Jedan ,,običan" američki dan koji nam je pokazao da u sekundi može da stane – sve
© Foto : Slika generisana veštačkom inteligencijom / Kontrola leta
Pratite nas
Drugi put posle rušenja Kula bliznakinja, nebo nad Amerikom je bilo potpuno zatvoreno. Deset hiljada letova je otkazano. Istovremeno, najpoznatija kompjuterska kuća na svetu, Majkrosoft, počela je da „baguje“. Zemlje širom sveta osetile su posledice, jer državni aparati koriste njihove alate. Ipak, sve ovo nije dovoljno da nam se upali „crvena lampica“.
Onog trenutka kada je prekinu sav aviosaobraćaj iznad Amerike i kada je Majkrosoft privremeno prestao da radi, posledice je osetio čitav svet. Ono što vezuje oba slučaja, naravno pored neprilika koje su iskusili građani i korisnici tih usluga, jeste potpuna paraliza državnih institucija usled digitalne prepreke.
Zabrana poletanja doneta je zbog problema u komunikaciji kontrole leta. Važila je za svaki aerodrom u Americi, oko deset hiljada letova je otkazano, a milioni ljudi su se našli „ni na nebu, ni na zemlji“, budući da su satima sedeli na pistama u zatvorenim avionima. U trenutku, više od 3000 međunarodnih aviona, predodređenih da slete u Ameriku, nalazilo se u vazduhu. Ova mera prvi put je uvedena nakon napada na Svetski trgovisnki centar u Njujorku 2001. godine, nakon čega je došlo samo do jedne obustave poletanja na nivou čitave zemlje. To je bilo 2023. godine, kada je došlo do pada sistema za obaveštavanje pilota.
Obustava rada Majkrosofta možda ne zvuči preterno drastično u poređenju sa obustavom letenja nad čitavom Amerikom, međutim, ona je izazvala prekid ili poteškoće u radu mnogih institucija širom sveta. Škole i bolnice bile su pogođene, sudovi takođe, kao i supermarketi, a ne samo velike korporacije koje čitav dan održavaju onlajn sastanke.
Naučna saradnica na Institutu za filozofiju pri Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu Vanja Subotić kaže za Sputnjik da sve ovo neće biti dovoljno da nas podstakne da ozbiljnije porazmislimo o svojoj digitalnoj budućnosti. Biće potrebno još incidenata i sve dok ne dođe do nečeg mnogo kritičnijeg, neće se ni razmišljati o napuštanju digitalizacije i insistiranja na veštačkoj inteligenciji. Ovo je, tvrdi ona, samo jedan probni balon koji služi za nauk kako upravljati takvom krizom.
Države zavise od Bil Gejtsa
Zvanična verzija događaja data od strane Majkrosofta kaže da je obustava rada posledica preopterećenosti servera, koja se ne događa prvi put, te da ni na koji način nije reč o sajber napadu. Iz Uprave za civilno vazduhoplovstvo Amerike kažu da je greška u komunikaciji proizišla iz toga što su nisu ,,apgrejdovali“ tehnologiju.
Vanja Subotić podseća takođe da je u poslednjih nekoliko meseci dolazilo do velikog broja otpuštanja u Majkrosoftu, delom zbog potrebe kompanije da ljudski rad zameni veštačkom inteligencijom, kako zbog produktivnosti, tako i zbog profita.
Ukoliko prihvatimo zvaničnu verziju da nije bio u pitanju sajber napad, onda dolazimo do pitanja šta se dešava kada državne administracije i druge grane industrije previše zavise od stranih kompanija, pre svega infrastrukturno. Pad Majkrosofta uticao je na više od 70 zemalja, kao i na stotine hiljada privatnih korisnika čija je produktivnost tog dana na poslu bila ugrožena, budući da nisu imali pristup digitalnim alatima. Otvorilo se pitanje šta države treba da rade u pogledu sajber-bezbednosti, kada gotovo čitava njihova državna administracija zavisi od Majkrosofta, rekla je Subotićeva za Sputnjik.
Eksperiment
Naša sagovornica kaže da se na ove događaje može gledati iz nekoliko perspektive – kao na određenu vrstu upravljačko-političkog eksperimenta koji ispituje koliko su zapravo takve institucije otporne na neki budući sajbernapad, koliko je moguće da takva digitalna infrastruktura opstane i kako se upravlja takvim rizicima, odnosno kako se ponašati u takvim uslovima.
Ove događaje bismo mogli nazvati i nekom vrstom bezbednosno-rizičnog testiranja, što bi u mnogome objsnilo zašto Majkrosoft uopšte nije bio toliko uznemiren zbog čitavog incidenta. S druge strane, ono što se ovim otkrilo jeste da postoji vrlo zabrinjavajući nivo individualnog oslanjanja na ovakav vid digitalnih alata. Ono što je primećeno na nivou pojedinačnih korisnika jeste panika i strah, gde zaposleni jednostavno nisu znali kako da obave svoje poslove bez određenih digitalnih alata.
Čitavo iskustvo je vrlo relevantno, pogotovo za zemlje koje nemaju sopstveni digitalni suverenitet i koje možda planiraju da se u budućnosti više oslone na neku od velikih kompanija. Pokazalo se da je neophodno imati mnogo ozbiljniji nacionalni plan sajber-bezbednosti za ovakve situacije.
Povratak na diskete
U oba slučaja, i kod aviona i kod čuvene kompjuterske kompanije, ljudi su ostali bespomoćni pred propalim apdejtima, starim softverima, greškama u komunikaciji. Naravno da povratak na papir i olovku ne predstavlja realnu mogućnost, ali bi se neka vrsta ravnoteže možda i mogla uspostaviti. Ključ za ovo pitanje, objašnjava naša sagovornica, leži u fizičkim, opipljivim ,,čuvarima“ informacija.
Nisam sigurna da će ovi događaji biti dovoljni da nas podstaknu na ozbiljnije razmišljanje u tom pravcu. Biće potrebno još nekoliko incidenata dok se ne zamislimo nad budućnošću. Ovo je za sada bila neka vrsta testa. Ukoliko se kriza dobro prevaziđe, a prema onome što vidimo, sistem se relativno brzo oporavlja, mislim da ovo još uvek neće upaliti crvenu lampicu. S druge strane, dugoročno gledano, moguće je da će doći do ne nužno papira i olovke, ali neke vrste diversifikacije načina čuvanja podataka.
Paradoksalno, diskete i dalje predstavljaju vrlo siguran način čuvanja određenih podataka, kaže naša sagovornica. Ono što je fizički sačuvano na disketi ostaje tu. Uz to, dodaje ona, treba uzeti u obzir da je to starija tehnologija koju danas retko ko može da otvori, budući da je za to potrebna ozbiljna hardverska mašinerija iz prošlosti koje je sve manje i manje. Primera radi, današnji laptopovi nemaju više čak ni čitač za CD, a kamoli mogućnost skidanja podataka sa „antikviteta“ poput diskete.
Takav vid čuvanja, odnosno pohranjivanja podataka, možda se može ispostaviti kao digitalno sigurniji, iako je u fizičkom smislu krhak. Naša fascinacija veštačkom inteligencijom, čak i u ovom kontekstu državne administracije, potiče iz želje da podatke čuvamo na drugačiji način, na način koji nije fizički propadljiv. To nam otvara mogućnost da se podaci čuvaju praktično neograničeno dugo. Samim tim se od početka osećamo sigurnije, ali ovakvi incidenti pokazuju da je taj osećaj sigurnosti vrlo često lažan.
Naša sagovornica kaže da je uvek pomalo skeptična kad pročita da je nekome negde u današnjem svetu „pukao server“, pogotovo kada je reč o američkoj kontroli leta ili najpoznatijoj računarskoj kompaniji na svetu. Ona kaže da je ne bi čudilo da je zaista bila reč o sajber napadu, ali da nadležni organi to negiraju kako ne bi izazvali opštu paniku. Takođe, nijedan državni organ, bilo gde u svetu, ne bi se javno hvalio kako ga je neko hakovao. Naravno, sve ove priče predstavljaju spekulaciju, zvaničan odgovor na pitanje šta se desilo dat je javnosti, ali ostaje činjenica da je čovek današnjice vezan za digitalu u svakom aspektu svog života i, bilo da je iskrenom greškom ili hakerskim napadom, svako „bagovanje“ može ga skupo koštati.
Pogledajte i:
