Da li je Putin pobednik pregovora u Minsku

Maratonski, šesnaestočasovni pregovori četiri evropska lidera o ukrajinskoj krizi, rezultirali su ne samo potpisivanjem „Kompleksa mera za ispunjavanje Minskog sporazuma“, kako se zove novi dokument, nego i diskusijom o tome ko je pobedio, a ko izgubio u tim pregovorima. I iako bi najtačniji odgovor na to pitanje, ako se sporazum bude poštovao, bio da je dobitnik ukrajinski narod, diskusija se nastavlja. Zanimljivo je da je za jedan broj učesnika dobitnik zapravo Kina, koja u celoj priči ni na koji način direktno ne učestvuje. Ali, to je već geopolitika. Mi ćemo se ovde pozabaviti učesnicima pregovora, a kada je o njima reč, najčešće se pominje ruski predsednik Vladimir Putin koji je nakon završenih pregovora izjvio da to baš i nije bila „njegova najsrećnija noć“.

Prvi veoma važan poen za Putina je činjenica da u pregovorima nijednom nije pomenut Krim, što se uglavnom tumači na taj način da je Evropa spremna da „ustupi“ Moskvi ovo poluostrvo ako svoj uticaj na istok Ukrajine upotrebi tako da lideri samoproglašenih republika prihvate evropske uslove.

Drugo, iako je pokrenuta ogromna zapadnjačka mašina za kažnjavanje Rusije, ona nije proglašena stranom u konfliktu. Umesto toga, još jednom se pokazalo da se bez Rusije ne može rešavati nijedan konflikt u svetu. Putin je odigrao ulogu glavnog mirotvorca – jedinog koji je mogao zaista da utiče na situaciju u zaraćenom području. Prema izjavama Angele Merkel i Fransoa Olanda, tek posle razgovora sa ruskim predsednikom su predstavnici samoproglašene Donjecke i Luganske republike pristali da potpišu dokument.

I još jedno veoma važno pitanje je rešeno povoljno za Rusiju – reč je o učešću ruskih vojnika u ratu na teritoriji susedne države.

Zapad uporno tvrdi da na strani ustanika ratuje ruska armija, što koristi kao razlog za uvođenje sve strožih i strožih sankcija Rusiji, dok Moskva to uporno negira. Iako je Porošenko nedavno u Berlinu mahao pasošima za koje je tvrdio da pripadaju zarobljenim ili ubijenim ruskim vojnicima na teritoriji Ukrajine, demantovao ga je vojni vrh sopstvene države izjavom da u Ukrajini „nije zabeleženo prisustvo ruske vojske“. Možda je upravo zahvaljujući tim izjavama usvojena neodređena formulacija da treba povući sve „strane građane“ koji učestvuju u konfliktu. Na osnovu onoga što se o toku pregovora moglo saznati, upravo je Rusija insistirala da se i ta tačka uključi u sporazum. O oružju i vojnoj tehnici kojom je Moskva, prema upornim tvrdnjama Zapada, snabdevala ustanike, u sporazumu nema ni reči.

Među dobitnike u pregovaračkom procesu mogu se svakako svrstati i samoproglašene republike. Prvi put su njihove teritorije omeđene, što će reći – priznate, a teritorija je povećana zahvaljujući njihovim vojnim uspesima u poslednje vreme. Pored toga, sadašnji lideri proglašeni su za legitimne pregovarače, a biće očuvan i sistem vlasti koji su postavili. Ono što je za građane ovih teritorija posebno važno je obaveza Ukrajine da im isplaćuje penzije.

Iako na prvi pogled Ukrajina gubi, ona se takođe može svrstati u dobitnike u ovim pregovorima. Pre svega, što je i najvažnije, Donjeck i Lugansk ostaju u njenim sastavu. Veoma je bitno i što su lideri samoproglašenih republika na to pristali, jer se moglo dogoditi da se pozovu na referendume i insistraju na otcepljenju. Istini za volju, Kijev će zato morati da promeni Ustav – te oblasti će morati da dobiju određeni stepen autonomije, ali je i to bolje od otcepljenja, tim pre što je, do rata, to bio industrijski najrazvijeniji deo zemlje i obezbeđivao lavovski deo budžeta Ukrajine.

Ipak, gubeći na jednoj, Ukrajina će dobiti na drugoj strani. Ako se realizuje program dogovoren sa MMF-om, dobiće kredit od 40 milijardi dolara koje su joj krajnje neophodne. Govori se čak i o mogućnosti donošenja novog „Maršalovog plana“ koji bi i te kako dobro došao razorenoj ukrajinskoj ekonomiji.

Među dobitnike se svakako može svrstati i Evropa, koja je imala snage da se otme direktnom uticaju Vašingtona i pokrene inicijativu za prekid rata, makar formalno nezavisnu od SAD. Sad joj preostaje da ostane dosledna i nastavi da, u saradnji sa Rusijom a ne pritiskom na nju, rešava evropske probleme, što, po svemu sudeći, neće biti nimalo lako. Već se vidi da se mašinerija pokrenuta za uvođenje sankcija Rusiji, teško može zaustaviti – odluka o dodatnom kažnjavanju Moskve, doneta posle događaja u Mariupolju, a odložena do posle pregovora u Minsku, ipak će stupiti na snagu. Logičnog objašnjenja za to nema, osim ako razlog nije – inercija. Ostaje da se vidi šta će biti sa, u poslednje vreme često pominjanom, isporukom američkog oružja Ukrajini. Razloga, ako se realizuje Minski sporazum – nema. A i ako se ne realizuje, oružje nije rešenje, iz prostog razloga što oružje ne donosi mir, nego rat. 

Zidojče cajtung objavljuje reakcije svojih čitalaca na pregovore u Minsku, pod naslovom „Pobedila je Rusija“. Čitalac Rejmond Poping iz Hanovera kaže: „Ma koliko oružja dali Ukrajini, Rusija će biti jača. Čak i u slučaju da pogine i poslednji ukrajinski vojnik, Rusiji će ostati jaka armija… U Ukrajini se vodi rat. I svi koji danas kao mantru ponavljaju da se u današnje vreme rat ne može dobiti, moraju da priznaju – Putin je dobio bitku za Ukrajinu“. Upravo je to danas tema za ukrajinski narod – ne ko je dobio a ko izgubio bitku, već šta će biti ako zaista budu gurnuti u pravi rat sa Rusijom. Zato je sporazum u Minsku, iako je donet u noći koja ni za koga nije bila „najsrećnija noć“, zapravo najbolje i sada jedino moguće rešenje. Treba ga čuvati.

Minski sporazum

1. Hitan i potpuni prekid vatre koji počinje u ponoć 15. februara.

2. Povlačenje teškog naoružanja s obe strane na jednako rastojanje, kako bi se stvorila zona bezbednosti, koja razdvaja sve strane na minimum 50 a maksimum 140 kilometara.

Za ukrajinske snage to znači faktičku liniju razdvajanja, a za ustanike – pojas od linije razgraničenja, određene Minskim memorandumom od 19. septembra.

3. Obezbeđenje monitoringa prekida vatre i povlačenje oružanih snaga za pomoć OEBS-a.

4. Prvog dana posle povlačenja vojske, započeti dijalog o lokalnim izborima u Donjeckoj i Luganskoj republici.

5. Obnavljanje potpune državne kontrole nad državnom granicom u celoj zoni konflikta, što mora biti završeno do kraja 2015. godine, uz uslov da se obave ustavne reforme koje bi to obezbedile.

6. Povlačenje svih stranih oružanih formacija, vojne tehnike i najamnika sa teritorije Ukrajine pod kontrolom OEBS-a.

7. Sprovođenje ustavne reforme do kraja 2015. godine i stupanje na snagu novog Ustava koji podrazumeva decentralizaciju Luganske i Donjecke oblasti, kao i donošenje specijalnog zakonodavstva o njihovom posebnom statusu.

8. Pitanja koja se tiču lokalnih izbora moraju da se usaglašavaju sa predstavnicima Donjecke i Luganske narodne republike. Za monitoring izbora pozvati OEBS.

9. Intenzivirati delatnost trostrane Kontakt grupe.