Četiri godine kasnije u Parizu priča postaje daleko ozbiljnija, uključuju se i ekipni sportovi. Među njima i ragbi, koji će se do 1924. godine još tri puta igrati na „Olimpijadama“. I potom ispasti iz konkurencije, da bi se u prilagođenoj verziji „ragbi sedam“ vratio tek 2016. godine.
Takmičenje u vaterpolu je jedino u ekipnim sportovima koje se u kontinuitetu organizuje na svim igrama u poslednjih 120 godina.
Iako neatraktivan za sponzore, vaterpolo je deo olimpijske tradicije. Ovaj argument bejaše među ključnim kada se pre nekoliko godina povela rasprava treba li vaterpolo i dalje ostati olimpijski sport. Fudbal nije igran u Los Anđelesu 1932. godine, pa je tada kontinuitet prekinut.
Polo je igran nakon Pariza još četiri puta, po dva zlata su osvojili Velika Britanija i Argentina. Preostala dva kolektivna sporta sa kojima se probalo u Parizu nikada više se nisu pojavljivala na Olimpijadama – kriket i kroket, dok je pelota bila uvrštena u kategoriji demonstrativnih sportova u Barseloni 1992.
Sportovi koji nisu doživeli više od jednog izdanja su i rekets, roke i žo de pom. Turniri u zanimljivom lakrosu organizovani su svega dva puta, sukcesivno 1904. i 1908, dok se nadvlačenje konopca zadržalo na pet olimpijada, sve do Antverpena 1920. I prava je šteta što ga više nema.
Jer, to je disciplina u kojoj svi mogu učestvovati, ne zahteva velika ulaganja.
Lobiranja nacionalnih komiteta da se neki sport ugura među olimpijske sasvim su legitimna. Blok predvođen Amerikancima tako je uticao da bejzbol i softbol steknu ovaj status. Sa druge strane, azijske zemlje su podržavale badminton i tekvondo. Među olimpijskim disciplinama, od Tokija će se nalaziti i basket tri na tri.
U lobiranjima i pratećim bitkama udeo svakako imaju i moćni sponzori.
Atraktivnije takmičenje, koje privlači veći broj gledalaca i sportovi popularni na velikim i bogatim tržištima uvek se više isplati. Nove discipline su i skejtbording, surfovanje, sportsko penjanje, a od narednih igara u Parizu to će biti i brejkdens ili brejking.
Uvrštavanje brejkdensa značilo je i da karate ispada iz programa za 2024. godinu.
Možda ćemo, zato, na Olimpijskim igrama u Tokiju prvi i poslednji put gledati karatiste. S obzirom da se ovim sportom aktivno bavi više desetina miliona takmičara u celom svetu, te da postoje 194 nacionalne karate federacije, što je za jednu više nego što Ujedinjene nacije imaju članica, učinjena je velika nepravda.
Glasina koja kruži po sportskim forumima je da se i ovde radi o politici. Dve najorganizovanije i najuticajnije nacionalne federacije u globalnim razmerama su japanska i francuska. Japanci su uspeli da na velika vrata uvedu karate na Igre.
Međutim, predsedniku francuskog saveza Fransisu Didijeu nije pošlo za rukom da taj status sačuva na domaćem terenu. Priča se i zato – što je podržao žute prsluke tokom protesta protiv Makrona.
Da li je ovo istina ili nije teško je reći, ali činjenica je da francusko Ministarstvo sporta već dugo ratuje sa neposlušnim Didijeom iz nekih drugih razloga. Inače, u Francuskoj deluje pet hiljada registrovanih klubova, sa preko 250 hiljada takmičara.
Drugim sportistima i sportskim savezima ukazivaće se šanse za kvalifikovanje i osvajanje medalja i u narednim olimpijskim ciklusima.
Za karate, ovo je biti ili ne biti. Valjalo bi bolje da bude, jer će to predstavljati podstrek da se više dece zainteresuje za ovaj sport.
Olimpijske igre su i politika i biznis, ali sport ima i svoju obrazovnu, vaspitnu, zdravstvenu dimenziju. I zbog toga su Olimpijade važne. Bolje je da nam deca provode vreme na tatamiju, u sportskim dvoranama ili na atletskim stazama, nego sa mobilnim telefonima i tabletima u rukama.
Bolje je da im uzori budu sportisti, nego rijaliti zvezde i razni sumnjivi likovi.