Zakon o roditelju-negovatelju: Ogroman korak na kojem se nikako ne treba zaustaviti
© Foto : Slika generisana veštačkom inteligencijom / Roditelj
Pratite nas
Roditelji dece sa invaliditetom nisu samo živeli na margini društva, već vrlo često i na rubu siromaštva. Neprestana nega i čuvanje osobe sa smetnjom ne završava se – to je obaveza koja traje čitav život. Ta činjenica ostavljala je njihove roditelje bez posla, a porodicu bez prihoda. Zakon o roditelju-negovatelju zato predstavlja ogroman iskorak i olakšanje.
Vlada Srbije usvojila je predlog Zakona o roditelju-negovatelju, koji će značajno unaprediti podršku porodicama koje svakodnevno brinu o deci sa teškim zdravstvenim problemima i invaliditetom. Ovim činom prvi put se u Srbiji uvodi priznanje za roditelje koji brinu o teško bolesnoj deci.
Status roditelja-negovatelja podrazumeva mesečnu platu od 65.000 dinara i uplatu poreza i doprinosa, uz šta će se isplaćivati i postojeći dodatak za tuđu negu i pomoć. Pravo na ovaj status imaće samo nezaposleni roditelji koji imaju decu sa višim stepenom invaliditeta, a neće se završavati punoletstvom, već će važiti tokom čitavog života.
Veliki iskorak
Ana Knežević, predsednik Udruženja roditelja dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom „Evo ruka“ kaže da se ovim činom po prvi put u domaćem zakonodavnom okviru pominje negovatelj kao priznanje za ljude koji provedu svoj život brinući se o članovima svoje porodice. Zakon je konkretno namenjen roditeljima-negovateljima koji svoju decu čuvaju i gaje sami i tokom čitavog života. Ta neformalna nega je, kaže ona, jedan od stubova socijalne zaštite koji do sada uopšte nije bio priznat.
Sada se uvodi institucija roditelja-negovatelja i to je veoma značajno polje na kome će tek moći da se radi. Jedni zakoni nas obavezuju da negujemo svoje članove porodice koji su bolesni ili oboleli, ili su osobe sa invaliditetom, ali sa druge strane mi do sada nismo imali nikakvo priznanje, nikakvu podršku i nikakvu afirmativnu meru. Ovim zakonom će se, zapravo, uvesti registar negovatelja, kaže Kneževićeva za Sputnjik.
Roditelji će dobiti formalno priznanje, a oni koji su nezaposleni dobijaće i platu, što znači da će moći da ostvare i pristojniju penziju, objašnjava naša sagovornica. Ukoliko su bili zaposleni, ili pak ostali bez posla, ovim će bar imati koliku-toliku sigurnost. Suma od 65 hiljada dinara, naravno, nije dovoljna da pokrije sve potrebe porodice sa članom koji ima smetnju ili invaliditet, ali je samo priznanje statusa roditelja-negovatelja najvažnije što se postiglo ovim zakonom.
Prepušteni sami sebi
Pre uvođenja ove mere, roditelji koji imaju decu kojoj je potrebna konstantna nega živeli su, u većini slučajeva, u apsolutnom siromaštvu. O tome se retko pričalo, a ti ljudi su se nalazili na margini, kaže Kneževićeva. Društvo je uvek podrazumevalo da majka neguje svoje dete i rekto ko je postavljao pitanje može li to ona sama da uradi u uslovima u kojima njeno dete zahteva neprestanu negu.
Mi nemamo svest o tome da u takvoj situaciji ne bi trebalo da budemo prepušteni sami sebi. Naša deca svakako moraju da budu pod zaštitom države koja ističe socijalnu pravdu i brigu o najslabijima kao svoje adute. Moj sin ima 23 godine i ja sam sve to vreme osećala posledice različitih propusta. Ti propusti i dalje postoje, ali će ovim priznanjem naš položaj biti podignut bar za jednu stepenicu.
Pre donošenja ovog zakona, roditelji su se snalazili kako je ko znao i umeo. Nekima su pomagali porodica i prijatelji, a neki su podršku pronalazili u različitim udruženjima. Takvo je i udruženje „Evo ruka“ kojim rukovodi naša sagovornica. Osnovano je još 2011. godine, zbog odsustva dobrog zakonskog okvira. Ideja je bila unaprediti položaj osoba sa invaliditetom, kako u Beogradu, tako u celoj Srbiji.
Propusti zakona
Iako je zakon preko potreban i predstavlja veliku pomoć mnogima, postoje i negativne reakcije. One dolaze od roditelja koji, nažalost, nisu obuhvaćeni njime.
U ovom trenutku jedan od najvećih propusta jeste to što status negovatelja ne dobijaju svi roditelji. On se sada vezuje za zaposlenje roditelja, što znači da ukoliko je roditelj nezaposlen, može da ostvari status, a ukoliko je zaposlen, ne može da ostvari status. To je veliki problem i prilično je uvredljivo za svakog roditelja. Druga stvar je što ni penzioneri ne mogu da ostvare taj status, iako i dalje ostaju negovatelji, čak i kada odu u penziju.
Kneževićeva ističe i da je iznos uvećanog dodatka za tuđu negu i pomoć i dalje vrlo mali i iznosi svega 42.000 dinara. To je, kako kaže, vrlo malo za normalan život, a za mnoge porodice predstavlja jedini izvor prihoda. Iz tog razloga su oni koji ne mogu da se zaposle jer danonoćno brinu o svom detetu i žive isključivo od tog dodatka osuđeni na apsolutno siromaštvo.
Naravno da imamo rodbinu, kumove, udruženja koja nam pomažu, dobijamo i humanitarnu pomoć, tako smo i preživljavali. Međutim, ono čega svi moramo da budemo svesni jeste da naša šira porodica, odnosno naši roditelji, bake, deke i ostala rodbina nisu dužni da brinu o nama. Kada mi ne možemo da brinemo o sebi i svojoj deci, država mora da preuzme odgovornost za to.
Idemo dalje!
Donošenje ovog zakona je odličan korak i predstavlja sjajnu osnovu za dalji rad i unapređenje, ističe Kneževićeva, ali dodaje da je to samo jedna dobijena bitka, a ne konačna pobeda. Ipak, u odnosu na ono što je do sada postojalo, pobeda je ogromna.
Vrlo često razgovaram sa roditeljima koji imaju 60 ili 70 godina i koji su čitav život proveli negujući svoje dete. Neki su prilično tužni, ali neki su i srećni jer kažu: „Nema veze, neka dobije neko drugi pomoć, ja ću sačekati svoje. Bar dobijam priznanje da sam ipak radila nešto sve ove godine“. Postoje žene koje su zaista čitav život posvetile nezi svog deteta i nemaju ni dan radnog staža. Od čega oni da žive? Država im obezbeđuje minimalnu penziju, ali tek kada napune 65 godina života i ona iznosi svega 30.000 dinara.
Ovo pitanje ne sme da padne u zaborav nakon donošenja zakona, upozorava naša sagovornica i objašnjava da će proći dosta vremena dok se čitava procedura ne stabilizuje. Biće potrebno i da se uspostavi ujednačena praksa u centrima za socijalni rad, kao i u svim službama koje će procenjivati da li neko ispunjava uslove za sticanje statusa ili ne. U međuvremenu, ne smemo se zaustavljati, jer je Zakon o roditeljima-negovateljima odličan prvi korak, ali put ispred njega je dosta dugačak, zaključuje Kneževićeva.
Pogledajte i:
