Linija fronta u dnevnoj sobi: Kako su stradali Srbi u „Oluji“
© AP Photo / AP PHOTO / Srpkinja iz Krajine spava pored izbegličkog kampa u Srbiji nakon što su je Hrvati proterali sa ognjišta u etničkom čišćenu ,,Oluja" 1995. godine.
Pratite nas
Bio sam u Kninu kada su me probudile detonacije. Kada sam pogledao kroz prozor, video sam ogromne oblake dima, kao pečurke posle atomske bombe. Po celom gradu su nicale, jer su granate neselektivno padale. Tako je počela „Oluja“.
Ovo je deo sećanja Sava Štrpca, direktora „Veritasa“, na dramatične dane etničkog čišćenja Srba iz njegove rodne Krajine sprovedene u zloglasnoj hrvatskoj akciji pre 31 godinu. On za Sputnjik opisuje događaje koji su prethodili pogromu, ali i tragediju koja je pratila izbegličku kolonu.
Kada vojnik na prvoj liniji fronta vidi da mu granate padaju po kući, gde su mu deca, roditelji i porodica, on, sa puškom ili bez nje, trči kući da najpre njih spase. Upravo se to i očekivalo. Naša vojska (Srpske Krajine) nije bila profesionalna. Te prve linije branili su ljudi koji su živeli u tim selima.
Branili su se koliko su mogli, priseća se Štrbac, ali protiv takve strategije nisu mogli mnogo - protivnik je bio daleko brojniji i bolje naoružan, odnos je bio sedam prema jedan i Srbi su na tom području imali svega oko 30.000 ljudi pod oružjem.
Narod je, shvativši da Hrvati mogu probiti linije i upasti na teritoriju, sam krenuo u bekstvo. Niko nije želeo bliske susrete sa njima, poučen iskustvom iz Drugog svetskog rata – Jasenovcem, Jadovnom – ali i onim što se dešavalo u Miljevačkom platou, Maslenici, Medačkom džepu i Bljesku, gde je sprovođena taktika spržene zemlje, odnosno gde nije ostajalo ni ljudi, ni životinja, ničega.
U etničkom čišćenju nazvanom ,,Oluja" prognano je više od 220.000 Srba.
© Foto : Printscreen/Youtube/RTS
Srbi iz Like, Dalmacije, Korduna i Banije nosili su još iz Drugog svetskog rata duboko ukorenjen strah od ustaša i upravo je taj strah bio glavni okidač da narod, bez ikakve naredbe, krene što dalje od fronta, objašnjava naš sagovornik.
Most Spasa
Niko nije znao kuda ide. Išlo se samo što dalje od granata i opasnosti. Cela Krajina je bila pod vatrom i na dometu.
Moje selo je bilo svega nekoliko kilometara od linije fronta prema Zadru. Muškarci sposobni za vojsku čuvali su liniju po smenama. Kada su počele da padaju granate, moj brat je imao petoro male dece, staru majku i suprugu. Šta je drugo mogao nego da spasava porodicu? Njegov sin, koji je tada imao oko sedamnaest godina, seo je za volan i povezao deo porodice, dok je drugi deo krenuo drugim automobilom. Niko više nije mogao da zaustavi tu reku ljudi. I ja sam bio u toj koloni. Kretanje je bilo neprekidno – što dalje od granata i straha.
Tako se formirala kolona Ličana, Dalmatinaca, Kordunaša i Banijaca, koja je išla novoprobijenim putem prema Mostu Spasa u Martin Brodu, preko Une. Tom linijom prošlo je više od sto hiljada ljudi, zbog čega se i zove Most Spasa.
Dvanaest kilometara od Bosanskog Petrovca, prema Ključu, 7. avgusta oko jedan sat posle podne, hrvatski MiG-21, koji je poleteo iz okoline Splita, granatirao je izbegličku kolonu. To je slučaj koji se danas vodi pred sudom u Beogradu protiv hrvatskih pilota u odsustvu. Sutradan, 8. avgusta, dva MiG-a su poletela sa Plesa kod Zagreba i napala kolonu kod Svodne, nedaleko od Novog Grada. Tu su se ljudi, posle četiri dana, prvi put malo odmorili. Meštani srpskih sela izneli su im hranu i ono malo što su imali. Upravo tada su stigli avioni i ponovo bombardovali kolonu.
Na Petrovačkoj cesti je tokom granatiranja izbegličke kolone 7. i 8. avgusta 1995. godine stradalo 12 civila, među kojima je bilo i dece. Mnogi su bili ranjeni.
© Foto : Printscreen/Youtube/RTS
Ko je ostao da čuva kućni prag?
Kako kaže Štrbac, nisu se baš svi pridružili toj tragičnoj koloni, bilo je i onih koji su odbijali da napuste kućni prag - neki su znali da ih čega sigurna smrt, ali se od svog ognjišta nisu odvajali, a drugi jednostavno nisu verovali da bi ih dojučerašnji prijatelji i komšije pobili bez razmišljanja.
Starije ljude je bilo najteže nagovoriti da krenu. Svako od nas ima takve primere u svojoj porodici. Moj rođak Marko Štrbac bio je 1928. godišta i imao je četiri sina. Sinovi su ga molili da krene s njima, a on je govorio da ne želi, da mu je tu žena sahranjena i da neće napustiti ni imanje ni njen grob.
Unproforci su ga odveli u kamp kod Benkovca, potom u Knin, a odatle je, na zahtev hrvatskih vlasti, sa još tridesetak Srba izdvojen i uhapšen i to im je bio uslov da puste ostale da krenu prema Srbiji. Sudilo mu se i u Zadru i u Splitu, a na kraju je pušten jer, kako kaže naš sagovornik, konačno su shvatili da nije nikakav političar ili figura od uticaja, već običan srpski seljak.
Rođak je kasnije otišao kod sinova u Srbiju, pa u Australiju, ali nije mogao tamo da ostane. Rekao je da mora da se vrati u svoje selo i kod svoje žene koja je tamo sahranjena. Vratio se preko Beograda u rodno mesto i posle godinu-dve pronađen je mrtav. Do danas ne znamo da li je ubijen ili je umro od tuge, jada, bede ili jednostavno nedostatka hrane i lekova.
Svaki čovek kad procenjuje neku situaciju uvek polazi od sebe i toga šta bi on uradio u konkretnoj situaciji, priča naš sagovornik. Razmišlja o tome kako nikome ništa nije nažao uradio, pa da, sledstveno tome, ni njemu niko neće nauditi. Ti ljudi nisu bili sigurni da će biti ubijeni. Verovali su da nemaju razloga da im se tako nešto dogodi. Ali razlog nije bio ono što su uradili – dovoljno je bilo to što su bili Srbi.
Kako je sve počelo
Opisujući situaciju uoči „Oluje“, Štrbac kaže da niko nije znao šta će se tačno, gde i kolike će biti razmere napada, ali da je u vazduhu visilo da će se nešto desiti. Najavljivano je, kaže on, svi su znali da će Hrvatska ponovo krenuti u napad, a indikativna je bila i akcija „Bljesak“ izvedena samo tri meseca ranije.
Delegacija Republike Srpske Krajine zaputila se 2. avgusta u Ženevu na razgovore sa hrvatskom delegacijom, a uz posredovanje predstavnika Ujedinjenih nacija. Išlo se sa namerom da se postigne mirno rešenje spora i kada je srpska delegacija otputovala, tenzije su malo splasle. Verovali su da se, bar dok traju razgovori, ništa neće dogoditi.
Tada nisu znali ono što je danas poznato, kaže Štrbac – da je 31. jula na Brionima Franjo Tuđman već održao sastanak sa vojnim, policijskim i političkim rukovodstvom. Ti razgovori će kasnije postati čuveni Brionski transkripti i u njima se može videti da su Hrvati već tada dobili zeleno svetlo od Amerike da oružano krenu protiv Republike Srpske Krajine, odnosno SAO Krajine – Severne Dalmacije, Like, Korduna i Banije.
Tuđman je svojoj delegaciji rekao: „Idite u Ženevu, glumite da pregovarate, ali vam je zadatak da od krajiške delegacije dobijete „NE“ kao odgovor na jedno pitanje. Taj odgovor treba da bude izgovoren pred međunarodnim predstavnicima i poslužiće nam kao opravdanje pred međunarodnom zajednicom da pokrenemo ono što smo već isplanirali. Pitanje je glasilo: „Da li vi Srbi pristajete da predate oružje i vratite se u ustavno-pravni poredak Republike Hrvatske?“, priča Štrbac za Sputnjik.
Izbeglička kolona tokom zločinačke akcije „Oluja“ bila je dugačka desetine kilometara, protežući se čitavim pravcem kroz Hrvatsku i delove Bosne i Hercegovine ka Srbiji, dok su u njoj stotine hiljada ljudi na traktorima, kolima i kamionima napuštali svoje domove.
© AP Photo / AP PHOTO/STR / Etničko čišćenje Srba sa prostora Hrvatske u zločinačkoj akciji ,,Oluja" 1995. godine.
Bez razmišljanja i dogovaranja, srpski su predstavnici svi u glas rekli „NE“, nakon čega je hrvatska delegacija odmah ustala od stola, objašnjava naš sagovornik. Imali su već odštampano saopštenje za medije koji su satima čekali ispred vile. Odmah su otišli, javili Tuđmanu: „Dobili smo ono što smo čekali.“ I akcija je mogla da počne. Srpska delegacija je prenoćila u Ženevi, dok se hrvatska odmah vratila. Ujutru, 4. avgusta, u pet sati, počela je operacija „Oluja“.
Ima li svetla na kraju tunela
Tek se kasnije saznalo da su Hrvati angažovali oko 200.000 ljudi pod oružjem, od čega je više od 100.000 bilo u prvom ešalonu. Imali su saglasnost SAD, a samim tim i NATO-a, ističe Štrbac. On dodaje da su još u oktobru 1994. penzionisani američki oficiri, isti oni koji su učestvovali u operaciji „Pustinjska oluja“, napravili planove za hrvatsku „Oluju“. Plan je bio sačinjen po tadašnjoj američkoj vojnoj doktrini – istovremeni udar iz vazduha, sa kopna i sa vode. To je značilo da nema klasičnih linija fronta, već udara po dubini, po svim naseljenim mestima i objektima.
Danas su odnosi Srbije i Hrvatske gori nego devedesetih. Štrbac ističe da je kao krajiški pregovarač i tokom najtežih borbi i ubijanja dva puta nedeljno išao na razgovore sa hrvatskom stranom o razmeni živih, mrtvih i drugim humanitarnim pitanjima. Danas, kaže, nema nikakvih sastanaka, nikakve komisije, pa čak ni ozbiljnih međudržavnih kontakata. Odnosi nikada nisu bili lošiji, a istinsko pomirenje će biti moguće tek onda kada budemo imali jednu jedinu istinu o ratu.
Danas je svaka strana ukopana u svoj narativ. U Hrvatskoj postoji snažna indoktrinacija, a deca bi umesto toga trebalo da se obrazuju u duhu univerzalnih vrednosti kakve su tolerancija i poštovanje drugih. Za nas je to zločinačka i genocidna akcija, za Hrvatsku je oslobodilačka i temelj njene državnosti. Oni to neće dovoditi u pitanje. Čak se razmišlja i o zakonskim rešenjima koja bi sankcionisala svako osporavanje zvaničnog tumačenja Domovinskog rata.
Štrbac kaže da, nažalost, ne vidi svetlo pomirenja na kraju tunela i da ne veruje da će ga doživeti, ali da se svim srcem nada da će ga bar njegov unuk osetiti.
Pogledajte i:
