Veliki Bata opet u Beogradu: Ovako on vidi najizvorniji čin – slobode /foto/
© Foto : Ustupljeno Sputnjiku
Pratite nas
Ako hoćeš da imitiraš kišu i sipaš vodu iz skrivenog kabla, to je umetnost samo u pomerenom shvatanju umetnosti. Ali kada srcem i čulima pokazuješ da pada kiša, postigao si mnogo, mnogo više.
Ovim rečima Milorad Bata Mihailović objašnjavao je svoju slikarsku filozofiju, ali i suštinu umetnosti kojoj je posvetio život.
Jedan od najznačajnijih umetnika druge polovine 20. veka nije želeo da podražava svet, već da na platno prenese njegovu atmosferu, emociju i doživljaj. Upravo takav Bata Mihailović, kroz dela nastala u pariskom periodu od 1962. do 1975. godine, predstavljen je na izložbi nedavno otvorenoj u galeriji Rima u Beogradu.
O izložbi, umetničkom putu slikara koji je uspeo da se nametne i potvrdi u samom središtu svetske umetničke scene, kustoskinja galerije Rima i autorka izložbe Sofija Ž. Milenković kaže za “Orbitu kulture da uprkos tome Bata nikad nije raskinuo vezu sa svojim poreklom i Beogradom.
Svoj osobeni umetnički put ovaj nesuđeni pravnik (upisao se i ispisao sa fakulteta) započeo je na Akademiji, u klasi Ivana Tabakovića, ali se tamo nije dugo zadržao. Bio je član Zadarske grupe, zajedno sa Petrom Omčikusom, Mićom Popovićem, Verom Božičković, Kosom Bokšan., mladim umetnicima koji, kao i on, nisu želeli da prihvate diktat tadašnje likovne akademije, već su krenuli u potragu za sopstvenim izrazom.
„Vodolija“ 1964, ulje na platnu
© Foto : Ustupljeno Sputnjiku
Svet bio i ostao – osnovna hrana
„Nisu bili zadovoljni onim što je akademija nametala kao aksiom u slikarstvu – šta treba slikati, na koji način, koju vrstu slikarstva i koje pristupe. Jednostavno su se odmetnuli u Zadar, na more, slikali pejzaže, portrete, autoportrete. Ono što je karakteristično za Batu Mihajlovića jeste da je uvek imao osećaj za urbano okruženje. Najčešće je u tom periodu slikao urbane pejzaže, prepoznatljive po slikama Beograda, prizorima grada koji se tada izgrađivao, posle razaranja u Drugom svetskom ratu. On ga je, međutim, posmatrao drugačije od početnog posleratnog poleta u Jugoslaviji – više kroz njegovu rušilačku stranu, kroz ono što je zatečeno i što je ostalo od starog Beograda“, objašnjava Sofija Ž. Milenković.
Posle prve samostalne izložbe u Beogradu, 1952. godine Mihailović odlazi u Pariz, gde se prvi put neposredno susreće sa različitim pravcima apstraktnog slikarstva – od geometrijske apstrakcije do enformela. Ipak, nije želeo da postane sledbenik bilo koje škole.
„Pariz“ 1964-1965, ulje na platnu
© Foto : Ustupljeno Sputnjiku
„On je potpuno razumeo apstrakciju, savladao je, sveo sliku na njene osnovne elemente – liniju, boju, plohu i kompoziciju. Ali je shvatio da njemu ipak treba nešto drugo. Nikada nije odustao od figuracije. Njegova osnovna hrana ostao je svet koji ga okružuje, priroda.“
Tako nastaje njegov autentični apstraktni pejzaž. Na njegovim platnima nema klasičnog opisivanja prirode, već prenošenja njenog unutrašnjeg doživljaja. Guste, tamne mase boje, kroz koje se probijaju svetli prodori, kratki i brzi potezi, a potom izdužene linije, meandri i kovitlaci, postaju prepoznatljiv rukopis umetnika izuzetnog temperamenta.
„Bata je u kontaktu sa prirodom i slika prirodu, ali je ne opisuje, ne podražava. On uzima sopstveni utisak o njoj i smešta ga na sliku. Sve je na njegovim slikama dinamično, euforično, brzo. To se vidi u njegovom gestu i boji“, kaže kustoskinja.
Zato je posebno zanimljiva njegova slika „Kiša“. Mihajlović ne slika kišne kapi, već osećaj pljuska, trenutak u kojem gusta kiša zamagljuje vidik i oduzima čoveku orijentaciju u prostoru.
„On ne prenosi ono što vidi, već posredstvom boje, linije, gesta, pa i sfumato efekta, prenosi doživljaj. Izdužene linije koje multiplikuje formiraju gustu mrežu vijugavih meandara i brazdi, koje nam sugerišu slapove vode i guste padavine. Ključna fenomenološka razlika je između viđenja i opažanja. Bata prenosi ono opaženo, kvalitet same atmosfere i prostora, a ne ono što je samo video.“
Važnu prekretnicu predstavlja susret sa galeristom Žanom Polakom i pariskom galerijom Ariel u kojoj će Mihajlović kontinuirano izlagati na svake dve ili tri godine. O njegovom radu pišu značajni likovni kritičari koji ga prepoznaju ga kao jednog od najoriginalnijih umetnika svoje generacije.
„Žan Polak kaže da je Bata odabrao usamljeni put u svom slikarstvu. Pokazao je da je potpuno samosvojan umetnik. To je izuzetno priznanje za nekoga ko dolazi iz druge zemlje, drugog okruženja, a uspeva da se nametne u Parizu, tadašnjem centru umetničkih zbivanja.“
„Njujork, donji grad“, i967, ulje na platu
© Foto : Ustupljeno Sputnjiku
Ipak, Pariz nije bio jedini grad koji će obeležiti njegovo stvaralaštvo. Godine 1962. prvi put odlazi u Njujork, a fascinacija tim gradom pratiće ga dugo nakon povratka u Francusku. Za razliku od Pariza, koji je doživljavao kao savršeno uređen grad, poput vrtova Versaja, Njujork u njemu izaziva i divljenje i zebnju.
„Bata kaže: meni je osnovna mera grada ostao Beograd. On dolazi iz posleratnog Beograda, potpuno urušenog, noseći sa sobom sve te prizore, svoju sredinu, tradiciju i kulturu. Kada prvi put ugleda Njujork sa vode, posle šestodnevnog putovanja brodom, fascinacija je ogromna. Ali on ne slika Empajer stejt bilding niti znamenitosti koje bi turista želeo da vidi. Pokušava da sa gradom uspostavi intiman odnos, ali uz svest da je tu stranac. Posmatra osvetljene prozore i živote drugih ljudi koji se odvijaju negde mimo njega.“
Taj osećaj izdvojenosti i nostalgije ostaje prisutan i u njegovim kasnijim njujorškim slikama. U izložbenoj postavci u galeriji Rima posebno mesto zauzima slika „Zemljotres“, delo iz 1963. godine, koje će prvi put biti predstavljeno publici nakon restauracije. Na njegovoj poleđini kustoskinja je pronašla zanimljiv zapis.
„Uspela sam da rastumačim deo natpisa: skica autoportreta za Njujork. To znači da je slika nastala u vezi sa Njujorkom, možda i tamo, ali je posebno zanimljivo što se
"Zemljotres", kombinovana tehnika na papiru kaširanom na platno
© Foto : Ustupljeno Sputnjiku
pominje skica autoportreta. To bi moglo da ukazuje na određenu težnju za identifikacijom sa samim gradom. O tome bi se moglo dalje istraživati.“
Treća dimenzija srpskih ikona
Iako je prošao kroz različite umetničke pravce i sredine, Mihajlović nikada nije odbacio svoje korene. Posebno ga je privlačilo vizantijsko i srednjovekovno fresko slikarstvo, a vezu sa tom tradicijom uspostavljao je i na apstraktnim platnima.
„Ono što je u vizantijskoj umetnosti video kao ključno jeste treća dimenzija naših ikona. Čini mi se da je u svom apstraktnom stvaralaštvu pokušavao upravo to da postigne – dubinu slike. Kroz sudare gustih, tamnih masa i belih, svetlih prodora stvarao je utisak svetlosti i treće dimenzije. Ne mimetički, već potpuno drugačijim izrazom, na svoj način“, objašnjava autorka izložbe.
"Taraska", ulje na platnu
© Foto : Ustupljeno Sputnjiku
Ona podseča da je Mihajlović, pored toga što je bio veliki slikar bio i izuzetan intelektualac, sagovornik koji je umeo da obrazloži sopstveni umetnički postupak. Govorio je da slika nastaje u trenutku kada je umetnik „čist subjekt saznanja“, pozivajući se na Šopenhauerovu filozofiju. Nije ga opterećivalo kako će kritika razumeti njegovo delo, kakva će biti recepcija ili interesovanje galerista. Slikanje je, pre svega, bilo njegova unutrašnja potreba.
„Bata Mihailović je dosta razmišljao o svom slikarstvu i dobro je razumeo sopstveni proces. Govorio je da ima dobar osećaj za prostor i svetlost. Sve je to prisutno na njegovim slikama. Imao je potpunu svest o svom radu, ali se nije odricao nijednog segmenta svog puta.“
A možda se suština njegovog stvaralaštva najbolje može razumeti kroz njegove reči: „Stvaralaštvo je možda najizvornija sloboda, najizvorniji čin slobode.“
Upravo je sloboda omogućila Bati Mihajloviću da ne bude ni samo slikar Beograda, ni samo umetnik Pariza ili Njujorka, već autentičan stvaralac koji je sve te svetove nosio u sebi. Njegove slike ostaju svedočanstvo da umetnost ne mora da imitira stvarnost da bi je učinila vidljivom. Dovoljno je, kao što je Bata govorio, da je oseti srcem i čulima.
