Kulturna trauma je kulturalna refleksija nekog tragičnog događaja ili stanja iz prošlosti koja je postala deo kolektivnog identiteta. Teorija kulturne traume od posebnog je značaja za razumevanje naše kulture jer su neke od sastavnica srpskog kulturnog identiteta Kosovski boj, seobe, Veliki rat i pretrpljeni genocid, kaže dr Slađana Ilić, urednik tematskog broja časopisa „Kultura“ naslovljenog „Kultura i nacionalna trauma“.
Genocid – neosvešćena kulturna trauma Srba
Antropolog dr Bojan Jovanović iz Balkanološkog instituta SANU, autor teksta „Memorisana kolektivna trauma kao činilac nacionalnog identiteta“ ističe da činjenica da se decenijama bavimo temom pretrpljenog genocida a da je nikako ne apsolviramo i da ne postoji konsenzus oko tog pitanja pokazuje da je „izostao odgovor koji bi trebalo da nas na neki način oslobodi daljeg bavljenja tom temom“.
„Više se bavimo epizodijskim pamćenjem i nemamo rešenje da na jedan drugačiji način prevedemo to u ono što bi se moglo nazvati semantičkim pamćenjem. Nismo to učinili i zbog nesuglasica u našem društvu i upravo sam u ovom tekstu ukazao na važnost osvešćivanja te traume sa stanovišta njenog transponovanja u kolektivni identitet. Do sada to nismo učinili i mislim da nemamo dovoljno ni snage, ni elana, ni nekog konsenzusa u ovom društvu i kulturi da to pitanje apsolviramo“, kaže Jovanović za „Orbitu kulture“.
Kao kultura i društvo nismo se usaglasili oko bitnih pitanja kao što je broj žrtava, a jedan od razloga može se dovesti u vezu sa prethodnim komunističkim režimom koji je zbog ideologije i negativnog odnosa prema srpskom narodu smatrao da to pitanje ne treba aktuelizovati niti davati odgovor.
„Početna istraživanja posle Drugog svetskog rata, arhivska građa, ali i brojni dokazi Nemaca i Italijana govore o približno tačnom broju žrtava, ali je ideologija učinila da se to relativizuje i sad smo došli u situaciju da se ne možemo dogovoriti oko broja stradalih. Broj od 700.000 stradalih odnosi se na Jasenovac, ali je brojka ukupno stradalih Srba u NDH više od 950.000, to su nemački izvori. Problem je i sada što nisu do kraja izvršena ta istraživanja“.
Jasenovac kao najstrašniji logor i Krležin mit o „dva kamiona ustaša“
Do bizarnih priča o 20.000 stradalih u Jasenovcu došli smo zbog toga što nismo uspostavili potreban konsenzus i neupitnost odgovora na to pitanje. Kad je osnovan Muzej genocida, imali smo predsednika UO vladiku Jovana Ćulibrka koji je govorio da ne treba preterivati sa žrtvama i da ih je bilo negde oko 100.000. Drugi njegov stav je da treba obazrivo sa Stepincem, da se „slučajno ne pretera u određenju tog zlikovca“.
„Tu je i onaj Krležin mit koji je vladao posle Drugog svetskog rata o dva kamiona ustaša. Došla je mala grupa ljudi, uspostavila vlast i sa tog stanovišta oni nisu ni mogli da izvrše tolika ubistva. Naravno hrvatski narod je bio zatrovan ideologijom Starčevića da su Srbi niža rasa, a oni među njima koji su bili na pogodnim mestima, činili su ubistva sa posebnim užitkom. Zbog toga je Jasenovac najstrašniji logor zato što je u njemu ubijanje rađeno neposredno i što je bila prisutna emocija, uživanje u ubijanju“, smatra Jovanović.
Bez pokajanja nema praštanja
Slađana Ilić dodaje da među mladim i ljudima srednje generacije koji su pokazali želju i spremnost da se pozabave tim pitanjem ima onih koji ne razumeju nešto što je veoma važno, a to je da ne mogu pristupati tom problemu tako što će zagovarati oproštaj i vaskrsenje, zato što „od srpskog naroda niko i nikada nije ni potražio oproštaj i što je ideja ustaštva i dalje neosporno živa“.
„Nemamo prava da praštamo u ime tih strašnih žrtava“.
Jovanović dodaje da je oproštaj bez pokajanja psihološki nemoguć. Mi stalno hoćemo da oprostimo drugima a da nemamo u vidu da li se oni kaju i jesu li svesni šta su nam učinili. Zato je potrebno da se svest o genocidu institucionalizuje da se istorija ne bi ponovila, a kad toga budemo svesni onda ćemo i sami sebi mnogo pomoći.
„Nismo naučnu istinu institucionalizovali tako da ona bude obavezujuća, a kad bi se to dogodilo, onda bi stvari drugačije izgledale i onda bi ti koji tvrde da su Hrvati i Srbi u kulturnom smislu jedan narod, bili psihijatrijski slučajevi. Došli smo u situaciju da argumentacija ljudi koji to osporavaju prave čitavu našu kulturu i društvo blesavim i zato nikako da dođemo do izlečenja odnosno do tog katarzičnog momenta, da jednostavno to apsolviramo kao istinu, kao bitan činilac kolektivnog nacionalnog identiteta“, ističe Jovanović.
Ciklični pogromi na 50 godina – vreme ne leči rane
Slađana Ilić ocenjuje da su Srbi stradali kroz istoriju i zbog stalnog neverovanja da se može izvršiti tako strašan zločin, o čemu je u „Kulturi“ pisao psiholog prof. dr Jovan Mirić u tekstu „To ni u snu nismo mogli da sanjamo“. Mirić je pokazao da je od Balkanskih ratova do poslednjih stradanja Srbe stalno pratila apsolutna neverica da se tako nešto može dogoditi.
„Taj problem je u najmanju ruku zanimljiv jer se pogromi ponavljaju ciklično na 50 godina. Nisam sigurna da li je tu nacionalnu traumu moguće prevazići u potpunosti kad sa druge strane nemamo pokajanje nego živo zlo“.
Jovanović upozorava na naš nonšalantni odnos o traumatičnim zbivanjima u istoriji, koji je, prema njegovim rečima, „neinstitucionalizovan i nekulturan“.
„Mislimo da vreme sve leči i da treba vremenu prepustiti sve to pa će sve doći na svoje mesto, ali zaboravljamo bitnu činjenicu da nije vreme to koje leči, ono prolazi. Upravo su ljudi i odnos prema traumi najvažniji i od tog odnosa zavisi da li će se trauma prevazići ili ne“, zaključio je Jovanović.
(Kompletan razgovor slušajte u emisiji „Orbita kulture“)