EKSKLUZIVNI VIDEO Potresna priča mati Hristine: Nisam znala šta je Crkva kad je odozgo stigao poziv
© Sputnik / Dejan Simić
Pratite nas
Ekskluzivno
Nisam ja ništa sama. Nisam ja ništa. Sve je Bog i narod radio. A jesam ja mislila o tome. Nisu mi dali da gradim manastir, pa sam se mučila, na silu radila. Rekla sam im - tako bi Bog dao, da ovde bude. Oca su mi odavde oćerali, ljudi su na jami poginuli. Otac mi se kasnije javio. I sa Gospodom našim pričam, stalno. Slava Bogu! Sve nam je dao.
Ovako za Sputnjik priča podvižnih i hajduk, mati Hristina, igumanija manastira Svetog Jovana Kronštatskog u selu Korita, između Bileće i Gacka. Imala je pet godina kada su ustaše odvele oca i sve muškarce iz sela:
„Kad je poš'o, majci kažem, oću li još da izađem malo, da ga vidim, mnogo sam ga volela. Ona kaže, idi, vidi ga sad, nećeš nikad više. Ja sam istrčala, oni ga oćeraše. Nikad nisam mogla da ga zaboravim. Vazda sam o tome mislila. I tako mi Bog i dao da napravim manastir ovde“.
Milojka Kurdulija, mati Hristina, igumanija manastira Svetog Jovana Kronštatskog u selu Korita, između Bileće i Gacka, imala je pet godina kada su u vreme NDH ustaše odvele njenog oca.
Ustaški pir u Koritima
U noći između 3. i 4. juna 1941. godine pred jamu Golubinku ustaše, iz obližnjeg muslimanskog sela Fazlagića Kula, dovele su 134 ugledna srpska domaćina. Vezane su ih tukli maljevima i bacali u jamu duboku 35 metara.
Pored jame smo prošli na putu ka manastiru koji je mati Hristina podigla kao molitvenik za nevine korićke žrtve. Pored bezdana izgrađena je kapela, ali to, smatrala je, nije dovoljno. Ceo ovaj prostor veliko je stratište.
Korićka jama kod Bileće u koju su ustaše 1941. godine bacile 180 meštana sela Korita
© Sputnik / Senka Miloš
„Otac je bio u rezervi, taman došao, a oni došli da ga gone. Daj pušku, kaže, nisam je donio. Majka trči za njim, viče, beži Jovane, kukavče, u šumu, sakrij se, On ode gore, pa mislio da će oni da pobiju nas, pa kud će onda, da kuka ko kukavica po šumi. Bolje mu je da on gine. Vratio se i govorio, nemojte mi gonit oca, idem ja. Majka ijopet trči za njim, šta učini Jovane kukavče, što si ostavio decu da dovijeka kukaju bez tebe. Neka moja deca žive, ja ću da ginem. I odvedoše ga. Njih su pobili, a mi smo bežali po šumama, jer su se nadali da će nas sve pobiti“.
Otac mati Hristine nije ni stigao do jame, u kojoj je tokom iskopavanja kostiju, tek 1953, pronađeno 180 ljudskih lobanja. Najmlađa žrtva imala je 14, a najstarija 80 godina. Jovana Kurduliju ustaše su zajedno, sa grupom meštana, zatvorile u jedan od dva sabirna centra, u lokalnu školu i vezanog, odmah živog spalile.
Predskazanje o monaškom životu
Po oslobođenju, preživeli su se vratili u selo. Vratio se i život, ali ona nigde nije išla, nije mrdala od kuće, trinaest godina čuvala je stoku, da bi bila blizu unesrećene majke i pomagala joj. A onda joj se, dok je kupila žito, javio otac:
„Majka me je poslala da pomognem stricu, oće kiša, da žito ne propadne. Stric ode da pomogne strini sa sitnom decom, da pomuze. Namračilo se, oće kiša da cokne, a meni je neki glas odozgo govorio, kaže, kako tu skupljaš to žito, tako ćeš napraviti manastir i skupljati sestre monahinje. Ja ne znam ni šta su sestre monahinje, ni šta je crkva, ni šta je služba. Ništa ne znam. Ja to nisam nikom ni kazivala, šta mi dalo“.
Kada su joj ustaše oca živog spalile, mati Hristina imala je pet godina, kasnije joj se javio i predskazao budućnost
© Sputnik / Dejan Simić
Niko sretniji od mene nema
Mati je tada imala 15 godina. Uz pomoć rođaka, porodica se nakon tog događaja preselia u Smederevo. Napravili su kuću, brat se oženio, sestra udala, došao red i na nju, ali ona, kaže nam, samo želi da ide u manastir. Samo ćuti, nikom ništa ne govori:
„Krijući, od svih, odem u Smederevo na autobus i idem za manastir Manasiju. Tamo, njih 20 sestara, velika crkva, velika služba. Sve mi Bog dao, ono što mi se tu pokazalo. I ja tako, sretna, pa vičem, blago meni, što sam ja sretna. Niko sretniji od mene nema. I plačem ja. Kako mi je to radosno. I tako jednom, u crkvi, pevamo za pevnicom i moj otac doš"o nasred crkve. I staj"o. I on govori, kaže, da vidim ja kako se ta moja ćerka trudi tu. I tu je dugo staj"o i otišao. Posle, kad god pričam o njemu, ja sve mislim da je vazda on tu, da je vazda sa mnom“.
Iz Manasije, preko Ostroga do Korita
Iz Smedereva je mati Hristina u manastir Manasiju otišla 1970. godine, tu je primila monaški postrig. Očevo javljanje navelo ju je da još više razmišlja o svom opustelom kraju, a posebno o njegovom nevinom stradanju, o komšijama čiji je život završen na dnu Golubinke, za koje se, u njenom kraju, niko ne moli.
Imala je želju da se vrati na ognjište i pored mesta stradanja, o kome se samo šaputalo, podigne svetinju. Međutim, do povratka u opustela Korita, prošle su decenije.
Drvena crkva manastira Svetog Jovana
© Sputnik / Dejan Simić
Da bi mu se približila, služila se i lukavstvom, ali ga ne računa kao greh, uradila je, kaže, ono što je Bog od nje tražio.
„Ja u Manasiji, ali sam sve volela da idem u manastir Ostrog, pošto sam bila, znala da ima svetitelj tu. I odem krijući, kažem, oću da idem kod mojih u Smederevo, i odem za manastir Ostrog. Tako sam bila tamo, ja mislim, 15 godina. A posle dođem u manastir Duži. Budem tu nekoliko vreme. Iz Duži u Dobrićevo. Iz Dobrićeva, Bog mi je tako dao nešto, da idem vamo. Došla, taman kada je ovo imanje ostalo pusto, da ja napravim manastir. Nisam imala plate, ni penzije, ništa. I sve mi je Bog dao. Sve Bog dao ono što mi treba da mi ljudi rade“.
Begunac vladike Amfilohija
Na njenu misiju, nisu svi gledali istim očima. Objasniti je, posebno ocima koji odlučuju o putu monaha, nije bilo lako. I postojeći manastiri bili su prazni. Ali ona nije marila za njihovo mišljenje. Važno je šta Bog misli i poručuje:
„A vladika Amfilohije mi je bio mnogo dobar, tražio je da se vratim kod njega, da budem u Ostrogu. On mi je bio mnogo dobar, zvao me je Begunac. Bio mi je ovde u manastiru“, kaže uz osmeh.
Begunac je bio u stalnom ratu sa svim vladikama, ali ih je voleo. I moli se, kaže, neprastano za njih. Posebno za vladiku Atanasija, on joj je najviše pomogao.
Mati Hristina, igumanija manastira Svetog Jovana Kronštatskog u selu Korita
© Sputnik / Senka Miloš
„Ja moram da kažem šta sam naumila, pa šta mi bude. Baš me briga. Bog o svemu odlučuje. Vičem stalno i na vladiku Dimitrija. A on ćuti. Dobar je, mnogo je dobar. Kad ga nema, ja zovem, pa kažem, ajde dođi, pusti mene šta pričam. Mnogo je dobar“.
Samo đavoli nose nokte
Glavna tema razgovora sa episkopom sada je asfalt, do manastira se sa glavnog puta ide makadamom. I bez puta, zadovoljna je svime što je izgradila u Koritima, drvenom crkvom, konakom, velikom trpezarijom. Ali njena misija nije završena.
Manastir nije manastir bez sestrinstva, a sada ih je samo tri. To je malo, posla je puno, ona nejaka, gazi devedestu. Ni druge dve sestre nisu mlade, kao ni četvrta, iskušenica rodom iz ovih krajeva, koja brine o kozama. Potrebno je da u manastir dođu mlade monahinje.
„Zovem, ali neće nijedna!. Toliko sam ljuta na njih. Svukud mogu, a ne mogu u manastir. Gledam im nokte. Pre su samo đavoli nosili nokte. A sad svaka, i Srbi, i Hrvati i Turci, svaka nosi nokte. Šta će ti, nećeš njima oči kopati. Ljuta sam i što se razdvajaju. Luduju jedni za drugima mladi, a kad se spoje, onda se rastavljaju“.
Jedini spas za sve nas - molitva
Begunac i čuvar sećanja na nevine korićke žrtve priča pomalo nerazgovetno. Imala je jedno vreme želju, poziv, da ide da se podvizava u pećinu. Sve je zube povadila kod doktora u Bileći, da je ne muče u pećini.
Unutrašnjost crkve Svetog Jovana Kronštatskog
© Sputnik / Dejan Simić
„Ali eto, Bog je ipak hteo da ovde dođem i podignem manastir“.
Dok razgovaramo, preostale dve monahije razvlače crevo za vodu. Stigli su vatrogasci, dovezli cisternu. Neka žena iz Bileće je platila, biće vode i za njih i za koze i za cveće. Svi im pomažu. Bog se stara o svemu. A ona razgovara s njim:
„Pitala sam, kad ćeš me više popeti gore. Kaže, za tri godine, a ko zna koliko je od tad prošlo. Pitala ja ponovo, kaže, još malo, još malo.. Neću stalno da pitam, neću da im dosađujem“.
Najviše se i moli Gospodu i Presvetoj Bogorodici. Po tipiku, ali više kako ona ume. I kako hoće. Moli se, kaže, za rešenje svih naših problema. A samo je jedno rešenje:
„Molitva. Samo molitva. Da Bog da, da se ovaj narod okrene molitvi i Crkvi, biće nam svima bolje“.
