Tačan broj ustaških žrtava ne zna se, jer nikada nije utvrđen, kao što nije utvrđen ni broj Srba pobacanih u kraške jame po Dalmaciji, Hercegovini, Lici, Baniji i Kordunu. Tačan broj žrtava ne zna se ni za Jasenovac, međutim, da li je samo broj važan?
Da bi ravnoteža među narodima u SFRJ bila uspostavljena, kaže istoričar Ljubodrag Dimić, trebalo je umanjiti moć Srbije kao države, ali i srpskog naroda. Britanske diplomate još 1946. godine pišu u izveštajima „Forin ofisu“ da srpski narod ima tu nesreću da ne može otvoreno da priča o svom stradanju.
„Taj zahtev za simetrijom, za državom ravnoteže, podrazumevao je uvođenje opštih mesta — svi jugoslovenski narodi su stradali, svi su podneli iste žrtve, a istorija traži drugačiju istinu, koja, nažalost, nama danas jeste poznata, a koja je skrivana i gurana pod tepih svih prethodnih decenija“, zaključuje Dimić.
Licitiranje brojevima je samo način da se žrtve dodatno uvrede, tvrdi Dimić, bilo da je broj žrtava obelodanjen ili izmišljen, žrtve nikada nisu tačno popisane i brojevi koji se upotrebljavaju u javnosti nisu tačni.
„Srpski narod nije imao kulturu sećanja da tačno popiše svoje žrtve. I onda je, naravno, u različitim istorijskim situacijama, dolazilo do upotrebe i zloupotrebe licitiranja sa brojevima, i to se nastavlja do danas“.
Bilo je i ozbiljnih istraživanja na ovu temu, kaže Dimić. Istoričar Đuro Zatezalo poimence je popisivao žrtve i na taj način je pokušavao da ih spase od zaborava.
„Ali, bestijalnost tih zločina je na prvom mestu, mada je broj žrtava takav i toliki da ta stratišta liče na planete smrti koje su, nažalost, prevashodno bile rezervisane za srpski narod, ali i za Rome i Jevreje“.
Dimić kaže da se na Zapadu pojavljuje literatura, koja je visoko čitana, koja, između ostalog, dotiče i zločine činjene u NDH, gde se o klanju govori kao o humanom načinu likvidacije.
„Taj sarkazam koji se pojavljuje kod jednog mladog nemačkog istoričara, koji ponovo stavlja na dnevni red pitanja zločina, brojeva, ideologije i, najzad, revizije istoriografske slike prošlosti koja danas, u skladu sa novim centrima moći, od žrtava pravi dželate, a od dželata žrtve“.
O zločinima ustaša ćutalo se, kaže Dimić, dok oni nisu eksplodirali u lice samoj državi. Tada je ćutanje porodilo nezadovoljstvo koje je akumulirano decenijama.
Srpski premijer Aleksandar Vučić u nekoliko navrata ove nedelje izjavio je da nema Srbina za koga će Stepinac biti svetac, dok su u Hrvatskoj „branitelji“ organizovali demonstracije protiv obeležavanja stratišta u Jadovnu. Od svih otvorenih pitanja između Srba i Hrvata, pitanje negiranja zločina iz Drugog svetskog rata je najteže, zato što po broju i monstruoznosti prevazilazi sve što čovek može da zamisli.
