Rusofobija „sazrela“ u nacizam: Novo jezivo gaženje ljudskih prava sa „modernog“ Zapada
© Slika generisana veštačkom inteligencijom / Baltičke zemlje
Pratite nas
Protiv Rusa, baš kao i Srba, sve je dopušteno, a svi oni međunarodni standardi koji inače važe u državama Zapada ne važe kada smo mi u pitanju. Ovaj put je osnovno ljudsko pravo, kao što je pravo glasa, uskraćeno Rusima koji žive u baltičkim zemljama. Ništa čudno - reč je o fašizmu.
Ovako novinar Milorad Vukašinović komentariše pritisak koji se u Estoniji, Letoniji, Litvaniji, ali i Holandiji i Češkoj vrši na ruske državljane kako bi bili sprečeni da glasaju na izborima za Državnu Dumu.
Zamenik predsednika komisije za izbore Ministarstva spoljnih poslova Rusije, Maksim Rajder, rekao je da uprkos međunarodnim obavezama u pogledu ljudskih prava i glasnim deklaracijama o posvećenosti demokratiji, neke zapadne zemlje pokušavaju da izvrše pritisak na Ruse koji tamo žive kako bi ih sprečili da izraze svoju volju. Dok na trotoaru ispred ruske ambasade u Rigi stoji uniformisani letonski policajac koji legitimiše svakog ko poželi da priđe ovom diplomatskom predstavništvu, Rajder upozorava da bi na sam dan izbora moglo da dođe do različtih provokacija od strane ukrajinskih i proukrajinskih elemenata.
Pravila za nas ne važe
Vukašinović smatra da se radi o nastavku prakse diskriminacije ruskog stanovništva, gde god da žive, pa i u onim zemljama koje danas više nisu deo nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, već političkog Zapada.
Ovakva situacija i te činjenica apsolutno me ne iznenađuju. Štaviše, to čak nije ni neočekivano ako se zna sa koliko se hiljada sankcija Rusija sočila, a da te sankcije nisu usmerene samo protiv ruskog rukovodstva, već da su pre svega usmerene protiv ruskog naroda. Rusofobija je ono što danas karakteriše savremenu Evropu i Zapad. To potvrđuje svojevremenu tezu nekih umnih ljudi da se nauka i tehnologija razvijaju fenomenalnom brzinom, ali da se ljudska svest, pre svega nacionalna svest i određeni stereotipi, menjaju puževskom brzinom, kaže Vukašinović za Sputnjik.
Svi oni stereotipi koji su o Rusima, baš kao i o Srbima, važili na početku 20. veka, nažalost su opstali do danas i primenjuju se nesmanjenom žestinom, objašnjava naš sagovornik. Jedna od najprevođenijih Biblija u Americi za vreme Krimskog rata bila je ona u kojoj su Rusi izjednačavani sa oličenjem zla. Ista retorika nastavila se i kasnije, pa je tako američki predsednik Ronald Regan Sovjetski Savez opisivao kao ,,imperiju zla". Ovi stereotipi danas se ispoljavaju direktno kroz kršenje elementarnih ljudskih prava ruskih građana i državljana. Naš sagovornik dodaje i to da uopšte ne začuđuje činjenica da su svemu tome prednjače baltičke republike koje od početka, dakle ne od sukoba u Ukrajini, već od momenta kada su se odvojile od Sovjetskog Saveza, prednjače u institucionalizovanoj rusofobiji. Na kraju, kad rusofobija sazre, pretvara se u - fašizam.
Nacisti su samo odložili puške, nisu se predali
Vukašinović tvrdi da smo i mi u Srbiji, ali i drugi narodi u Evropi, vaspitavani na pogrešnoj tezi i uverenju da je 1945. godine, posle Drugog svetskog rata, poražena nacistička ideologija. Naš sagovornik smatra da je tada samo poražen Vermaht, da su njegove trupe položile oružje zahvaljujući Crvenoj armiji, ali da ideologija nacizma suštinski nije poražena.
Ta ideologija je jednostavno preživela i, pod nekim drugim i drugačijim izgovorima, pre svega izgovorom Hladnog rata od 1945. do 1990. godine, a kasnije, od 1990. godine, potpuno otvoreno se ponovo pojavila. Mnogim narodima koji se nalaze u svojevrsnoj krizi identiteta i u nekoj vrsti istorijskog bespuća, i na našim prostorima, ne samo na postsovjetskom prostoru, povratak nacizmu i nacističkoj ideologiji deluje kao nekakvo rešenje za njihove brojne unutrašnje, ekonomske, socijalne i političke probleme. Međutim, mislim da je to, u istorijskom smislu, ,,račun bez krčmara" i da ti narodi koji se oslanjaju na ideologiju nacizma nemaju nikakvu budućnost.
Naš sagovornik opet ističe da Srbi vrlo dobro mogu razumeti kroz šta ruski narod prolazi, upravo jer se nalazi u poziciji da ga i u miru maltretiraju, da se našim ljudima krše osnovna ljudska prava, a da ,,civilizovani svet" ne samo ćuti, nego i odobrava to.
Samo jedan od primera su naši sunarodnici na Kosovu koji već decenijama žive u koncentracionim logorima na otvorenom, naočigled te iste Evrope. Tako da mi Srbi potpuno razumemo o čemu se radi i još smo u prilici da svedočimo o tome o čemu se radi.
Prevaspitavanje Evrope
Prave istorijske prilike za pravljenje nekih suštinskih promena u sistemu propuštene su odavno, smatra naš sagovornik. On je uveren da se ovaj nakaradni svetski politički i privredni sistem, kojeg zovu neoliberalni globalizam ili kapitalizam - ne može reformisati. Bar ne na način na koji to ljudi zamišljaju.
Nema sumnje da tamo na Zapadu postoje određene snage otpora rusofobiji. Postoje političari koji se protive ratu u Ukrajini i svemu onome što se dešava na istoku Evrope, ali oni nisu više u poziciji da svoje političke stavove artikulišu. Tako da određenih otpora ima. Najjači otpor je bio svakako u Mađarskoj, gde je Viktor Orban bio predvodnik tih ideja normalne Evrope. Međutim, veliki sam skeptik prema mogućnosti da će jedan fašistički, neonacistički, neoliberalni, kako god ga nazvali, kapitalistički sistem moći da se reformiše mirnim sredstvima. To je jedna pouka iz istorije koju smo pomalo zaboravili - nikada se velike istorijske promene nisu desile za zelenim stolom, nego su, nažalost, bile posledica velikih lomova.
Ključne promene bile su posledice seoba naroda i velikih ratova, objašnjava naš sagovornik i podseća na naš primer. Srbija je prošla vrlo trnovit i mukotrpan put od Prvog srpskog ustanka 1804. godine do kakve-takve državnosti, koju je dobila najpre 1830. godine, a onda i 1878. godine na Berlinskom kongresu. Iz svega ovoga sledi da je logika imperijalnih i velikih sila da se nikada iznutra ne reformišu, objašnjava Vukašinnović, ali dodaje da su velike sile sklone unutrašnjem propadanju, te da bar tako nešto običnom čoveku današnjice može pružiti nekakvu nadu.
Možda suočeni sa velikom unutrašnjom krizom, faktičkim pripremama Evrope za rat protiv Rusije, a pod uticajem te sile i krize, u modelu Zapada dođe do nekog čuda i neke unutrašnje pobune koja bi sprečila potpunu katastrofu Evrope. Ostaje da se nadamo, jer ova slika koja stiže sa Baltika i ova slika ovde na Balkanu govore da Evropa uporno klizi ka jednom potpunom istorijskom i geopolitičkom samoubistvu, zaključuje Vukašinović.
Pogledajte i:
