Dvadesetdvogodišnji Danac palestinskog porekla napao je kulturni centar i sinagogu, ubio dva civila i ranio pet policajaca, pre nego što je stradao u razmeni vatre sa policijom. Poput hiljada mladih Evropljana, mahom muslimana iz „problematičnih predgrađa“ ali i konvertita iz „boljih porodica“ koji su se uključili u džihad u Iraku i Siriji, na atentat ga je inspirisala ideologija organizacije Islamska država koja ne prestaje da preti Evropi novim napadima.
Ko stoji iza Islamske države?
Organizacija Islamska država izrasla je iz Al Kaide Mesopotamije, koja je nakon američke invazije Iraka pronašla novo tlo za džihad (sveti rat). Iračko krilo Al Kaide je, pored borbe protiv američke okupacije i novih vlasti, od početka delovanja u Iraku razvijalo politički program ponovnog uspostavljanja kalifata čiji će centar biti Mesopotamija. Pozivajući se na kalifat iz epohe dinastije Abasida (750–1258), koji je najveći procvat doživeo u 8. i početkom 9. veka, u vreme vladavine Haruna El Rašida koja je opisana u „Pričama iz 1001 noći“, ideolozi Al Kaide su Irak videli ne samo kao mesto svetog rata, već i mesto za uspostavljanje islamske vlade koja će upravljati svim vernicima. Uspostavljanje islamske države je cilj svih džihadističkih pokreta.
Al Kaida je svoju strategiju razvila oko „obnavljanja“ sunitskog identiteta u Iraku, za koji smatra da je jedini legitiman i da je ugrožen novim političkim poretkom koji su u Bagdadu zavele Sjedinjene Američke Države u korist njihovih „kolaboratora“ – šiita i Kurda. Kao odgovor na ono što je smatrala antisunitskom kampanjom, Al Kaida je već 2003. godine planirala da osnuje isključivo sunitsku vladu koja će joj omogućiti da uspostavi kalifat sa Bagdadom kao epicentrom, što je objasnila u tekstu „Zašto se borimo i protiv koga se borimo“ iz oktobra 2005. godine.
U američkoj okupaciji su videli istorijsku priliku da nanesu ne samo odlučujući udarac prvoj armiji sveta, već i da osnuju islamski emirat.
Od 2005. godine Al Kaida u Iraku je posvetila veću pažnju političkom konceptu čiji je cilj da se privuku marginalizovani suniti. Uzrok ove politizacije bila je bojazan da se suniti ne uključe u organe nove vlasti.
Njen vođa Abu Musab el Zarkavi smatrao je da bi uspostavljanjem mira džihad izgubio snagu, kao što se to desilo u Bosni i Hercegovini posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Zbog toga je bilo neophodno da se uz oružanu borbu razvije i politička alternativa.
Dva meseca pre nego što je ubijen u američkom napadu juna 2006. godine, El Zarkavi je saopštio da su se stekli uslovi za formiranje islamske vlade u Iraku. Na iznenađenje mnogih posmatrača, iračkih kao i zapadnih, Al Kaida je 15. oktobra 2006. godine proglasila Islamsku državu Irak.
„Proglašavamo kraj jedne etape i početak nove ere, u kojoj će biti osnovan islamski kalifat koji će povratiti slavu islama“, stoji u njihovom saopštenju iz decembra iste godine.
Portparol Islamske države pozvao je sve sunite da se priključe Abuu Omaru el Bagdadiju, koji je predstavljen kao „komandant vernika“, titula koja je istorijski pripadala kalifima, i „princ“ nove države.
U viziji osnivača, Islamska država nije vezana za teritoriju sa određenim granicama, već je u pitanju univerzalni projekat. Njihove ambicije su panislamističke.
Ova perspektiva je jasno izražena u prvim saopštenjima El Bagdadija, koji se od samog početka meša u unutrašnja pitanja zemalja u muslimanskom svetu i šalje poruke i savete muslimanima kako da se postave u pitanjima koja nemaju nikakve veze sa iračkim sukobom.
„Heroji Islamske države Iraka posmatraju sa tugom događaje u Palestini. Jevreji pripremaju uništavanje džamije Al Aksa i to se prećutkuje širom sveta. Ni arapski tirani, ni lideri Ume (islamska zajednica) ne osuđuju ove napade. Nema ni narodnih protesta, kao da ovi događaji ne menjaju prirodu borbe. Što se tiče nas, Islamske države u Iraku, mi poručujemo našim prijateljima (Palestincima) ono što je već pre nas izjavio šeik i mudžahid Abu Musab el Zarkavi: 'Borimo se u Iraku sa pogledom uperenim ka Jerusalimu, koji će uskoro da osvoji Kuran, koji nas vodi i mač, koji nam je uzdanica'. Podsećamo braću da je džihad jedini izbor i da je prošlo vreme prelaznih rešenja. Ono što je oteto silom može da bude vraćeno samo silom! Gvožđe se kali samo gvožđem. Sledeći prorokov put i zahvaljujući vernim sunitima suprotstavićemo se neprijatelju“, poručio je El Bagdadi u februaru 2007. godine.
Nacionalizam kao zamka
Panislamistička ideologija je odbacila nacionalizam kao „zamku“, „pagansku ideologiju“ koja je u prošlosti vodila muslimane da se bore u redovima kolonijalnih sila. Prema ovoj interpretaciji, irački nacionalisti su pomogli Britancima da pobede otomansku vlast u Iraku (1917-1918), a ovi su ih potom izdali. Nacionalizam je podelio vernike i udaljio muslimane od vere:
„Nacionalizam, ta stara laž, ta zamka koja je služila kao glavna karta okupatoru kada se osećao oslabljenim, još jednom mu je pomogla da se spase u trenutku kada je bio spreman da napusti našu teritoriju“, stoji u saopštenju iz januara 2008. godine.
U aprilu 2007. godine, El Bagdadi je proglasio formiranje „Vlade“, koja je predstavljena kao „prva islamska administracija“ u post-basističkom periodu (nakon pada Sadama Huseina), sastavljena od ministara. Simboli „formalne“ Vlade postali su glavne mete Islamske države.
Period koji je usledio obeležili su krvavi sukobi Islamske države sa nacionalističkim grupama. Kao odgovor na ovaj „državni udar“ Al Kaide, rivalska Islamska armija Iraka je 2007. godine stvorila Front za džihad i reforme, sa ciljem da zaštiti sunite i donese nacionalni politički projekat za očuvanje jedinstva zemlje.
U aprilu 2010. godine ubijen je Abu Omar el Bagdadi, a potom i većina lidera organizacije. Za novog vođu izabran je Abu Bakr el Bagdadi, koji je pozvao Sadamove vojne i obaveštajne oficire da mu se priključe.
El Bagdadi, bivši student teologije, proveo je šest meseci u jednom od zloglasnih američkih zatvora u Iraku koji su poslužili kao rasadnik džihadista. U zatvoru je sreo bivše Sadamove oficire koji će postati jezgro Islamske države.
Dve grupe koje do tada ništa nije spajalo ujedinile su se protiv zajedničkog neprijatelja – Amerikanaca i njihovih saveznika, šiitske Vlade.
Ovaj pakt je u osnovi nove organizacije – 17 od 25 komandanata Islamske države sreli su se u američkom zatvoru.
„Pohod“ na Irak
Kada je u Siriji izbio građanski rat Islamska država u Iraku je imala neznatan uticaj. U leto 2011. godine El Bagdadi je poslao nekoliko stotina boraca u Siriju pod imenom Front al Nusra. Njihova misija je u početku bila da se bore protiv vojske Bašara El Asada, ali i da se nametnu kao glavna snaga među suprotstavljenim grupama unutar opozicije. Opozicione snage su vojno i politički podržavale zapadne zemlje, na prvom mestu SAD i Francuska, kojima je cilj bio svrgavanje sirijskog predsednika.
Al Nusra je za godinu dana proširila bazu u Siriji, domogla se značajnih finansijskih sredstava i postala poznata po strategiji terora koju je sprovodila na osvojenim teritorijama na kojima je zavela šerijatske zakone. Javne egzekucije, odsecanje glave i razapinjanje na krst imale su za cilj psihološko zastrašivanje stanovništva. Ova strategija omogućila je džihadistima brojne pobede na terenu.
Do preokreta je došlo u julu 2012. godine, kada su pale granice Turske. Od tog trenutka, dobrovoljci iz celog sveta nesmetano ulaze u Siriju, od kojih mnogi nikada nisu učestvovali u borbama, kako bi se priključili organizaciji koja prerasta u Islamsku državu Iraka i Sirije. Ova organizacija deli više stotina kilometara granice sa Turskom, gde se nalaze baze za prihvatanje džihadista koji najčešće dolaze iz zemalja Magreba i Evrope. Među njima je 3.000 Tunižana, 2.000 Marokanaca i više od hiljadu Francuza, ali i iskusni džihadisti iz Čečenije, Pakistana, Avganistana.
Osnaženi u Siriji, krenuli su na Irak, gde niko nije ozbiljno uzimao njihove najave.
Prva etapa je bila osvajanje Mosula, drugog grada po veličini, koji je nakon meseci pregovora sa lokalnim sunitskim plemenima i bivšim Sadamovim oficirima u regionu pao za nekoliko sati, gotovo bez otpora. Džihadisti su se domogli najmodernijeg oružja kojim su Amerikanci opremili iračku vojsku, vojnog arsenala u vrednosti od tri milijarde dolara. Prilikom zauzimanja grada iz banaka, prema proceni iračkih vlasti, pokupili su oko 400 miliona dolara.
Islamska država je od organizacije prerasla u vojsku od 40.000 boraca koja kontroliše teritoriju nastalu na ruševinama Iraka i Sirije. Njen prvi gest je bilo brisanje granice između Sirije i Iraka, koju smatraju simbolom kolonizacije.
Za razliku od Al Kaide, koja je zavisila od stranih donatora, Islamska država je finansijski autonomna – 82 odsto sredstava dolazi iz izvora koje sami kontrolišu, na prvom mestu nafte. Procenjuje se da drži dvadesetak naftnih izvora, odnosno 10 odsto iračke i 60 odsto sirijske proizvodnje. Obrt novca je između pedeset hiljada i milion evra dnevno.
Ova trgovina se odvija nesmetano zahvaljujući vezama Islamske države sa krijumčarskim mrežama koje su se razvile još u vreme međunarodnih sankcija protiv Sadama Huseina. Kamioni-cisterne svakodnevno prelaze granicu Turske, čije vlasti okreću glavu. Cena nafte je ispod tržišne, oko 30 dolara po barelu. Jednom kada pređe granicu, nafta koju kontroliše Islamska država je na međunarodnom tržištu, uključujući i zapadno.
Organizacija kontroliše 24 banke u Iraku i Siriji, koje i dalje nesmetano obavljaju međunarodne transakcije.
Stručnjaci se slažu da Islamska država ima ljudske, vojne i finansijske resurse, te da još dugo može da finansira rat.
Atentati u Parizu i Kopenhagenu, kao i pokretanje ogranaka u Alžiru, Avganistanu i Libiji, gde su džihadisti pogubili dvadeset jednog Kopta, pokazuju da se organizacija širi van baza u Siriji i Iraku i da je Evropa jedna od njenih glavnih meta.
