Gospodin Milan Rakić: Čovek zbog čije je pesme plakala cela vojska
© Sputnik / Dejana Vuković
Pratite nas
Uvek i u svemu isti – veliki, reči su Bogdana Popovića koje predstavljaju najkraći i najtačniji opis Milana Rakića – pesnika, diplomate i čoveka čije ime ni 150 godina nakon rođenja nije zabrovaljeno.
Neveliki opus od 71 pesme vrednost je koju je potvrdilo vreme, dok je u diplomatiji - od Pariza, Stokholma, Kopenhagena, Soluna, Sofije i Rima do Kosova - pokazao istu osobinu koja ga je pratila i u književnosti: dostojanstvo čoveka koji nikada nije morao da govori o sebi da bi drugi govorili o njemu.
Povodom 150 godina od Rakićevog rođenja, u Biblioteci grada Beograda otvorena je izložba „Gospodin Milan Rakić, poeta i diplomata“.
Profesor dr Jovan Pejčić, jedan od proučavalaca i poznavalaca Rakićevog dela za Sputnjik kaže da je reč „gospodin“ ključna za razumevanje pesnikove ličnosti.
„Milan Rakić je uistinu pojava za sebe. U svemu što je radio, i kao pesnik i kao diplomata, bio je čovek posebne vrste. Onaj koji se izdvajao. Elitna pojava. I taj utisak nije ostavljao samo kod nas, nego u zemljama u kojima je radio kao diplomata.“
O tome svedoči i odrednica „Grand seigneur“ (Veliki gospodin) koju su o Rakiću izgovarale evropske diplomate.
Za profesora Pejčića reč je o retkom spoju nacionalno utemeljenog, a istovremeno kosmopolitski orijentisanog čoveka. Od njega treba učiti kako se čuvaju nacionalne vrednosti.
„U analima evropske diplomatije stoji zapisano da je Milan Rakić onaj koji prednjači i od kojega treba učiti kako se čuvaju nacionalne vrednosti, a ostaje evropski i svetski okrenut i orijentisan. Kosmopolita sa jasnim nacionalnim utemeljenjem.“
Rakić je poticao iz porodice koja je pripadala vrhu tadašnjeg srpskog intelektualnog života. Bio je unuk Milana Đ. Milićevića, sin istoričara i prevodioca Mite Rakića i zet akademika Ljube Kovačevića.
„Jednostavno, Rakić je od početka, sa svim darovima koje je nosio, bio u društvu najzahtevnijih duhova u srpskom narodu onoga vremena. I bio je, ako ne superioran, svakako ravnopravan sa svim tim, ne samo našim, nego i svetskim duhovima.“
Ipak, ono što je posebno upečatljivo jeste da Rakić nije imao potrebu da sopstvenu veličinu pokazuje. Čak ni pred ljudima koji nisu znali da razgovaraju sa pesnikom. U Stokholmu je svojevremeno bio u diplomatskom kontaktu sa francuskim pesnikom i nobelovcem Polom Klodelom. Njih dvojica dugo su razgovarali o Napoleonu. Tek kada je Rakić premešten u Sofiju, a Klodel u Japan, francuski pesnik saznaje da čovek sa kojim je razgovarao o Napoleonu nije samo diplomata već i pesnik visokog ranga.
Pred strojem čuo svoju pesmu I - zaplakao „Rakić ničim nije pokazao da je on takođe pesnik i da u svom narodu stoji tako visoko kao pesnik.“
Ista skromnost vidi se u jednoj od najdirljivijih epizoda iz njegovog života. Tokom Prvog balkanskog rata, vojnik je pred strojem počeo da recituje „Na Gazimestanu“. Rakić je bio među vojnicima, ali niko nije znao da je upravo on autor pesme. Kada je neko konačno rekao: „Pa, komandante, taj gospodin Rakić je ovde među nama“, pesnik je ostao zatečen.
„Verovatno je to najtipičnije i najlepše priznanje koje je Rakić dobio za svoju klasu. Priznao je da je onda prvi put zaplakao, da su mu suze potekle. I sva vojska je plakala.“
Čovek koji je napisao stihove o Kosovu nije, međutim, ostao samo njihov pesnik: kada je počeo Prvi balkanski rat, napustio je diplomatsku kancelariju, otišao na kratku vojnu obuku i pridružio se odredu Vojvode Vuka.
„Tri dana pre objave rata Turskoj Rakić , koji je bio šef konzularnog odeljenja, odjednom je nestao iz Beograda. Niko nije znao gde je. I onda se samo čulo da je Rakić kod Vojvode Tankosića u Prokuplju završio kratku dvonedeljnu obuku i da se s odredom Vojvode Vuka uputio pravo prema Prištini.“
Po ulasku u Prištinu otišao je u konzulat. U podrumu je pronašao zvono koje je ranije sakrio od Turaka, jer je pravoslavna crkva čiji je toranj bio srušen ostala bez zvonika. Pejčić kaže da je to jedna od slika iz života koja umnogome opisuje Rakića.
„On na granu drveta vezuje to zvono i povlači uže. A zatim njegova pratnja i ostala vojska dolaze jedan za drugim, krste se, povlače zvono. Celog dana je zvonilo zvono koje je Rakić izneo iz podruma. “
Kosovo je za Rakića bilo više od književnog motiva. Kada je 1905. stigao u Prištinu kao službenik srpskog konzulata, zatekao je prostor koji će presudno uticati na njegovu poeziju. Šetao je sam Gazimestanom, odlazio u Pećku patrijaršiju i Visoke Dečane, upoznavao ljude i prilike.
„Rakić je znao da bez pratnje noću šeta po Gazimestanu, što je bilo vrlo rizično. On je prvi koji je kao državni službenik otišao u Pećku patrijaršiju i Visoke Dečane.“
Od 1905. do 1911. godine napisao je svega 15 pesama, osam je bilo vezano za Kosovo.
„On je sve to znao, nosio u sebi i osećao. Ti stihovi danas zvuče kao da su napisani za savremenog čitaoca. U pesmi „Na Gazimestanu“ stoje reči: “ Danas nama kažu deci ovog veka / da smo nedostojni istorije naše...” posle kojih se zapitate kada je to napisano i da li se odnosi na nas danas ili na one ljude iz Rakićevog doba. Toliko je to živo.“
Ali Rakić nije bio samo pesnik rodoljubive poezije. Još njegove prve pesme pokazale su da pred srpskom književnošću stoji drugačiji glas. Jovan Skerlić prepoznao je njegovu vrednost gotovo odmah, rekavši da je Rakić "već prvim pesmama uspeo da svojim snažnim talentom odskoči od bedne gomile rasplakanih stihotvoraca" .
„On je od početka u svoju poeziju uključivao ono što se naziva, osim svesti o pesničkom, kulturnom, umetničkom nasleđu, i ono što se zove kultura sećanja. Njegovo poznavanje jezika, njegova načitanost, njegova književna kultura, lektira, predsztavljaju zapravo jedan prodor novih oblika pesničkog govora.“
U prvoj zbirci, objavljenoj 1903. godine, našla se i pesma „Pesniku“, sa stihom „Razbij predrasude i kalupe stare“.
„On je zaista to činio. Tu je Rakić zapravo potpuno preobrazio ono što se dotle zbivalo u srpskom pesništvu.“
Njegov život, međutim, nije bio samo književnost. Bio je i neprekidno suočavanje sa pitanjem slobode. U Rimu se to možda najjasnije videlo kada je Musolini zahtevao da svi prilikom fašističkog pozdrava skidaju kape: Rakić je od tog trenutka prestao da nosi kapu.
Profesor Pejčić dodaje da i Rakićev prvi susret sa Musolinijem takođe govori o njegovom karakteru.
„Kada je došao da preda akreditivno pismo, čekao je 15 minuta. Kad je to vreme isteklo, okrenuo se i otišao. To nije bila njegova priča. Kasnije je ipak došlo do susreta. Razgovarali su o poeziji i razmenjivali stihove.”
Možda se zato Rakić i danas ne može svesti ni na jednu od svojih uloga. Bio je pesnik, ali i diplomata. Bio je kosmopolita, ali duboko ukorenjen u sopstvenu kulturu. Bio je čovek koji je umeo da govori jezikom evropske diplomatije, ali i da ode na Kosovo i u rat.
„Rakić je suštinski bio van svega što je praktična politika koja je nužno jednostrana. On je bio ličnost drugačijega kova.“
I možda je upravo u toj različitosti odgovor na pitanje kako je moguće da 71 pesma bude dovoljna da pesnik traje vek i po.
„Takav je to čovek bio. Neverovatan. Izuzetan.“
Pogledajte i:
