„Da mi neko pokloni DS, ja ga ne bih uzeo“, reče nedavno Borislav Borko Stefanović, potpredsednik Demokratske stranke i šef poslaničke grupe ove partije u Skupštini Srbije. Reče i da za to ima više razloga. A sve to zajedno, u želji da što bolje potkrepi kako njegovi predlozi novog programa partije ne znače rušenje predsednika.
„Od kada je Boris Tadić napustio stranku, niko drugi nema nameru da ode iz DS-a“, reče, takođe nedavno, Bojan Pajtić, predsednik Demokratske stranke i pokrajinske vlade.
„Imam veliku podršku među građanima Srbije. Vidim to i po istraživanjima javnog mnjenja, mada to nije neko merilo, ali pre svega vidim na terenu. Imam i veliku podršku u DS-u, ne mislim na vrh stranke. U vrhu DS-a gotovo da niko ne podržava moj predlog i to je u redu, ne ljutim se“, precizira Stefanović.
„Teze o podelama u DS-u pojavile su se u režimskim medijima u trenutku kada stranka beleži podršku od 12,5 procenata u biračkom telu i pošto je organizovan najveći opozicioni miting od 2000. godine u Beogradu“, precizira Pajtić.
Saglasni da nisu saglasni
Dakle, kod demokrata je sve u najboljem redu, ako je verovati Stefanoviću i Pajtiću. Ali i mediji i javnost im ne veruju. A ne veruju ni oni jedan drugom.
Stefanović još naglasi da ne odustaje od svog programa, ali i da nije čovek koji beži sa megdana i da ne napušta bojno polje usred izborne kampanje, kao što neki tvrde, u pokušaju da prave neuke, nemušte paralele sa Borisom Tadićem. „Ja nisam Boris Tadić“, istaknu.
A ako bi te oterali ili izbacili? Šta bi onda bilo Stefanoviću?
Čini se da je baš ovo u pitanju. Ako neko daje dijametralno suprotne stavove zvaničnoj politici stranke, ako sve to radi prvo u medijima, a pritom ističe da ne želi da ode iz stranke sam, pa i po cenu da mu ne prihvate program — znači da očekuje da ga izbace. Setimo se da su Čedomira Jovanovića za manje odstupanje od programa izbacili.
Čekaj me, ja sigurno neću prvi
Dok mediji pišu kako jedan udara u klin a drugi u ploču, Pajtić i Stefanović se javno ne udaraju. Ili bolje rečeno, ne lično.
I čekaju. Obojica se čekaju.
Izbacivanje iz stranke ili samostalni izlazak iz stranke su dva veoma nepopularna poteza — što za javnost, što za članstvo. Zato je na delu igra živaca. Pa ko više izdrži.
Borko Stefanović to zna i zato bi od njega u narednom periodu trebalo očekivati radikalizaciju izjava. Bojan Pajtić je, s druge strane, još veštiji u čekanju — uostalom, tako je i dočekao da bude šef DS-a — ali je pitanje koliko dugo će još sve ovo moći da „guta“. Čak da je samo Pajtić kao Pajtić u pitanju, možda ne bi bilo problema, ali je opasnost od pritisaka unutar stranke.
Odnos prema mentorima
Obojica u svojim skorašnjim izjavama, ne u dobrom kontekstu, pominju Borisa Tadića, a obojica su bili njegovi „igrači“ i on ih je stvorio. Pajtić je planiran kao zamena Čedomiru Jovanoviću, a (dosta kasnije) Stefanović kao zamena Vuku Jeremiću.
Kada je Tadić u emisiji „Nije srpski ćutati“ progovorio o „Aferi Bordum“ i lažiranju glasanja za tadašnjeg guvernera, potom preuzeo stranku, a za pokrajinski odbor u Vojvodini mogao da bira između Gordane Čomić i Pajtića — tada je krenuo Pajtićev uspon. Uspon Borka Stefanovića počeo je kad je Vuk Jeremić počeo da solira, ili još preciznije, istočno da solira. Dok se Jeremić spuštao niz salu Generalne skupštine UN, noć posle povlačenja čuvene rezolucije Srbije o Kosovu i predlaganja rezolucije usaglašene sa EU, Stefanović je počeo da se penje.
Pajtić, iako ga je izabrao Tadić, politički se „gradio“ uz Dragoslava Petrovića, univerzitetskog profesora iz Novog Sada i sekretara u svim Pajtićevim pokrajinskim vladama. Stefanović se „gradio“ i uz Jeremića, i uz Tadića, a najviše uz strica Mirka Stefanovića, diplomatu.
Stranački staž
Pajtić je daleko zreliji političar. Zna kako funkcioniše i stranački, i državni, i politički mehanizam. Pažljivo je birao i „pravio“ svoje ljude. Kompletniji je kao političar, a ima i međunarodno iskustvo. Napravio je veoma široke i dobre veze. Gradio ih je, kažu, i sa ljudima van njegove stranke.
Stefanović je pak „oktroisan“ u DS, kao sekretar predsedništva. U realnom životu nije nikada napravio neki mesni odbor partije. On to shvata, i zato obilazi odbore DS-a po Srbiji, pokušava — pored lobiranja za sebe — da „oseti“ stranku, da iskustveno nadoknadi to što nije u njoj od početka i što nije učestvovao u njenom građenju. Međutim, ovo ne mora da mu bude velika mana, jer je bilo slučajeva da su ljudi bez „osećaja“ stranke postajali lideri te iste stranke. Razlika je jedino što su ti novi lideri imali svoje ljude koji su poznavali stranku iznutra, pa su nedostatak kompenzovali na taj način. Najbolji primer je Boris Tadić, za koga je to uradio Dušan Petrović.
Političke biografije
Bojan Pajtić je rođen 1970, na čelu Vlade Vojvodine je od 2004, bio je šef poslaničkog kluba „DOS —a“, tri puta je biran za potpredsednika DS-a, a na vanrednoj skupštini ove partije maja prošle godine postao je njen predsednik. Na istoj skupštini, četiri godine mlađi Stefanović postao je potpredsednik. Bio je politički direktor u MSP i šef pregovaračkog tima Srbije za razgovore sa Prištinom. Dok je početkom 2000-ih jedno vreme boravio u Vašingtonu, pri Ambasadi Srbije, Stefanović je imao zadatak da lobira u američkom Kongresu. Kažu da je, kad ga je ministar Jeremić postavio za svog šefa kabineta u MSP-u, telefonom zaustavljao neke po Srbiju loše inicijative u Kongresu. U prednost mu pripisuju i što, nekako, više od Pajtića „liči“ na lidera.
Ideologija je sredstvo
Jedna od zajedničih stvari im je što su obojica političke karijere počeli u strankama desnice. Pajtić kod Milana Paroškog u Narodnoj stranci, a Stefanović u Srpskom pokretu obnove (kako tvrdi Gradski odbor SPO-a, mada Stefanović to demantuje). Zajedničko im je da su živeli ili žive u Novom Sadu. Zajedničko im je da su protiv Aleksandra Vučića. I zajedničko im je da su ambiciozni.
Pajtić je, pošto ga Tadić onomad nije pustio da bude premijer Srbije, zaigrao na kartu Vojvodine. Na neki način je Nenadu Čanku učinio isto ono što je Milo Đukanović uradio Slavku Peroviću. Da bi postao premijer Vojvodine, pozajmio je Čankov program. Mnogi će reći da on nikada nije bio u pravom smislu autonomaš, ali je ta borba za samog sebe većini izgledala kao borba za Vojvodinu.
Kada je postao predsednik DS-a, to mu je postalo breme, pa je zato napisao nekoliko autorskih tekstova u kojima se vidi jaka nacionalna i državotvorna vertikala. U jednom od njih, koji je naišao na osudu i u DS-u, ustanovio je termin „srpska Srbija“. Želeo je da pokaže kako je Evropa sredstvo a ne cilj, ali ujedno i da olakša sebi odlazak u Šumadiju. Ovo Šumadiju shvatite i geografski i kao metaforu za jezgro Srbije.
Stefanović se pak prema mnogima jednako bori za samog sebe, pa promoviše ideju koju mediji zovu „srpska Siriza“, a on se pretrže objašnjavajući da nije baš kao Cipras.
Trenutno, dakle, sve liči na samo dve nijanse žute, ali svi pokazatelji govore da će od DS-a nastati još jedna nova partija na političkoj sceni Srbije. Pitanje je samo ko će pre popustiti: Pajtić ili Stefanović.
