Manevar u islamskom svetu: Iran u novom odbrambenom savezu – kako će na to gledati zapadne sile
16:46 30.08.2026 (Osveženo: 16:47 30.08.2026)
© AP Photo / Ebrahim Noroozi
Pratite nas
Nisam siguran da novonastali savez Saudijske Arabije, Turske i Pakistana ima bilo kakvu objektivnu moć da uđe u nekakav ozbiljan spor sa SAD, čak i kada bi primili Iran u svoje redove. Svi su oni, sem Irana, ekonomski zavisni od Amerike i svi su manje-više američki, pa čak i izraelski saveznici.
Ovako novinar „Princip info“, Nenad Pekez, komentariše mogućnost pristupanja Irana novonastalom „muslimanskom NATO-u“, kako ga zovu u javnosti.
Rijad, Ankara i Islambad nezvanično su pozvali Iran da se pridruži tom novom odbrambenom paktu, čija je jedna od karakteristika princip međusobne odbrane, prema kojem bi se napad na jednu od zemalja članica smatrao napadom na sve. Ova klauzula poredi se sa članom 5 sporazuma NATO-a.
Selektivna odbrana
Pekez podseća da, uprkos izjavi visokog iranskog zvaničnika Mehdija Rahimija, direktora novinaske agencije povezane sa tamošnjim parlamentom, zvaničan poziv još nije stigao. Sve se i dalje vodi na nivou javnih poziva.
Vredi obratiti pažnju i na reakciju Irana, ističe naš sagovornik i dodaje da je Teheran stvaranje ovog odbrambenog saveza obazrivo pozdravio. Iran, naravno, uvek podržava onu vrstu saveza koja se, bar na papiru, zalaže za otklon od Zapada.
Uvek se na kraju sve svede na pitanje ekonomije, geopolitičkih i geostrateških interesa, a većina ovih zemalja nisu dovoljno suverene da donose tako bitne odluke poput ulaska u sukob. Sve se na kraju svodi na pitanje objektivne političke moći i suvereniteta. Možda će Iran gledati da nekako utiče na ostatak saveza, naravno ako bi im se eventualno priključio, kako bi navodio vodenicu na svoju stranu, budući da ima već nivo suvereniteta od ostalih zemalja. Međutim, ipak mislim da u konačnici Iran neće uspeti, ako i bude pošao tim putem, da značajnije promeni kurs geostrateške politike i uloga koje ove zemlje imaju, kaže Pekez za Sputnjik.
Inače, sam pakt je nastao iz početnog bilateralnog sporazuma između Pakistana i Saudijske Arabije, kada su Izraelci izvršili vrlo jak napad na delegaciju Hamasa koja se nalazila u Kataru prilikom pregovora sa Amerikancima. Čak su i saveznice u Persijskom zalivu bile iznenađene tim potezom Izraela, s obzirom na to da se delegacija Hamasa nalazila tu radi pregovora i na nagovor Izraela. Nakon toga su se Pakistan i Saudijska Arabija udružile i stvorile svoj bilateralni sporazum, a uskoro im se pridružila i Turska.
Što se tiče klauzule za kolektivnu odbranu, tu takođe ne postoje precizni detalji šta ona tačno podrazumeva. Da li napad na jednu članicu automatski podrazumeva ulazak drugih članica u sukob? Ako, recimo, jemenski Huti napadnu Saudijsku Arabiju, da li to podrazumijeva da će i Turska i Pakistan automatski ući u sukob? Dakle, ne postoje pravi detalji, bar nisu otkriveni, kako taj protokol izgleda u praksi. Dva dana nakon potpisivanja pakta, jemenski Huti su zaista napali Saudijsku Arabiju i ništa se nije desilo – nije bilo nikakve reakcije od strane Turske i Pakistana. Pretpostavljam da su ih smatrali napadima niskog intenziteta, kaže Pekez za Sputnjik.
Ovo govori u prilog tome da je primena klauzule o kolektivnoj odbrani dosta selektivna i da će se verovatno tako selektivno primenjivati i u samoj praksi, dodaje on. Pravi značaj ovog pakta ogledao bi se u eventualnom organizovanju zajedničkih vojnih vežbi, razmene logistike ili obaveštajnih podataka. Kada je reč o uključivanju u neke šire sukobe, naročito u sukob između Irana, Sjedinjenih Američkih Država i Izraela, tu za sada naš sagovornik ne vidi kako bi ovaj pakt mogao značajnije da utiče na promenu snaga.
Ništa od napada na Ameriku
Pekez podseća da je Turska bila vrlo glasno po pitanju Palestine, čak u izvesnoj meri prekinuvši trgovinske veze sa Izraelom. Umesto toga, te veze su počele da se odvijaju preko posrednika u Mediteranu i trgovina je smanjena. Turska, pre svega zbog ekonomskih i trgovinskih veza sa Izraelom, nikako nije uspela, uz svu glasnu retoriku i političku podršku Palestini, da bilo šta značajnije uradi. Slali su humanitarnu pomoć, obnovili su nekoliko škola i džamija u Palestini, ali je čak i ta pomoć išla preko izraelskih kanala.
Oni nemaju stvarnu političku moć kako bi sami odlučili da li će se uključiti u neki sukob ili ne. Pogotovo zato što je Turska i NATO članica i opet veliki saveznik i Evrope i Sjedinjenih Američkih Država. Nekako ne vidim da oni mogu samostalno da donesu bitne odluke, već će se uvek usklađivati sa geopolitičkim interesima svojih glavnih saveznika, odnosno zemalja koje ih kontrolišu. To su, pre svega, zapadne zemlje.
Pogledajte i:
