https://lat.sputnikportal.rs/20261002/filmska-bomba-koja-ce-odjeknuti-svetom-zafranovicev-film-o-jasenovcu-stize-pred-publiku-1203968687.html
Filmska bomba koja će odjeknuti svetom: Zafranovićev film o Jasenovcu stiže pred publiku
Filmska bomba koja će odjeknuti svetom: Zafranovićev film o Jasenovcu stiže pred publiku
Sputnik Srbija
Kada se spomene Jasenovac, većina ljudi pomisli na „neke velike žrtve“, ali ne znaju ništa više o tome da kažu. Zbog toga je film „Zlatni rez 42 (Djeca Kozare)“... 02.10.2026, Sputnik Srbija
2026-10-02T16:02+0200
2026-10-02T16:02+0200
2026-10-02T16:02+0200
kultura
kultura
kultura – intervjui i analitika
lordan zafranović
jasenovac
božidar zečević
fest
film
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/08/1f/1202870580_0:0:1280:721_1920x0_80_0_0_1928668cd75dae428a11fb06bfb01f71.jpg
Premijernom projekcijom filma „Zlatni rez 42 (Djeca Kozare)“ Lordana Zafranovića večeras u Sava centru otvara se 53. Međunarodni beogradski filmski festival FEST. Film na kojem je reditelj radio četiri decenije bavi se stradanjem Jevreja, Srba, Roma i hrvatskih antifašista u ozloglašenom nacističkom logoru smrti Jasenovcu - kroz vizuru žrtava, ali i počinilaca jednog od najvećih zločina u 20. veku.Istorijske činjenice o ofanzivi na Kozari i kasnijem stradanju u logorima fašističke NDH pretočene su u scenario u čijoj je osnovi tekst Arsena Diklića, napisan početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Centralna nit scenarija prati sudbinu konkretnih žrtava – devojčice Zore (Milica Janković) i njena dva brata. Film počinje bekstvom dece tokom ofanzive u leto 1942. godine, uz verni prikaz panike, gladi i bezizlaznosti hiljada kozaračkih civila u zbegovima.Neobjašnjivo lice AntihristaBrutalnost ustaškog režima u Jasenovcu i Staroj Gradiški prikazana je kroz priču o osmorici ustaških ubica. Zafranović time ne prikazuje zlo kao apstraktnu silu, već dokumentuje kako pojedinci unutar fašističke ideologije gube ljudskost i izbliza, „licem u lice“, vrše zločine nad muškarcima, ženama i decom. Kako bi prikazao kompleksnost unutrašnjeg sukoba na samom terenu, scenario uvodi lik ustaškog vojnika (Leon Lučev), koji shvata razmere užasa u kojem učestvuje, ali iz kog više ne može da se izbavi.„Pojavljuje se jedan od tih ustaša, koji čak usvaja jedno dete iz dečjeg logora. On pokušava da razume zašto se to događa. Pita se zašto ubijaju toliko ljudi. U jednoj sceni razgovara s rekorderom u ubistvima Srba, ustašom koji priča kako je u jednoj noći zaklao ne znam koliko ljudi, a junak filma pokušava da razume te čudovišne stvari i, naravno, ne nalazi odgovor. Ne može se Antihrist razumeti jednostavno. Ni u crkvi ne postoji način da se kraćim putem dođe do suštine Antihrista i to je jedno veliko metafizičko pitanje“, kaže Božidar Zečević.Lordan Zafranović je u filmu pokušao, kako kaže filmski kritičar, da otkrije zlo iz Jasenovca, da pronađe odgovor na pitanje kakvi se to ljudi bave ubijanjem jednog naroda.„Glavni junak do kraja filma ne uspeva da pronađe odgovor na to pitanje i, naravno, izgubi život. I to ne u nekoj vrsti osvete ili odmazde, nego gotovo slučajno. I to je najjezivije od svega, što na kraju uopšte ne ispunjava smisao osvete koji je postavio, koji se postavlja u antičkoj književnosti. Mnoge stvari u filmu i dalje ostaju metafizičke. Nije Lordan na čaroban način uspeo da razreši pitanje Jasenovca. On ga je otvorio, a ljudi koji o filmu razmišljaju posle gledanja imaju još niz pitanja na koja treba da se odgovori. To je film koji se stalno vraća“, ističe Božidar Zečević.Suze preživelih logorašaZa potrebe filma izgrađena je masivna i kompleksna scenografija na više lokacija u Srbiji. Scenario se striktno oslanja na istorijske zapise i svedočenja, rekreirajući sam izgled logora Jasenovac iz 1942. godine. Da je Zafranović uspeo u autentičnom prenošenju istorije potvrđuju i emotivne reakcije preživelih jasenovačkih logoraša koji su prisustvovali zatvorenoj premijeri, priređenoj pre desetak dana.„To su starci od oko 80, 90 godina. Jedan od njih koji je sve to preživeo, koji je tamo došao kao beba i tu rastao, rekao je: 'Hvala Lordanu! Sve je bilo tačno onako kako je prikazao. Ali to nije najvažnije. Najvažnije je to što je ovo veliko umetničko delo.' Film nije svedočanstvo, on po svojoj prirodi to ne može biti, jer je sinteza čulne stvarnosti i čulne obmane. A ovaj čovek, koji nije filmofil i ne bavi se filmskom umetnošću, nekoliko puta je plakao tokom projekcije i nazvao je ovaj film velikim umetničkim delom. Za mene je to bilo veliko otkriće“, navodi filmski kritičar.Zafranović je i sam naglasio da svrha ovakvog korišćenja istorijskih činjenica nije raspirivanje mržnje, već stvaranje vrhunske umetničke forme – svojevrsnog „krika protiv zla“ koji treba da opomene buduće generacije i postavi pitanje može li čovečanstvo opstati nakon suočavanja sa sopstvenim mrakom.Odiseja scenarija „Djece Kozare“Odiseja filmskog scenarija „Djece Kozare“, koji je išao od fonda do fonda, od konkursa do konkursa, u potrazi za sredstvima za snimanje filma, počela je polovinom sedamdesetih godina 20. veka.„Tito je imao strašnu potrebu da potisne Jasenovac, da se taj zločin ne bi pripisao hrvatskom narodu. A Tito je vrlo dobro znao šta je film. On je i sam na neki način bio ljubitelj sedme umetnosti, gledao je po jedan film dnevno u proseku. Imao je svog kinooperatera, čitao je scenarija. Vrlo je verovatno da je pročitao i scenario za film 'Djeca Kozare' i zabranio ga. Kao što je inače bilo i s drugim filmovima, nije to jedini“, napominje Zečević.Iako je scenario bio potpuno spreman za snimanje krajem osamdesetih godina, projekat je naglo zaustavljen zbog raspada Jugoslavije i početka ratnih sukoba 1991. godine. Zafranović je u to vreme morao da napusti Hrvatsku, a originalni primerak scenarija je dugo smatran izgubljenim u ratnom haosu. Arsen Diklić je preminuo 1995. godine, ne dočekavši da vidi njihovo zajedničko delo na velikom platnu.Nakon više decenija potrage, Zafranović je uspeo da pronađe i sačuva originalni tekst iz 1986. godine. Pošto je film konačno dobio zeleno svetlo i podršku za snimanje, Zafranović je pristupio modernizaciji i doradi scenarija. On je zadržao izvornu Diklićevu strukturu i dijaloge, ali je tekst preimenovao u „Zlatni rez 42“, dodajući nove dramaturške slojeve koji dublje analiziraju psihu počinilaca zločina, „anatomiju zla“, i filozofski kontekst sukoba.„Ja sam čitao prvu verziju na kojoj je radio Lordan. On je potpisan kao koscenarista. On je uzeo taj tekst, radio je na tome prvo sam, potom s još jednim scenaristom, ali duh filma je ostao, nije ništa bitno promenjeno u poređenju s originalnom verzijom. Film ima drugačiji kraj od onoj koji je napisan u originalnom scenariju, ublažen je jedan veoma gorak utisak koji postoji u originalu. Dodao je i jednu fantastičnu lordanovsku scenu teatra. Morao je da smesti u žice Jasenovca i jedno pozorište, i to je izvanredno napravljeno. Daje filmu dubinu, on dobija još jednu novu dimenziju. Kada 40 godina živite s jednom temom, jednom pričom, onda vam stalno padaju na pamet nove ideje. Ovo do čega je Lordan došao kada je počeo da snima film je jedan dosta čvrst scenario i nije tu bilo velikog odstupanja“, smatra Božidar Zečević.Prema njegovim rečima, originalni scenario Arsena Diklića, jednog od najvećih filmskih scenarista nekadašnje Jugoslavije, napisao je scenario u skladu sa svim zakonima filmske dramaturgije, ali mimo svih klišea.„Hteo je da ispriča priču o deci koja su ostala iza jednog strašnog rata, kada su im očevi otišli daleko u taj rat, izginuli. Deca su bila odvojena od majki, one su bile ili ubijene, ili poslate na rad u Nemačku. I ta deca su rasla u prvim koncentracionim logorima ikada napravljenim u svetu. To su već bili koncentracioni logori – Jastrebarsko, Sisak i niz drugih, gde su u gotovo nemogućim uslovima deca umirala od gladi, boleština, nasilja. Diklić je napisao scenario o nasilju nad tom decom. Ja sam taj scenario čitao mnogo kasnije, kada je Lordan već gotovo realizovao taj film, i zaključio sam da nisam čitao nijedno bolje filmsko štivo, ne samo u našoj dosta siromašnoj scenarističkoj literaturi, nego i u svetu“, ističe filmski kritičar.Filmska „bomba“ koja treba da odjekne širom svetaTokom rada na filmu, reditelj se suočavao i s brojnim zahtevima producenata, koji su tražili, pre svega, da film skrati najmanje za sat i po.„Bio je doveden u nemoguću situaciju, pokušao je čak i to da uradi, iako se sve u njemu bunilo. Izbacivati nešto iz onoga što si video na svom mentalnom ekranu, u svojoj duši, kao svoj film, zbog toga što neko misli da je to predugo, da publika neće izdržati četiri sata – to je ludost! Za jednog velikog reditelja kao što je Zafranović, to je irelevantno. 'Zlatni rez' nije distributerski film, nije bioskopski. To je film iza koga je i trebalo da stane država“, smatra Zečević.Film, kao i serija od sedam epizoda, treba da budu prikazani i na televiziji, a ono što je, prema mišljenju Božidara Zečevića, veoma važno jeste i da bude prikazan na što više svetskih festivala.„I tu počinje jedna teška, velika priča, za koju ne znam da li imamo vremena, jer je film sada odbijen svuda na Zapadu. Zapad neće da ulazi u ove teme, jer stoji iza Hrvatske, pogotovo kao dela Evropske unije, tako da su glavni svetski festivali, kao što su Berlin, Kan, Venecija, San Sebastijan, odbili film bez velikih objašnjenja“, kaže filmski kritičar.On, međutim, smatra da će Zafranovićevo filmsko delo odjeknuti kao eksplozija, jer će mnogim gledaocima biti teško da poveruju da su se događaji prikazani u njemu zaista događali.„Zamislite taj film kada se bude davao u Brazilu, u Kini. Ostavimo po strani Izrael, u kojem žive ljudi koji su direktno povezani s Holokaustom, ali uzmite film, recimo, u nekim udaljenim islamskim zemljama, zamislite kakva će to bomba biti za njih. Kakva je to bomba za nas. Naši ljudi ne znaju mnogo o Jasenovcu, deca o njemu nemaju pojma. To će biti ogromno otkriće, jer ono što film može, jeste da otvori srce i dušu. Film i jeste mašina za proizvođenje emocija, a kada proizvedete emocije, naravno da će to izvesti i stotine pitanja, tim pre što je današnje vreme ponovo pojačalo aktuelnost Jasenovca. Danas se to zlo u vidu nacizma ponovo vraća Evropi“, zaključuje Božidar Zečević.
https://lat.sputnikportal.rs/20260927/sve-je-tako-bilo-pa-i-gore-potresna-projekcija-lordanovog-filma---pred-prezivelima-ustaskog-zla-1203810630.html
jasenovac
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Valentina Bulatović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Valentina Bulatović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Valentina Bulatović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
kultura, kultura – intervjui i analitika, lordan zafranović, jasenovac, božidar zečević, fest, film
kultura, kultura – intervjui i analitika, lordan zafranović, jasenovac, božidar zečević, fest, film
Filmska bomba koja će odjeknuti svetom: Zafranovićev film o Jasenovcu stiže pred publiku
Kada se spomene Jasenovac, većina ljudi pomisli na „neke velike žrtve“, ali ne znaju ništa više o tome da kažu. Zbog toga je film „Zlatni rez 42 (Djeca Kozare)“ ogromno otkriće. On može preobraziti duše onih koji ništa ne znaju o Jasenovcu, kao i onih koji o njemu znaju sve pogrešno, kaže u razgovoru za Sputnjik filmski kritičar Božidar Zečević.
Premijernom projekcijom filma „Zlatni rez 42 (Djeca Kozare)“ Lordana Zafranovića večeras u Sava centru otvara se 53. Međunarodni beogradski filmski festival FEST. Film na kojem je reditelj radio četiri decenije bavi se stradanjem Jevreja, Srba, Roma i hrvatskih antifašista u ozloglašenom nacističkom logoru smrti Jasenovcu - kroz vizuru žrtava, ali i počinilaca jednog od najvećih zločina u 20. veku.
Istorijske činjenice o ofanzivi na Kozari i kasnijem stradanju u logorima fašističke NDH pretočene su u scenario u čijoj je osnovi tekst Arsena Diklića, napisan početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Centralna nit scenarija prati sudbinu konkretnih žrtava – devojčice Zore (Milica Janković) i njena dva brata. Film počinje bekstvom dece tokom ofanzive u leto 1942. godine, uz verni prikaz panike, gladi i bezizlaznosti hiljada kozaračkih civila u zbegovima.
Neobjašnjivo lice Antihrista
Brutalnost ustaškog režima u Jasenovcu i Staroj Gradiški prikazana je kroz priču o osmorici ustaških ubica. Zafranović time ne prikazuje zlo kao apstraktnu silu, već dokumentuje kako pojedinci unutar fašističke ideologije gube ljudskost i izbliza, „licem u lice“, vrše zločine nad muškarcima, ženama i decom. Kako bi prikazao kompleksnost unutrašnjeg sukoba na samom terenu, scenario uvodi lik ustaškog vojnika (Leon Lučev), koji shvata razmere užasa u kojem učestvuje, ali iz kog više ne može da se izbavi.
„Pojavljuje se jedan od tih ustaša, koji čak usvaja jedno dete iz dečjeg logora. On pokušava da razume zašto se to događa. Pita se zašto ubijaju toliko ljudi. U jednoj sceni razgovara s rekorderom u ubistvima Srba, ustašom koji priča kako je u jednoj noći zaklao ne znam koliko ljudi, a junak filma pokušava da razume te čudovišne stvari i, naravno, ne nalazi odgovor. Ne može se Antihrist razumeti jednostavno. Ni u crkvi ne postoji način da se kraćim putem dođe do suštine Antihrista i to je jedno veliko metafizičko pitanje“, kaže Božidar Zečević.
Lordan Zafranović je u filmu pokušao, kako kaže filmski kritičar, da otkrije zlo iz Jasenovca, da pronađe odgovor na pitanje kakvi se to ljudi bave ubijanjem jednog naroda.
„Glavni junak do kraja filma ne uspeva da pronađe odgovor na to pitanje i, naravno, izgubi život. I to ne u nekoj vrsti osvete ili odmazde, nego gotovo slučajno. I to je najjezivije od svega, što na kraju uopšte ne ispunjava smisao osvete koji je postavio, koji se postavlja u antičkoj književnosti. Mnoge stvari u filmu i dalje ostaju metafizičke. Nije Lordan na čaroban način uspeo da razreši pitanje Jasenovca. On ga je otvorio, a ljudi koji o filmu razmišljaju posle gledanja imaju još niz pitanja na koja treba da se odgovori. To je film koji se stalno vraća“, ističe Božidar Zečević.
Za potrebe filma izgrađena je masivna i kompleksna scenografija na više lokacija u Srbiji. Scenario se striktno oslanja na istorijske zapise i svedočenja, rekreirajući sam izgled logora Jasenovac iz 1942. godine. Da je Zafranović uspeo u autentičnom prenošenju istorije potvrđuju i emotivne reakcije preživelih jasenovačkih logoraša koji su prisustvovali zatvorenoj premijeri, priređenoj pre desetak dana.
„To su starci od oko 80, 90 godina. Jedan od njih koji je sve to preživeo, koji je tamo došao kao beba i tu rastao, rekao je: 'Hvala Lordanu! Sve je bilo tačno onako kako je prikazao. Ali to nije najvažnije. Najvažnije je to što je ovo veliko umetničko delo.' Film nije svedočanstvo, on po svojoj prirodi to ne može biti, jer je sinteza čulne stvarnosti i čulne obmane. A ovaj čovek, koji nije filmofil i ne bavi se filmskom umetnošću, nekoliko puta je plakao tokom projekcije i nazvao je ovaj film velikim umetničkim delom. Za mene je to bilo veliko otkriće“, navodi filmski kritičar.
Zafranović je i sam naglasio da svrha ovakvog korišćenja istorijskih činjenica nije raspirivanje mržnje, već stvaranje vrhunske umetničke forme – svojevrsnog „krika protiv zla“ koji treba da opomene buduće generacije i postavi pitanje može li čovečanstvo opstati nakon suočavanja sa sopstvenim mrakom.
Odiseja scenarija „Djece Kozare“
Odiseja filmskog scenarija „Djece Kozare“, koji je išao od fonda do fonda, od konkursa do konkursa, u potrazi za sredstvima za snimanje filma, počela je polovinom sedamdesetih godina 20. veka.
„Tito je imao strašnu potrebu da potisne Jasenovac, da se taj zločin ne bi pripisao hrvatskom narodu. A Tito je vrlo dobro znao šta je film. On je i sam na neki način bio ljubitelj sedme umetnosti, gledao je po jedan film dnevno u proseku. Imao je svog kinooperatera, čitao je scenarija. Vrlo je verovatno da je pročitao i scenario za film 'Djeca Kozare' i zabranio ga. Kao što je inače bilo i s drugim filmovima, nije to jedini“, napominje Zečević.
Iako je scenario bio potpuno spreman za snimanje krajem osamdesetih godina, projekat je naglo zaustavljen zbog raspada Jugoslavije i početka ratnih sukoba 1991. godine. Zafranović je u to vreme morao da napusti Hrvatsku, a originalni primerak scenarija je dugo smatran izgubljenim u ratnom haosu. Arsen Diklić je preminuo 1995. godine, ne dočekavši da vidi njihovo zajedničko delo na velikom platnu.
Nakon više decenija potrage, Zafranović je uspeo da pronađe i sačuva originalni tekst iz 1986. godine. Pošto je film konačno dobio zeleno svetlo i podršku za snimanje, Zafranović je pristupio modernizaciji i doradi scenarija. On je zadržao izvornu Diklićevu strukturu i dijaloge, ali je tekst preimenovao u „Zlatni rez 42“, dodajući nove dramaturške slojeve koji dublje analiziraju psihu počinilaca zločina, „anatomiju zla“, i filozofski kontekst sukoba.
„Ja sam čitao prvu verziju na kojoj je radio Lordan. On je potpisan kao koscenarista. On je uzeo taj tekst, radio je na tome prvo sam, potom s još jednim scenaristom, ali duh filma je ostao, nije ništa bitno promenjeno u poređenju s originalnom verzijom. Film ima drugačiji kraj od onoj koji je napisan u originalnom scenariju, ublažen je jedan veoma gorak utisak koji postoji u originalu. Dodao je i jednu fantastičnu lordanovsku scenu teatra. Morao je da smesti u žice Jasenovca i jedno pozorište, i to je izvanredno napravljeno. Daje filmu dubinu, on dobija još jednu novu dimenziju. Kada 40 godina živite s jednom temom, jednom pričom, onda vam stalno padaju na pamet nove ideje. Ovo do čega je Lordan došao kada je počeo da snima film je jedan dosta čvrst scenario i nije tu bilo velikog odstupanja“, smatra Božidar Zečević.
Prema njegovim rečima, originalni scenario Arsena Diklića, jednog od najvećih filmskih scenarista nekadašnje Jugoslavije, napisao je scenario u skladu sa svim zakonima filmske dramaturgije, ali mimo svih klišea.
„Hteo je da ispriča priču o deci koja su ostala iza jednog strašnog rata, kada su im očevi otišli daleko u taj rat, izginuli. Deca su bila odvojena od majki, one su bile ili ubijene, ili poslate na rad u Nemačku. I ta deca su rasla u prvim koncentracionim logorima ikada napravljenim u svetu. To su već bili koncentracioni logori – Jastrebarsko, Sisak i niz drugih, gde su u gotovo nemogućim uslovima deca umirala od gladi, boleština, nasilja. Diklić je napisao scenario o nasilju nad tom decom. Ja sam taj scenario čitao mnogo kasnije, kada je Lordan već gotovo realizovao taj film, i zaključio sam da nisam čitao nijedno bolje filmsko štivo, ne samo u našoj dosta siromašnoj scenarističkoj literaturi, nego i u svetu“, ističe filmski kritičar.
Filmska „bomba“ koja treba da odjekne širom sveta
Tokom rada na filmu, reditelj se suočavao i s brojnim zahtevima producenata, koji su tražili, pre svega, da film skrati najmanje za sat i po.
„Bio je doveden u nemoguću situaciju, pokušao je čak i to da uradi, iako se sve u njemu bunilo. Izbacivati nešto iz onoga što si video na svom mentalnom ekranu, u svojoj duši, kao svoj film, zbog toga što neko misli da je to predugo, da publika neće izdržati četiri sata – to je ludost! Za jednog velikog reditelja kao što je Zafranović, to je irelevantno. 'Zlatni rez' nije distributerski film, nije bioskopski. To je film iza koga je i trebalo da stane država“, smatra Zečević.
Film, kao i serija od sedam epizoda, treba da budu prikazani i na televiziji, a ono što je, prema mišljenju Božidara Zečevića, veoma važno jeste i da bude prikazan na što više svetskih festivala.
„I tu počinje jedna teška, velika priča, za koju ne znam da li imamo vremena, jer je film sada odbijen svuda na Zapadu. Zapad neće da ulazi u ove teme, jer stoji iza Hrvatske, pogotovo kao dela Evropske unije, tako da su glavni svetski festivali, kao što su Berlin, Kan, Venecija, San Sebastijan, odbili film bez velikih objašnjenja“, kaže filmski kritičar.
On, međutim, smatra da će Zafranovićevo filmsko delo odjeknuti kao eksplozija, jer će mnogim gledaocima biti teško da poveruju da su se događaji prikazani u njemu zaista događali.
„Zamislite taj film kada se bude davao u Brazilu, u Kini. Ostavimo po strani Izrael, u kojem žive ljudi koji su direktno povezani s Holokaustom, ali uzmite film, recimo, u nekim udaljenim islamskim zemljama, zamislite kakva će to bomba biti za njih. Kakva je to bomba za nas. Naši ljudi ne znaju mnogo o Jasenovcu, deca o njemu nemaju pojma. To će biti ogromno otkriće, jer ono što film može, jeste da otvori srce i dušu. Film i jeste mašina za proizvođenje emocija, a kada proizvedete emocije, naravno da će to izvesti i stotine pitanja, tim pre što je današnje vreme ponovo pojačalo aktuelnost Jasenovca. Danas se to zlo u vidu nacizma ponovo vraća Evropi“, zaključuje Božidar Zečević.
