Nišlija sa motorima u nogama više nije tako mlad – ima 26 godina, ali iza sebe životno iskustvo dovoljno čak i da se napravi film, što se nedavno i dogodilo. Međutim, da bi priča bila kompletirana treba još mnogo, a na poziciju glavnog scenariste, dolaskom na poziciju selektora, stigao je njegov najslavniji fudbalski zemljak.
Napadački stil koji gaji Stojković je kao stvoren za Radonjića, ali za posebnu ulogu koja je i ranije bila logična, samo kao da nije imalo koga da sve to sprovede u delo.
Ne treba Radonjić da bude glavni protagonista, niti onaj u koga su uprte sve oči od početka projekcije – savršen je za najbolju sporednu ulogu gde do izražaja dolazi upravo njegov najveći kvalitet.
Brutalna brzina 26-godišnjeg Nišlije umela je da zakaže kada se on od prvog minuta utakmice nađe na terenu zbog jasne činjenice da je, bar u fizičkom smislu, svaki njegov rival, ako ne ravnopravan, onda verovatno dovoljno dobar da ga sustigne, ispreči se, isprati tempo.
Piksi je to uvideo i u Radonjiću je pronašao igrača koji menja stvari na terenu, ulazi sa klupe u drugom poluvremenu kada su protivnici već poprilično umorni od naleta, da li Andrije Živkovića ili Darka Lazovića sa desne, odnosno Filipa Kostića i Filipa Mladenovića sa leve strane terena.
U takvim okolnostima ishodi su jasni – centralni fokus igre Srbije se seli na bok na kom se nalazi Radonjić, veznjaci tada imaju mnoge mogućnosti za razigravanje po krilu, da li direktnim loptama, da li loptama u prostor i iza leđa odbrane protivnika koja je već dobrano potrošena prethodnim konstantnim napadima Srbije.
Kao takav, Radonjić je zlata vredan za Piksijevu ekipu, jasno je da li i kada može da ga koristi, svima, pa i protivnicima – jasno im je, ali odbrane od toga nema.
Samo je važno da Nemanjina glava bude potpuno na mestu i u koordinaciji sa nogama, koje mogu da pretrče teren uzduž i popreko nebrojano puta, kako po levoj, tako i po desnoj strani, gde god je potrebno timu i gde god rival ima više rupa.
Na ukupno 20 utakmica koje je kao selektor vodio Piksi, Radonjić je nastupio na 16, gotovo podeljeno i kao desni i kao levi krilni bek, a samo je protiv Azerbejdžana i Katara na terenu proveo više od 45 minuta, što jasno stavlja do znanja da ga Stojković koristi kao „blickrig“ oružje za koje malo koji rival može da ima odgovor – ako je pravi i u punom potencijalu.
Takav će biti preko potreban Srbiji na Mundijalu, ali i uopšte, da bi se konačno zaboravila priča o „nedostatku pravih bekova“ i shvatilo da su u modernom fudbalu brzi i lukavi krilni bekovi, kakvi su u slučaju Orlova on, Živković, Lazović, Kostić, Mladenović među ključnim faktorima za uspeh i žestoka „koska“ za sve rivale.