Politika Evropske unije i uslovi koje u procesu pridruživanja postavlja pred Srbiju, razlikuje se od principa koji je važio prilikom prijema istočnoevropskih i baltičkih zemalja; od uslova koji su važili za prijem Rumunije i Bugarske; ali i od načina na koji su deo Unije postali podeljeni Kipar i Hrvatska koja je imala granični spor sa Slovenijom.
Srpski ministar spoljnih poslova Ivica Dačić ustanovljuje da Srbija više ne želi nastavak politike pokretnih ciljeva, odnosno, postavljanja novih uslova. To je, primećuje Dačić, zato što Evropska unija i sama još nije sigurna ni šta će sa sobom, ni šta bi sa Srbijom. Ali i poručuje: „Izvolite, gospodo, recite otvoreno šta hoćete od Srbije, da bi i mi mogli isto tako otvoreno da kažemo da li to što se od nas traži hoćemo da uradimo ili ne“.
Sputnjik je razgovarao sa stručnjacima iz oblasti spoljne politike kako bi dobio odgovor na pitanje: zašto Evropska unija ima ovakav odnos prema Srbiji i zna li šta hoće od zvaničnog Beograda? Da li će biti novih uslovljavanja? Ali i odgovor na pitanje: kako na čitav proces utiču tradicionalni odnosi Srbije i Rusije?
Bivši ambasador Srbije u Turskoj Dušan Spasojević smatra da je izjava ministra Dačića posledica opravdanog nezadovoljstva Beograda, jer je Evropska unija od 2000. stalno pomerala ciljeve i iz godine u godinu dodavala neke nove.
Spasojević konstatuje da je u leto 2012. poslednji uslov koji je EU postavljala pred Srbiju bio završetak saradnje sa Haškim tribunalom, a da je onda dva dana pošto je general Ratko Mladić uhapšen i isporučen u Hag, specijalna brigada iz Prištine —„Rosu“, upala na Kosovo i da je Kosovo preko noći postalo novi uslov.
„Isto tako, ne mogu da ne podržim stav da je Srbija ispunila sve ono što se nalazi u Briselskom sporazumu, koji je sam Dačić i pregovarao i potpisao, a da se sada traže neki uslovi koji se ne nalaze u tom papiru koji su potpisali Evropska unija, Beograd i Priština“, dodaje Spasojević.
Decenija i po kontinuiteta politike uslovljavanja
Evropska unija je, smatra Spasojević, napravila taktičku grešku jer je njeno najveće oruđe za širenje uticaja bio prijem novih članica. To je ujedno bila i poželjna stvar za svaku novu zemlju. Međutim, precizira Spasojević, izborom nove Evropske komisije, njen predsednik Žak Klod Junker jasno je rekao da u njegovom mandatu do 2020. godine, nijedna zemlja neće biti primljena u punopravno članstvo.
U tom smislu je, tvrdi Spasojević, uticaj EU i kredibilitet njenih zahteva izgubio snagu koju je imao do tada.
Prema Draganu Đukanoviću, potpredsedniku Centra za spoljnu politiku, odnos EU prema Srbiji je konstanta u poslednjih 15 godina i politika uslovljavanja nije ništa novo. Ta politika je, dodaje Đukanović, kontinuitet politike koju je Brisel sprovodio i koju trenutno sprovodi i prema ostalim državama Zapadnog Balkana.
On smatra da u narednom periodu neće biti značajnih odstupanja od takve vrste politike i da će od dinamike ispunjavanja ciljeva u vezi sa Kosovom, odnosno od dijaloga Beograda i Prištine, zavisiti koliko će brzo Srbija krenuti sa otvaranjem pregovaračkih poglavlja.
Biće još podizanja lestvice
„Verovatno će se u nekom daljem procesu pregovora sa Briselom, da kažemo, dizati prečka u dijalogu sa Prištinom. Dakle, tražiće se od Beograda sukcesivno sve više i više“, precizira Đukanović za Sputnjik.
Diplomata Dušan Spasojević konstatuje da je svaki talas prijema u EU imao svoje političke razloge. On pominje i primere prijema Velike Britanije i Irske 1973. godine, kada je Britanija bila 10 godina blokirana od strane De Golove Francuske; primer prijema Grčke, ili Portugala i Španije; pa do najnovijih talasa prijema 2004. kada je bilo primljeno osam članica bivšeg Varšavskog pakta.
„Možda je najbolja reakcija koja opisuje po kojim se kriterijumima vrši prijem bila reakcija zvanične Turske, to dobro znam pošto sam službovao kao ambasador u Turskoj. Načelnik turskog Generalštaba je, nezadovoljan što su tih osam zemalja koje su objektivno u tom trenutku bile nespremnije za prijem od Turske, rekao: ‘Evo, Turska je napravila grešku, da smo se i mi 1952. umesto u NATO učlanili u Varšavski pakt, sad bi nas EU primila‘“, konkretizuje Spasojević.
Geostrateški i položaj u odnosu na Rusiju
Za Dragana Đukanovića je nedavni prijem Rumunije i Bugarske u Evropsku uniju bio dominantno geopolitičko pitanje zbog pokušaja širenja uticaja u crnomorskom basenu. Ali, smatra Đukanović, Srbija sada nema takvu geostratešku poziciju i važnost koju su protekle decenije imale Rumunija i Bugarska.
On dodaje da se u evropskoj javnosti Srbija shvata kao tradicionalni saveznik Rusije, ali da to nije u vezi sa ovim vekom i ovim godinama, već je viševekovni imidž.
Međutim, prema Đukanoviću, realnost geostrateškog pozicioniranja Srbije, bez obzira kako će se ona unutar sebe spoljnopolitički determinisati, jeste da je okružena državama EU.
„U tom smislu Brisel percipira ne toliko važnu ulogu Srbije u širim evropskim dešavanjima. S tim što, naravno, treba očekivati da će u kontekstu razvoja krize u Ukrajini EU, pa i SAD, zapravo potencirati na pridruživanju određenim restriktivnim merama prema Ruskoj Federaciji, a koje je EU uvela“, najavljuje Đukanović.
Činjenica je da u nekim glavama hladni rat i dalje traje, tvrdi Dušan Spasojević i dodaje da je i posle njegovog završetka Rusija i dalje tretirana kao potencijalni protivnik Zapada.
„Ako ne i protivnik u pravom smislu te reči. Da ne upotrebim neku težu reč kao što bi to bila reč ’neprijatelj‘. Srbija i Rusija imaju tradicionalne odnose, to je realnost, to je deo našeg kulturnog obrasca i našeg identiteta i prosto bi bilo nelogično da mi, odričući se nekih tradicionalnih veza, dobijamo neke poene koji ništa ne bi značili, niti bi nas iko zbog toga više cenio“, zaključuje Spasojević.
Reakcija ministra Dačića je real-politička i potpuno opravdana, ali odgovor na njegovo pitanje upućeno EU, očito još neće dobiti precizan odgovor. Bar dok se ne okonča „briselski proces“.
