Prva asocijacija na Jugoslaviju je veličina srpskog poraza, kaže Milo Lompar, profesor Filološkog fakulteta u Beogradu i predsednik Zadužbine „Miloš Crnjanski“. Danas, posle sto godina od osnivanja i više od dve decenije od nestanka Jugoslavije „veoma je očigledna veličina srpskog poraza koja se prepoznala već u momentu kad je Jugoslavije nestalo“.
„Iako je izgledala kao pobednička, na kraju su se jugoslovenska ideja i stvarnost pokazali kao krajnje negativni kad je reč o srpskom nacionalnom iskustvu. Kad je reč o drugim sadržajima života, Jugoslavija je donela jednu radikalnu promenu u strukturi stanovništva, donela je i jednu komparativnu prednost u upoznavanju različitih sredina i u tom smislu bi se moglo reći da je njen učinak raznostran, ali za mene je predodređujuća činjenica da je srpska državna i nacionalna egzistencija iz Jugoslavije izašla duboko oštećena“, izjavio je Lompar za „Sputnjik intervju“.
Koje su osnovne razlike između jugoslovenstva Andrića, Crnjanskog i Miroslava Krleže?
— Andrić je, politički, bio unitarni Jugosloven. O tome svedoči njegovo pismo Zdenki Marković iz 1923. gde on otvoreno kaže da bi ujedinjenje trebalo ponovo izvesti, zato što je prvo bilo suviše jeftino za Hrvate. Andrić je i pre toga objavio jedan tekst „Nezvani neka šute“ protiv onih elemenata hrvatske politike koji su se snažno bunili još i pre stvaranja Jugoslavije. Među onima koji su se snažno bunili bio je i Krleža. On je bio formiran u jednom specifičnom duhu, do kraja života je zadržao poštovanje za Antu Starčevića, bio je veliki poštovalac misli „oca domovine“. Više puta sam citirao Josipa Vidmara, poznatog slovenačkog književnog kritičara s kojim se Krleža decenijama družio, koji je rekao da je njegova osnovna politička misao bila jugoslovenstvo pod vođstvom Hrvata.
Crnjanski je bio izrazito jugoslovenski orjentisan, a u nekoj prepisci, posle (Prvog svetskog) rata, on je napisao: „Vi znate da sam ja srpski Jugosloven“. On je osećao, kao svi „prečanski Srbi“ da, na neki način, srpsko nacionalno opredeljenje treba da se sačuva. Crnjanski je, za razliku od Krleže, a verovatno i od Andrića, bio monarhista i njega je koštalo to jugoslovenstvo. Andrić je uspeo da izvede taj prelaz iz monarhijskog u komunističko jugoslovenstvo, a Krleža je postepeno evoluirao i od stanovišta razaranja jugoslovenske države došao je do stanovišta da država treba da ostane u nekom konfederalnom vidu.
Kako je došlo do toga da je pobedila Krležina verzija jugoslovenstva?
— Tu bih razdvojio dve stvari. Prvo, mislim da je temeljni uzrok neuspeha Jugoslavije nedostatak kulturne ideje jugoslovenstva. Srbija je pri ulasku u Jugoslaviju imala razvijenu nacionalnu ideju — ideju nacionalnog ujedinjenja, državnu ideju, imala je državu i vojnu ideju, a vrlo je važno da imate vojsku kad stvarate državu. Srbija je imala pobedničku vojsku, ali nije imala kulturnu ideju. Kulturna ideja srpskog integralizma je tek trebalo da se razvije. Jugoslavija je nastala na razvalinama dva carstva, imali ste dva različita kulturna poretka i trebalo je vremena da se oni na neki način ujednače. To se događalo i kod Nemaca i Italijana, samo je tražilo vreme i dobru volju da se to dogodi. To je nešto što je Srbija napustila da bi pravila kulturnu ideologiju i ideju jugoslovenstva, međutim, ona to nije uspela da uradi zato što je to bila nerešiva stvar. U Jugoslaviji se o svemu moglo govoriti, osim o nekoj kulturnoj ideji jugoslovenstva, iako današnji njeni apologeti, iz svojih razloga i interesa, izmišljaju neku vrstu kulturne integracije koju je jugoslovenski prostor obavio, ali to uopšte ne odgovara stvarnosti.
Srbi su napravili fundamentalnu grešku. Još je Slobodan Jovanović rekao da su u Jugoslaviji Srbi izvršili nacionalnu demobilizaciju. Oni su odustali od svoje nacionalne ideje i sve to preneli na državnu ideju, ali to više nije bila ta država, tako da su Srbi zamenili ideju srpskog integralizma jugoslovenskim, koji nikad nije mogao biti ostvaren. Izašli ste iz Jugoslavije, gde je razoren jugoslovenski integralizam koji nije ni postojao, a da u međuvremenu niste napravili srpski. Dok su Hrvati koristili Jugoslaviju kao kapu da obave centralizaciju hrvatskog integralizma, pa su tako neutralisali vidne razlike između Slavonije, Hrvatske i Dalmacije, dotle su Srbi nastojali da preko jugoslovenstva ostvare neku nemoguću jugoslovensku konstrukciju. Srpski intelektualci su uopšte potcenili ulogu religijskog činioca u integraciji jugoslovenstva, naročito ulogu Katoličke crkve, tako da se u izvesnom smislu pokazalo da je srpska inteligencija potpuno promašila u proceni jugoslovenskih mogućnosti.
Posle toga je došla ideologija Komunističke partije, koja potiče od austro-marksista. Tu dolazimo do pitanja zašto je pobedila Krležina struja? Zato što je u Kominterni, pod uticajem različitih činilaca, pobedila ideja austro-marksista o „velikosrpskoj hegemoniji“, čiji je sledbenik bio Krleža. Komunistička partija je to prihvatila, to se na neki način uklopilo u svetsko istorijsko kretanje i to je nešto što je uslovilo da pobedi ideja hrvatskog jugoslovenstva.
Kulturni identitet Jugoslavije nije uspostavljen, ali danas neki krugovi, posebno u Srbiji, insistiraju na njemu iz raznih interesa. Koji su to interesi?
— Da se neutrališe bilo kakva mogućnost nacionalne orijentacije kod Srba. Ovde funkcioniše još uvek glavna matrica komunističke propagande — da je nacionalna orijentacija uvek nacionalistička. To je mantra koja se ponavlja veoma učestalo i to je, pošteno govoreći, ključna poluga kojom se onemogućava nacionalna politika kod Srba. Srbi, u principu, ne vode nacionalnu politiku nego vode politiku preskakanja nacionalnih sadržaja, a to znači da vode i nedemokratsku politiku. Jednostavno, ne možete voditi antinacionalnu politiku a da ona bude demokratska, pošto većina naroda nije za takvu vrstu politike. Vi morate onda represivnim, autoritarnim merama sputavati narodno raspoloženje. To se i pokazalo — Jugoslavija je bila nemoguća kao demokratska država.
Najjači protivnik bilo kakve nacionalne politike kod Srba je upravo u Beogradu, i reč je o snažnoj komunističkoj ideologiji koja se pretvorila u jedan mehanizam globalističkih elemenata koji vladaju javnim prostorom. Četvorici intelektualaca zabranjeno je da odu u Crnu Goru, a od tolikih ljubitelja ljudskih prava koji bi vrištali do neba da je Srbija uskratila nekome pravo da dođe, sad ne čujete nijednu reč. Latinka Perović je pre nekoliko godina izjavila da crnogorski režim nije napravio nijednu grešku posle odvajanja od Srbije, a istaknuti kolumnista „Danasa“ je pre godinu dana napisao da je Milo Đukanović „Mojsije Crne Gore“ jer je zemlju uveo u NATO. Autor koji je to napisao bio je nekad izvršni sekretar CK Saveza komunista Srbije. Za našu inteligenciju koja je došla iz partijskih komiteta, danas je NATO obećana zemlja.
Kako smo došli do toga da su nekadašnji komunistički komesari danas lučonoše „liberalne“ misli?
— Vrlo jednostavno. Pitanje odgovornosti srpskih komunista je pitanje koje je ostalo „ispod tepiha“ kad se raspala Jugoslavija. Šta su uradili srpski komunisti za vreme Jugoslavije je pitanje na koje oni nemaju odgovor. Oni na sve odgovaraju da je za sve kriv srpski nacionalizam. I onda je tu figura Slobodana Miloševića, kao da je on došao iz SPC ili iz emigracije, a ne pravo iz Komiteta. Oni su sebe amnestirali, a taj strah od odgovornosti su sakrili tako što su se uklopili u novi poredak i proglasili da se u ime liberalizma bore protiv srpskog nacionalizma. Ali taj srpski nacionalizam protiv koga se bore takođe vode njihovi partijski drugovi. Znači, imate jedan ciljano organizovan način mišljenja koji je vremenom postao bitan činilac u rezultanti zapadnih sila, i to je sad jedan oformljen način svesti i ključno je da se ta ideologizacija, taj društveni inženjering odigrava u mladim generacijama. Prvo su ljudima oduzeli socijalnu sigurnost, rušeći komunizam u ime slobode, a sada, pošto su ljude osiromašili i razvlastili pošto svako ide za koricom hleba, polako im se uskraćuje sloboda i mi osvanjujemo u predvorju jednog snažnog represivnog sistema.
Taj sistem ste definisali kao „obnovu Titovog jugoslovenstva pod zastavom EU“. Kad danas pogledate svih šest republika, da li je neka profitirala?
— Uopšte, od zemalja Istočnog bloka, prelaz u drugi tip društva su uspešno izvele Poljska, Češka, Slovačka i Mađarska. Slovenija je suviše mala, sa dva miliona stanovnika dođe kao prošireni Beograd, ali je od bivših jugoslovenskih republika jedina očigledno završila taj prelaz dobro. Hrvatska je, po mom mišljenju, u velikom gubitku zato što je proterala Srbe, a vidimo da su najvažniji resurs u Evropi, u ovom trenutku, ljudi. Hrvatska je odstranila jedan broj ljudi sa svoje teritorije i time oslabila svoju strukturu stanovništva, a s druge strane veliko je iseljavanje stanovništva iz Hrvatske. U Hrvatskoj broj stanovništva pada i ona se nacionalno emancipuje, ali nema više toga što bi se emancipovalo. S druge strane ima veliku krizu identiteta jer u hrvatskom identitetu je opredeljujući činilac negativan odnos prema Srbima, a sad tamo nema dovoljno Srba koji bi taj odnos opravdavali, tako da je taj identitet poluneurotski. U BiH je društvo podeljeno i to je nemoguća tvorevina sa stanovišta poretka. Crna Gora je u procesu društvenog inženjeringa, ona se mora „desrbizovati“ da bi se formirao antisrpski element identiteta. Makedonija vidimo kako izgleda, i to jedna potpuno nedemokratska i provizorna država. Srbija je teško stradala u NATO bombardovanju, uzet joj je deo teritorije, njena unutrašnja struktura je razorena i u jednoj je vrsti vrlo rđavog položaja.
Prosto rečeno, te zemlje su rasturene, što je najbolji dokaz da Jugoslavija nije ni bila moguća kao država koja bi ih spojila, nego je bila deo trenutka. Ključni njen trenutak bio je raskid sa Informbiroom, kad je ona u zapadnim arhitekturama bila zamišljena kao neka vrsta klina u komunističkom monolitu i tada su došli neki novci koji su podigli tu zemlju iznad njenog realnog standarda. Onog momenta kad je prestala potreba za Jugoslavijom, ona se raspala. Svakako da je njen raspad jedna užasno negativna činjenica zbog tolikog broja mrtvih i tolikih nesreća koje su to pratile, ali to je, izgleda, praktično bilo programirano u njen nastanak.
Smatrate da je Beograd „glavni grad mrtve Jugoslavije“ a Srbija „kolonija krivice“ zbog raspada Jugoslavije. Zašto je onda jugonostalgija najveća u Srbiji?
— Zato što je stimulisana. Ovde se vlada na jugoslovenski način. Svi mediji intoniraju pozitivno iskustvo Jugoslavije, svi oblici komunikacije su usmereni u tom pravcu, vlast na čelu sa predsednikom republike se ponaša pozitivno prema Jugoslaviji. Po mom shvatanju stvari, koje je manjinsko, Jugoslavija je idealan okvir da neutrališete srpski činilac, jer je srpski činilac još uvek činilac koji treba neutralisati. I onda imate ove postupke vezane za Crnu Goru. Pravo je pitanje zašto je Zapad podsticao Crnu Goru da se odvoji od Srbije 2006. kad su oba režima bila pod njegovom kontrolom? To nije trebalo da se dogodi, ali se dogodilo upravo u skladu sa ovom neutralizacijom. Dakle, ovde se podstiče projugoslovenski diskurs u medijskom, političkom, čak i u ekonomskom smislu. Ponovo se razvija jedna infantilna ali organizovana psihologija. U tim istim novinama koje su proglasile Mila Đukanovića za Mojsija, vi ćete pronaći sve projugoslovenske sadržaje. Šta je cilj? Da se nađemo u nekoj konstelaciji u kojoj će Srbi u BiH biti podvedeni pod unitarnu Bosnu, Srbi u Crnoj Gori biti vraćeni u stanje nacionalne svesti koju oni ne žele da imaju ali će im silom biti nametnuta, a Srbija će biti Jugoslavija. Ovde možete da slušate sve ono što se nigde nikom, kad mu dođete u goste, ne sme reći. Ovde svako može da dođe i da vas vređa, a vi ćete to odslušati. Ko ne zna, a ja znam, tako je bilo i u Titovoj Jugoslaviji, kad je glavna maksima bila: Svaki nacionalizam je opasan, ali je najopasniji srpski nacionalizam. Tako se govorilo decenijama. Što se sad ne govori u ime radničke klase, već u ime SAD, pa dobro, takva je postava na dnevnom redu, ali, suštinski, to jeste to. I mi idemo u tom pravcu.
Hoćemo li se osloboditi jugoslovenskih zabluda?
— Istorija je otvorena stvar, niko od nas ne zna šta će biti sutra. Moje mišljenje je poznato. Sve dok se srpska politička i kulturna inteligencija ne vrati srpskom stanovištu, s idejom da se i ustupci čine s jednom pretpostavkom zastupanja nacionalnog interesa, dok se ne oslobodimo žiga srpske krivice koji nam je nametnut u različitim sadržajima, od velikosrpske hegemonije do krivice za raspad Jugoslavije, sve dok se to ne skloni, sve dok vladajući diskurs to ne sankcioniše, sve dok naši političari ne dođu do te svesti da treba da predstavljaju taj narod koji ih bira — ja mislim da nema boljitka. Ali, moguće je da se varam.
