glavnih svetskih izazova.

Glavni uzrok agresivne politike Vašingtona prema Moskvi je afirmacija Rusije na međunarodnoj sceni koja je poljuljala sliku o unilateralnom svetu u kome su glavnu reč u rešavanju svetskih kriza nakon hladnog rata imale SAD.

Otvaranje Rusije prema Zapadu u vreme perestrojke SAD su iskoristile da sprovedu evroazijsku doktrinu širenja na Istok i zaokruživanja Rusije, što je opsesija američkih geostratega još od vremena kada je američku spoljnu politku kreirao Zbignjev Bžežinski, savetnik američkog predsednika Džimija Kartera od 1977. do 1981. godine.

Za to postoje ne samo vojni već i ogromni ekonomski interesi. Širenje NATO-a na zemlje istočne Evrope nakon pada Berlinskog zida Vašington nije samo iskoristio da učvrsti političku moć na evropskom kontinentu, već i da obezbedi ogromno tržište za svoju vojnu industriju. Poljska i druge nove članice vojnog saveza su i ozbiljni kupci američkog naoružanja, što garantuje vitalnost američke vojne idustrije.

Povratak Rusije opsesija američkih stratega

Povratak Rusije ostaje opsesija stratega iz Vašingtona. Njeno približavanje Parizu i Berlinu, naročito izraženo posle 2003. godine, kada su se ove dve zemlje suprotstavile američkoj odluci da bombarduje Irak, obnovilo je ideju o Evropi od Atlantika do Urala i svest o tome da je Rusija nezaobilazna kada je reč o strateškim pitanjima i bezbednosti kontinenta.

Moskva je izrazila duboko neslaganje sa američkim vojnim pohodima i orkestriranim promenama režima u svetu, a zaobilaženje Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija u donošenju odluka o bombardovanju Jugoslavije, Iraka ili Libije ju je uverilo da Vašington izbegava da uzme u obzir ruske interese.

Nastojanje Rusije da unese ravnotežu u međunarodne odnose naišlo je na odobravanje zemalja od Argentine do Bliskog istoka, kao i članica BRIKS-a (Brazil, Indija, Kina i Južnoafrička Republika). Uloga Moskve u sprečavanju novog rata Zapada u Siriji 2013. godine i posredovanje u pregovorima sa Iranom o nuklearnim postrojenjima koje je dovelo do dogovora i ukidanja zapadnih sankcija Teheranu, u svetskim centrima je predstavljena kao uspeh ruske diplomatije. Davanje azila Edvardu Snoudenu, američkom obaveštajcu koji je otkrio da NSA ne špijunira samo političke protivnike, već i saveznike kao i obične građane širom sveta, dodatno je razgnevilo Vašington. Zbog toga sve čine da zaustave rastući uticaj Rusije i ne dozvole učvršćivanje njenih veza sa evropskim partnerima. Demonstracija te politike bio je i pritisak na šefove evropskih vlada da ne idu na proslavu 70. godišnjice pobede nad nacističkom Nemačkom. Poslednji primer  je skup G7, koji se umesto foruma za rešavanje svetskih problema pretvorio u antiruski forum.