Do susreta je došlo u prostorijama velike ovalne zgrade francuskog radijskog „bastiona“ u kojoj se nalazi njegova redakcija. Nije prestajao da priča o onome što im se dešavalo tokom višemesečnog zatočeništva koje je opisao kao špijunski roman. Borio se sa bujicom reči i utisaka koji su bili posledica pretrpljenog šoka.
„Pripadnici Islamske armije u Iraku dolaze sa Bin Ladenove planete i borili su se u Bosni“, rekao mi je o grupi koja je držala njega i njegovog kolegu, Žorža Malbrinoa, novinara Figara.
„Otmičari su nam rekli da su se borili u Bosni. Jedan od njih, mlađi čovek od tridesetak godina, pričao nam je da je bio u Bin Ladenovom kampu u Avganistanu i da se borio u Bosni. Puštao nam je kasetu sa bosanskom muzikom. Shvatili smo da se radi o jednom od arapskih ratnih vođa koji je ispaljivao rakete u Bosni i uzvikivao ‘džihad, džihad'“, pričao je Šeno.
Zahvaljujući poznavanju arapskog jezika francuski novinari su mogli da razgovaraju sa svojim otmičarima koji su im pričali o „šeiku Osami“, međunarodnom džihadu, snu o muslimanskoj državi od Andaluzije do Kine i o borbi protiv hrišćana.
Jedan od njih se hvalio kako je u Bin Ladenovom kampu naučio da rukuje raznim tipovima oružja, da otme vozilo, da barata hemijskim oružjem i raketama, što ima priliku da primeni u Iraku.
„Objasnili su mi da nije isto ako pogode nekog u ruku i ako ga pogode u glavu, jer je efekat neuporedivo veći. Njihov govor bio je osmišljen, i bilo nam je jasno da imaju razrađenu strategiju“, rekao mi je Šeno.
Među taocima sa kojima su se nalazili francuski novinari bila su i dvojica Makedonaca.
„Jedan od njih, krupan čovek, bio je ranjen u nogu“, ispričao je Šeno.
„Otmičari su nas pitali da li možemo da im prevodimo, ali Makedonci nisu znali ni reči engleskog ili arapskog. Njihova situacija je bila dramatična i patetična jer nisu bili u stanju da se odbrane i objasne šta tu rade. Otmičari su ih pitali da li su hrišćani ili muslimani, a oni su samo ponavljali: ‘Jugoslavija, Tito, Tito Jugoslavija'.“
Dvojica Makedonaca su radila u američkoj bazi gde su se zatekli u trenutku napada Islamske armije. Ubijeni su nakon dva meseca u zatočeništvu.
„Naučio sam šta znači reč ‘voda' koju su ponavljali. Imali smo utisak da ne razumeju situaciju u kojoj se nalaze“, objasnio mi je Šeno euforičnim tonom. Polako je shvatao kroz šta su prošli. Italijanski novinar Enco Baldoni koga je držala ista grupa, nije se vratio kući.
„Nismo znali gde je ubijen, nismo videli scenografiju osmišljenu za video-snimak egzekucije koji su poslali Italijanima, ali smo znali da su mu odsekli glavu“, ispričao je francuski novinar.
Kako su oni uspeli da se izvuku?
Šeno je govorio o velikoj mobilizaciji u Francuskoj i Evropi, ali je verovatnije da je presudnu ulogu odigrala visoka odšteta koju je džihadistima dala francuska Vlada. Iako je to zvanično uvek poricala, oslobađanje njenih talaca uvek su pratile procene u štampi koliko je to koštalo državu (britanski Tajms je pisao o 11 miliona evra).
„Oni traže publicitet, zato im je bila važna mobilizacija u Francuskoj. Jer ko je pre toga znao za Islamsku armiju u Iraku? U jednom trenutku sam ih pitao zašto ne razmenjuju američke zatvorenike za njihove. Odgovorili su mi da ih to ne interesuje, da njihovi zatvorenici mogu da sačekaju, dok kaseta koju pošalju u Ameriku, na kojoj se vidi kako odsecaju glavu jednom od njihovih vojnika, postiže maksimalni efekat, efekat šoka i straha“, objasnio mi je Šeno.
Njegove otmičare je zanimalo zašto se muslimani u Francuskoj ne pobune protiv hrišćana, uveravajući ga da bi im pritekli u pomoć.
Teza o „sukobu civilizacija“ koju je razvio Semjuel Hantington bliska je kako američkim neokonzvervativcima i njihovim ideološkim sledbenicima tako i borcima za „sveti rat“.
Bosanska veza
Deset godina kasnije pokazalo se da je ovaj poziv izazvao eho.
Francuska se suočila sa napadima džihadista na svojoj teritoriji i otkrila da su to njeni državljani koji su prigrlili ideologiju islamista iz Iraka i Sirije.
Među ideolozima mladih radikalizovanih muslimana koji su izvršili napade na evropskom tlu pronašli su i Francuze koji su se u prvoj polovini ‘90-ih borili u Bosni i Hercegovini da bi po povratku u zemlju nastavili da šire radikalne ideje.
To je pokazao slučaj Medija Nemuša, koji je optužen za teroristički napad na Jevrejski muzej u Briselu 24. maja 2014. godine. Tridesetogodišnji Francuz alžirskog porekla ušetao je u dvorište muzeja i upucao četiri osobe. Francuska policija ga je uhapsila nekoliko dana kasnije u Marseju.
Nemuš je jedan od nekoliko hiljada zapadnih dobrovoljaca u redovima Islamske države Iraka i Sirije čija je misija da sukobe prošire na evropsko tlo.
Njegov profil je tipičan za radikalizovane Francuze u redovima džihadističke internacionale.
Odrastao je u Rubeu, radničkom gradu na severu Francuske sa velikim brojem imigranata iz bivših francuskih kolonija na severu Afrike. Rano detinjstvo je proveo u prihvatilištu za nezbrinutu decu. Neuspeh u školi, sitni prestupi koji su prerasli u ozbiljnije krađe odveli su ga na petogodišnje odsluženje zatvorske kazne. Radikalizovao se u zatvoru, uz grupu zatvorenika koju su činili islamisti, što je najčešći put koji prođu budući kandidati za džihad, jer se u zatvorima najbolje širi radikalna ideologija.
Muamed Mera, koji je u martu 2012. godine izvršio teroristički napad u Tuluzu, u kome je usmrtio sedam osoba, postao je za njega „najveći Francuz koga je Francuska ikad imala“.
Po izlasku iz zatvora Nemuš se uputio u Siriju, gde se priključio Islamskoj državi u Iraku i Siriji. O njegovim podvizima u redovima organizacije koja se proslavila po izuzetnom varvarstvu, svedočili su njegovi bivši taoci, francuski novinari koji su oslobođeni u aprilu 2014. godine.
Didije Fransoa, jedan od talaca koga je Nemuš nadzirao tokom sedam meseci, opisao je mladog Francuza koji se predstavljao kao Abu Omar kao izuzetno okrutnog. Francuski novinar beleži i jedan bizaran detalj — Nemuš, koji je sa naročitom predanošću mučio zatvorenike, slušao je Šarla Aznavura. Od njega je u početku dobijao i po četrdeset udaraca štapom po glavi, što se promenilo tek kada je saznao da novinar zna imena „Dimona i njegovih ratnih drugova iz 7. brigade slavnih bandita koji su branili Sarajevo“.
Reč je o starijoj generaciji francuskih islamista iz njegovog rodnog grada.
„Bandu iz Rubea“, predvodili su Lionel Dimon, poreklom iz radničke porodice, i Kristof Kaz, bivši student medicine, obojica konvertiti u islam koji su se borili u Bosni.
Oni su primer islamizacije mladih iz druge generacije imigranata koja je odrasla u evropskim predgrađima. Za ovaj fenomen je karakteristična socijalna dimenzija i solidarnost koja se razvila u getoiziranim kvartovima. Među njima su uglavnom mladi iz radničkog miljea, ali i sinovi iz „dobrih porodica“. Radikalni islam je za njih postala alternativa za antiimperijalizam.
Mreža Al Kaide
U Bosnu je tokom rata ušlo nekoliko hiljada džihadista koji su se borili na strani armije BiH.
Među njima su bili iskusni borci koji su učestvovali u ratu u Avganistanu i pripadnici islamističkih grupa iz Alžira, Egipta, Pakistana i sa Bliskog istoka.
Jedan od lidera mudžahedina u Bosni, Abu Abdel Aziz, poznat pod nadimkom „Barbarosa“, koji se prethodno kalio u Avganistanu, poručio je u intervjuu za „Al Sirat“ iz 1994. godine da je u Bosni počeo novi džihad.
Džihadisti iz tridesetak zemalja su bili uključeni u 7. muslimansku brigadu Trećeg korpusa armije BiH.
U leto 1993. godine, general vojske BiH Rasim Delić, izdao je naređenje da se jedinica mudžahedina uvrsti u Treći korpus vojske — bila je to zloglasna jedinica „El Mudžahid“. U početku je brojala oko trista pripadnika iz arapskih zemalja, a do kraja rata je prerasla u brigadu nakon što su joj se priključili lokalni dobrovoljci. Jedinica se „proslavila“ po zločinima u srpskim selima u centralnoj Bosni.
Dimon i Kaz su bili njen deo. U jednoj naročito morbidnoj sceni koju su pripadnici „El mudžahida“ snimili u kampu Gostović, u vreme dok su u njemu boravili francuski džihadisti, vidi se kako pripadnici ove jedinice igraju fudbal sa glavom srpskog vojnika.
Mudžahedini u Bosni su koristili slične metode koje danas koriste pripadnici Islamske države u Iraku i Siriji, odsecanje glava zarobljenicima i snimanje zločina. Ovaj materijal im je potom služio za regrutovanje u džamijama širom Evrope koje su preuzeli radikalni muslimani.
U poslednjoj fazi rata, u septembru 1995. godine, jedinica je učestvovala u napadu na Vozuću. Cilj operacije „Uragan“ koju je povela vojska BiH je bio da se protera srpsko stanovništvo i nasele muslimanske izbeglice iz Srebrenice i Žepe.
Sajt „Američke islamističke grupe" je ovu operaciju nazvao „Badr al-Bosna“, a „El mudžahid" je predstavljen kao deo vojske BiH. Njihova uloga u ovoj akciji je bila odlučujuća.
Pripadnici ove jedinice su počinili pokolj nad ranjenicima i zarobljenicima, a srpsko stanovništvo je proterano. Kao i u prethodnim akcijama snimili su odsecanje glava srpskim zarobljenicima. Video-kasete sa ovim snimcima su slobodno cirkulisale u Bosni do 2001. godine. Uprkos prisustvu 18.000 vojnika NATO-a BiH je služila pripadnicima Al Kaide kao pozadinska baza gde su dolazili do pasoša i do novca.
Posle 11. septembra i napada na Njujork i Vašington, Sjedinjene Američke Države su pojačale pritisak na vlasti u Sarajevu da se oslobode ratnih saveznika. U izjavi nakon napada na Svetski trgovinski centar i Pentagon Bin Laden i njegova desna ruka, Ajman Zavairi, izjavili su da su u BiH još uvek aktivne njihove ćelije.
Bosanska „epizoda“ je doprinela širenju islamističkih mreža u Evropi, što su potvrdila potonja hapšenja osoba osumnjičenih za terorizam koje su imale bosanski pasoš.
Džihadisti koji su se borili u Bosni priključili su se potom Al Kaidi na ratištima na Bliskom istoku i islamističkim odredima u Čečeniji.
Mladi Bin Laden
Procenjuje se da je tridesetak radikalnih islamista koji su se borili u BiH povezano sa terorističkim napadima širom sveta, uključujući i napade na Njujork i Madrid.
Među njima je Karej Kamel Ben Ali, koji se borio pod imenom Abu Hamza, imigrant iz Tunisa koji je radio u fabrici Fijata u Italiji pre nego što se priključio „El mudžahidu“.
Italijanska policija ga je teretila da je pripremao atentat na papu Žana Pola II u septembru 1997. godine u Bolonji. Uhapšen je u Bosni i zatvoren u Zenici 2002. godine za ubistva koje je počinio u Travniku 1997. Isporučen je Tunisu 2009. godine, gde je osuđen zbog terorizma, ali je iskoristio nerede koji su usledili nakon rušenja režima i pobegao je iz zatvora. Ponovo je uhapšen u novembru prošle godine.
Abu Mali, poznatiji kao „mladi Bin Laden“, jedan od lidera zloglasne jedinice, stigao je u Bosnu 1992. godine da se uključi u džihad. Ovaj Alžirac je prema nekim svedočenjima posle rata jedno vreme radio za misiju Ujedinjenih nacija u Bosni. Ustanovljeno je da je bio lider terorističkih ćelija u Pakistanu i Avganistanu, a američke službe su za njim tragale u vezi sa napadima 11. septembra.
Dimon i Kaze iz „bande iz Rubea“ su po povratku u Francusku 1996. godine učestvovali u seriji pljački sa ciljem da finansiraju džihad i islamističke organizacije. Pokušali su i neuspeli atentat na šefove G7 u Lilu.
Dimon je pobegao policiji i pronašao utočište u Bosni, gde se oženio. Naredne godine uhapšen je zajedno sa još jednim članom bande iz Rubea, Moludom Bugelanom, i osuđen na dvadeset godina zatvora za ubistvo policajca u Zenici 1997. godine. Prilikom transfera u zatvor u Sarajevu, uspeo je da pobegne pod nerazjašnjenim okolnostima. Nemačka policija ga je uhapsila 2003. godine u Minhenu i isporučila Francuskoj. Bugelan je prebačen u Francusku gde je osuđen za terorizam.
U redovima „El mudžahida“ borili su se i pripadnici terorističke ćelije iz Montreala, Fateh Kamel i Muhamed Omari.
Kamel, poreklom iz Alžira, vodio je život poslovnog čoveka u Kanadi i paralelno se obučavao u kampovima Al Kaide. Oranizovao je atentate i mrežu za skrivanje džihadista. Među njegovim kontaktima je bio i Abu Zubeida, koji je bio zadužen da regrutuje dobrovoljce u kampovima Osame bin Ladena.
Abu Zubeida, koga su uhapsile američke snage 2002. godine, boravio je u Bosni tokom rata. Sa njim je bio povezan i Abu Al Maid, vođa grupe koja je planirala napade na američku i britansku ambasadu u Sarajevu.
Omari, poreklom iz Maroka, kao mlad je emigrirao u Kanadu. Kanadske vlasti su ustanovile da je tokom dvadeset godina primao socijalnu pomoć u ovoj zemlji, dok je boravio u Bosni, Hrvatskoj, Sloveniji, Francuskoj, Nemačkoj, Holandiji, Maroku i Turskoj. Uhapšen je na aerodromu u Kazablanki, gde mu je oduzet pasoš i gde je izveden pred sud zbog teorizma.
Kamel i Omari su zaustavljeni zajedno na austrijskoj granici 1994. godine. Kamel je uz kanadski pasoš imao i propusnicu Visokog komesarijata za izbeglice Ujedinjenih nacija u Sarajevu.
Marokanac Said Atmani i Alžirac Zoheir Šula, bivši iz „El mudžahida“ pojavili su se pred sudom u Parizu u septembru 2001. godine zbog sumnje da su učestvovali u međunarodnoj mreži za falsifikovanje dokumenata „sa ciljem da se omogući ubacivanje džihadista u Avganistan i Bosnu“.
Pakistanac Šeik Omar, odgovoran za otmicu i dekapitaciju američkog novinara Davida Perla u januaru 2002. godine u Karačiju, borio se u Bosni 1993. godine. Omar je rođen u Londonu, gde je pohađao Londonsku školu ekonomije. U Pakistanu, gde se potom nastanio sa porodicom, osnovao je radikalnu islamsku grupu. Odatle je putovao u Avganistan i Indiju, gde je učestovao u otmici četvoro turista. Uključen je i u prebacivanje novca Muhamedu Ati, jednom od terorista koji su upravljali avionima koji su se srušili na Svetski trgovinski centar u Njujorku.
Prema podacima francuske obaveštajne službe Muhamed Ata je je više puta boravio u Bosni između 1994. i 1999. godine.
Strani džihadisti su uticali na radikalizovanje manjeg broja mlađih muslimana u Bosni.
