Siriza nije prvi društveni pokret koji služi za primer drugim državama. „Obojene revolucije“ i „Arapsko proleće“ samo su neki od pokreta u novijoj istoriji koji su se, poput plime, raširili svetom.
Međutim, postoji velika razlika između njih i Sirize. Pomenuti pokreti nisu imali jasnu ideju šta zapravo žele. I jedan i drugi pokazali su da nije dovoljno samo želeti da se sruši diktatura. Drugo, oni su u svojim željama težili da se pridruže državama čiji je ekonomski sistem postao dominantno neoliberalan. Treće, oni su bili strogo kontrolisani, a njihove vođe finansirane od strane zapadnoevropskih država i SAD.
Vesnik promena
Siriza je, ipak, nešto sasvim drugo. Njen lider Aleksis Cipras i njegov tim, čiji je najprepoznatljiviji predstavnik ministar finansija Grčke Janis Varufakis, imaju jasan cilj koji nije povezan sa ciljevima globalne neoliberalne ekonomske mašinerije. Sve vreme trajanja neoliberalnog koncepta, zastupnici ove ideje dokazuju da je svaki drugi ekonomsko–politički koncept nemoguć, da je neoliberalizam jedino rešenje.
Narodi, pogotovo narodi Istočne Evrope i siromašnog Juga, gladnih očiju zagledani u televizijske predstave neoliberalnog Zapada, verovali su u tu mantru do skoro, do ekonomskog sloma i krize koja je zahvatila Grčku, Španiju, Kipar, Irsku, Portugaliju…
A onda se pojavila Siriza i pokazala da je promena moguća i da će, ako dođe prekasno, kao što je došla u Grčkoj, pokrenuti talas promena koji će zbrisati sa lica zemlje tradicionalne partijske sisteme. U tome leži najveća opasnost po neoliberalni sistem, i politički i ekonomski.
Od periferije ka centru
Već ranije, na periferiji sveta pojavili su se režimi koji su se suprotstavili neoliberalnom konceptu. Tako su u Latinskoj Americi uspostavljeni režimi Uga Čaveza u Venecueli, Lule da Silve u Brazilu, Kristine Kiršner u Argentini, Eva Moralesa u Boliviji. Njihov primer sledili su i Urugvaj i Ekvador.
Međutim, ovi režimi, osim što se nalaze na periferiji sveta, uspostavljeni su u zemljama koje su bogate prirodnim resursima. Grčka se, sa druge strane, nalazi u epicentru neoliberalnog sveta, u evrozoni. Kada se latinoamerički radnik bori za svoja prava, ta borba ima jedno značenje, a kada se evropski radnik bori za svoja prava, ta borba ima sasvim drugo značenje.
I Grčka i svet
Dugo su evropski radnici bili uljuljkani u udobnoj kolevci „države blagostanja“ koja im je omogućila visoka primanja, ostvarivanje svih prava i sloboda, radno vreme dovoljno kratko da se posvete i drugim stvarima… Neoliberalizam je sve to promenio. Sa početkom krize pobedio je i on, ali ta pobeda je bila kratkotrajna jer se pojavila Siriza.
Njena pobeda na izborima ulila je nadu mnogim građanima evropskih država, umornih od tradicionalnih politika ili obespravljenih tokom ekonomske krize.
Međutim, ovo je tek početak borbe. Program Sirize je lokalnog karaktera, usmeren isključivo na konkretne probleme sa kojima se Grčka suočava. On ne predstavlja opšti teorijski okvir primenljiv u opštim evropskim ili svetskim uslovima, ali važno je da je borba počela u centru zbivanja.
David protiv Golijata
U „borbi Titana“ koja se uskoro očekuje imaćemo dobro naoružani neoliberalizam i tek rođeni novi radnički pokret. Neoliberalizam poseduje teorijske i finansijske resurse, države, vojske i policije, centralne i poslovne banke.
Međutim, tako je bilo i u počecima borbe za radnička prava. Kada su počinjali borbu, radnici su imali samo teoriju koju su oblikovali Marks i Engels. Danas imaju državu i vladu na koju mogu da se ugledaju.
Siriza je primer za evropske levičarske pokrete koji su dugo tavorili na marginama politike. Kriza je pokazala da tržište ne može i ne sme biti samoregulišući mehanizam i da države ne smeju da se oslanjaju na međunarodne korporacije čiji taoci mogu da postanu.
U bici koja je počela u Grčkoj, neoliberalizam može pokazati svu svoju prirodu i taktike kojima će pokušati da skrši otpor Grka. Taj sistem će najpre pokušati da u svoje mehanizme inkorporira osnovne principe i zahteve koje postavila Siriza. Neoliberalizam je, pre svega, fleksibilan koncept.
Moguće je da osnovni zahtevi Sirize budu prihvaćeni i, raznim korupcionaškim smicalicama, izvitopereni, tako da ostanu mrtvo slovo na papiru, privid. To se već jednom desilo kada su se evropski radnici ugnezdili u „državu blagostanja“, a zauzvrat prihvatili režime tradicionalnih evropski partija. Ukoliko to ne uspe, neoliberalizam će krenuti silom da ruši neprijateljski režim, putem neke vrste „obojene revolucije“.
Protiv kraja istorije
Zato je veoma važno da Siriza ne ostane usamljena u svojoj borbi, da slični ekonomsko–politički koncepti u Evropi pobede ili bar da se vinu u vrhove evropske politike. Internacionalizacija Sirizinih ideja je potrebna, jer je neoliberalizam internacionalna ideja, koja je odavno prešla granice anglosaksonskog sveta.
S obzirom na to da je u prirodi neoliberalizma ambicija da ostane jedina mogućnost kojom se istorija završava, Sirizine ideje moraju se teorijski uobličiti tako da postanu univerzalne, ali to će biti mnogo lakše ako postoji više centara otpora.
Jedan od tih centara može biti Španija gde se sličan pokret, Podemos, nalazi u vrhu popularnosti kod građana. Španija je nagrižena sa svih strana. Nalazi se na ivici ekonomskog kolapsa, tradicionalne partije su korumpirane, okoštale i birokratski ustrojene, monarhija se opasno ljulja, kako pod korupcionaškim skandalima, tako i zbog gubitka legitimiteta.
Kada nova levica osvoji vlast u barem dve evropske države, novoj levici će biti lakše da se izbori sa onima koji žele da većinu građana pretvore u najamnu radnu snagu bez ikakvih prava, a teoretičarima da uobliče jednu novu teoriju koja će biti osnova za pravednije društvo.
