Rasplet u UN: Ima li šanse da Mladić, Karadžić i ostali zatvorenici ostatak kazne služe u Srbiji
20:37 12.06.2026 (Osveženo: 00:25 13.06.2026)
© AP Photo / Martin Meissner
Pratite nas
edina prepreka da, Srbi koji su dobili zatvorsku kaznu presudom u Haškom tribunalu, ostatak robije dovrše u Srbiji je politika, kaže za Sputnjik advokat Goran Petronijević.
Srbija već dugi niz godina zahteva od SB UN i Mehanizma za krivične sudove, odnosno Haškog tribunala, da osuđeni građani služe kaznu u Srbiji. To će biti ponovljeno i 17. juna kada je na redu redovna sednica SB UN o radu Mehanizma, a Srbija će zvanično da ponovi taj zahtev. O tome se i danas razgovaralo na sastanku u UN.
Da li je ovo ostvariv cilj za Srbiju?
Advokat i predsednik Centra za obnovu međunarodnog prava Goran Petronijević kaže da ne postoji pravna prepreka za ovako nešto.
Neravnopravno tretirani
„Naši osuđenici pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju ili Haškim tribunalom, preostali deo svojih kazni mogli bi da odsluže na teritoriji Srbije u specijalizovanoj ustavi koja bi za tu priliku bila opremljena. Samo je potrebna dobra volja u Savetu bezbednosti i u Mehanizmu za krivične sudove da se to ostvari. Takav ishod bi imao mnogo prednosti, posebno na nivou normi Ujedinjenih nacija i Evropske unije. To se odnosi na međunarodne propise koji se odnose na prava zatvorenika, kao što su „Mendelina pravila“ koji su deo tih propisa, a koja su nazvana po Nelsonu Mendeli jednom od najpoznanijih političkih zatvorenika 20. veka. Ta pravila obavezuju da se smanji mogućnost dodatne neplanirane i nepresuđene patnje prema ovim zatvorenicima,“ objašnjava nam Petronijević.
Tačnije, dodaje naš sagovornik, pored toga što im je oduzeta sloboda kao najviše ljudsko pravo, zatvorenici imaju svoja zatvorska prava koja bi trebalo da se poštuju, a se, nažalost, u najvećem broju slučajeva i u gotovo svim zemljama se ne poštuju.
Politička opstrukcija
„Jako je bitno i da osuđena osoba izdržava kaznu najbliže mestu odakle je poreklom i odakle je izmešten. To bi u ovom slučaju mogla da bude Srbija. Sa jedne strane je to vrlo praktično, a sa druge strane bi to manje koštalo Ujedinjene nacije, jer je boravak jednog zatvorenika u zatvorima u Velikoj Britaniji, Nemačkoj i pribaltičkim državama izuzetno skup. Tačnije, košta na desetine hiljada evra na mesečnom nivou, a Srbija je, koliko sam razumeo, spremna da bez ikakve naknade opremi jednu ustanovu u kojoj bi, svi koji hoće, izdržavali kaznu sa ovih prostora. Dakle, ne samo oni koji su srpske nacionalnosti ili srpski državljani ili su Republike Srpske, već svi koji žele da tu izdržavaju kaznu, navodi Petronijević.
Naravno, napominje naš sagovornik, bio bi omogućen nadzor u skladu sa propisima Međunarodnog mehanizma za krivične sudove, a oni bi mogli neprekidno da prate da se ta kazna izvršava u skladu sa međunarodnim standardima.
„To bi znatno olakšalo njihov preostali deo izvršavanja kazne, posebno jer su to većinom stari ljudi, stare osobe, pred kraj života, i taj period od nekoliko godina ili nekoliko meseci, koliko im je ostalo, mogli bi da provedu u uslovima koji su prilagođeni ostvarivanju njihovih prava. Jer, većina njih je u odsustvu svojih porodica, dakle ne može da vidi svoje najbliže. Kao na primer Radovan Karadžić, koji već pet godina nikoga svog nije video, pa čak ni punomoćnike, odnosno branioce, jer je nemoguće doći do njega. On služi kaznu u zatvoru na ostrvu Vajtu, u Velikoj Britaniji, i izuzetno je komplikovano doći do njega, a procedura za dobijanje britanske vize tek je posebna priča. Njegova porodica, recimo, ne može da dobije vizu, ona ne može da ga vidi. To je protivno svim međunarodnim propisima i to je jedna dodatna tortura koja se nad njim čini, pored toga što mu je izrečena kazna koju izdržava. Dakle, u svakom slučaju nema ni jedne loše stvari koja bi bila u tome da se jedna ustanova u Srbiji odredi, a koja bi bila prilagođena standardima, međunarodnim normama i gde bi bili svi ljudi osuđeni pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju, bez obzira i na nacionalnost i na državljanstvo,“ kaže Petronijević.
Haška „pravda“
Da bi se to desilo, dodaje on, prepreke su jedino politički pritisci.
„Neprincipijelni politički pritisci postoje od strane dela Hrvatske i od Bošnjaka u Bosni i Hercegovini. Oni uvek imaju jednu vrstu osećaja da čak i oni koji su dobili doživotnu kaznu nisu dovoljno kažnjeni. Tako da je to jedno osvetničko ponašanje koje nije u ovim uslovima primereno u post-konfliktnim periodima kada treba doći do smirivanja situacij. A ono što se u Bosni i Hercegovini posebno zaboravlja to je neprincipijelan stav da su diskriminisane srpske žrtve, a mnogi Srbi su okrivljeni i pre nego što im je izrečena kazna. Sa druge strane, gotovo niko za ogroman broj srpskih žrtava nije odgovarao. To su sve stvari koje mi na neki način zaboravljamo, a koje bi trebalo stalo potencirati. Stanje koje je proizašlo iz Haškog tribunala kroz te presude u najvećem delu ne odgovara niti činjeničnom stanju sa terena niti pravom stanju za sve one koji su na prostorima bivše Jugoslavije činili zločine ili bili žrtve zločina,“ navodi Petronijević.
Naš sagovornik napominje da sam Mehanizam više nema nikakvu svrhu postojanja i da je preostalo još samo da vrati arhive koje su korišćene u procesima, a nisu upotrebljene već arhivirane.
Inače, po “haškoj pravdi” optužen je 161 čovek, od čega su 109 Srbi. Osuđenih Hrvata je 18, muslimana pet, dva Albanca i jedan Makedonac. Srbi su dobili preko 1.000 godina robije, Hrvati su osuđeni na 248 godina zatvora, Bošnjaci na 41,5 a Albanci na svega 13. Najviše Srba dobilo je i doživotnu robiju, njih sedmorica – Radovan Karadžić, Ratko Mladić, Ljubiša Beara, Zdravko Tolimir, Vujadin Popović, Milan Lukić i Stanislav Galić.
Oslobođeni su nekadašnji komandant terorističke OVK Ramuš Haradinaj za zločine nad Srbima na Kosovu i Metohiju, Naser Orić za zločine u Podrinju, Ante Gotovina za zločine u Hrvatskoj. Četrnaest Srba, među kojima je i Slobodan Milošević preminulo je pre izricanja presude. Neki od njih i u haškoj ćeliji.
