https://lat.sputnikportal.rs/20260510/digitalni-bager-rusi-zid-cutanja---otvoreni-nacisticki-mracni-arhivi-1198898465.html
„Digitalni bager“ ruši zid ćutanja - otvoreni nacistički mračni arhivi
„Digitalni bager“ ruši zid ćutanja - otvoreni nacistički mračni arhivi
Sputnik Srbija
Nemačka je za vreme Drugog rata brojala 80 miliona ljudi, čije su dve trećine bile upletene u nacističku partiju. Bili su veoma dobro umreženi, tako da verujem... 10.05.2026, Sputnik Srbija
2026-05-10T12:00+0200
2026-05-10T12:00+0200
2026-05-10T12:00+0200
svet
svet
nemačka
amerika
nacisti
arhivi
adolf hitler
miroslav stojanović
revizija
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/02/18/1196145114_0:0:2926:1646_1920x0_80_0_0_29595ab4c97fe4192115150968be5c8b.jpg
Ovako dugogodišnji dopisnik „Politike“ iz Nemačke Miroslav Stojanović komentariše to što je Nacionalni arhiv Sjedinjenih Američkih Država konačno otvorio svoja digitalna „vrata“. Stotine hiljada Nemaca pohrlilo je da kroz njih sazna istinu o svom poreklu u akciji koju su nemački mediji nazvali „digitalni bager“, a koju Stojanović detaljno opisuje u svom tekstu.S obzirom na to da su relativizacija nacizma i istorijski revizionizam u punom jeku, logično je pretpostaviti da po arhivima mnogi kopaju ne samo iz grozničave potrebe da saznaju istinu o sebi i ulozi svoje porodice u strahotama Drugog svetskog rata, već i da se pohvale među prijateljima i vršnjacima da im je predak bio nacista.Otvaranje očijuStojanović kaže da ne može biti siguran u motive istraživanja potencijalnog nacističkog porekla, budući da je u toku masovna relativizacija svega šta se desilo u prošlosti širom Evrope, ali da je u Nemačkoj i zakonska i ustavna atmosfera još takva da se sve što je povezano sa nacizmom kažnjava. Međutim, dodaje on, znatiželja i te kako postoji.Prvo veliko otvaranje nemačkih očiju dogodilo se 1978. godine, kada je prikazana čuvena američka trodelna televizijska serija „Holokaust“, koja je ujedno i uvela taj termin u upotrebu. Posle emitovanja u Americi najveći odjek imala je upravo u Nemačkoj. Ogroman broj ljudi je gledao tu seriju — procenjuje se oko 20 miliona Nemaca — što je bilo izuzetno značajno, imajući u vidu da tada nije svako imao televizor. To je, kaže naš sagovornik, za mnoge bio prvi susret sa stvarnim dešavanjima u Aušvicu i drugim logorima. Ipak, nakon svega toga ponovo je nastupio period ćutanja o zapečaćenoj nemačkoj istoriji.Amerikanci su u Berlinu dugo čuvali taj dokumentacioni centar, čije se arhive sada nalaze u Americi. U toj ogromnoj građi popisani su članovi nacističke stranke i svi koji su bili povezani sa nacističkim sistemom — od Hitlerjugenda do ženskih organizacija. Procenjuje se da su nacisti tada imali između devet i deset miliona neposrednih članova, ali je mnogo više ljudi bilo posredno uključeno — čak do dve trećine Nemaca, ističe Stojanović.Danas ta bomba nema više efektaVeć je bilo nekoliko „aktiviranja“ do sada, podseća on, a dobar primer je čuveni nemački pisac i nobelovac Ginter Gras koji je i sam priznao u poznim godinama da je bio u Hitlerovoj stranci. Ta vest je eksplodirala upravo zato što je Gras predstavljao neku vrstu kritičke savesti Nemačke, a bio je i vrlo žestok kritičar svega što se zbivalo u nacističkom vremenu.Drastičan je bio i slučaj Georga Kizingera koji je bio kancelar Nemačke krajem šezdesetih godina, a posle se saznalo da je bio nacista, visoki funkcioner u Hitlerovom ministarstvu spoljnih poslova i predsednik Hrišćansko-demokratske unije, današnje partije aktuelnog kancelara Merca.Problem današnjice je u tome što slična saznanja ne bi predstavljala nikakva „otkrića“. I kancelar Merc i Kaja Kalas i Donald Tusk, kao i mnogi drugi političari Evropske unije, i na višim i na nižim pozicijama, od ranije su poznati kao potomci nacista. To ih, međutim, ne sprečava da dalje napreduju u karijeri.Šta od svega toga ima Amerika?Još jedno od pitanja koje se nameće u čitavoj situaciji jeste to zašto baš sada kada se najavljuje veliko naoružavanje i opšta militarizacija Nemačke, američki nacionalni arhiv objavljuje ovakve podatke? Sa jedne strane Amerika najavljuje raskid sa NATO, sa druge Nemačka jača u centru Evrope, sa treće Amerikancima će trebati jak saveznik u ovom delu sveta, a sa četvrte, revizija istorije popela je relativizaciju nacizma među omladinom na njen istorijski vrhunac. Ipak, Stojanović kaže da je vrlo teško spekulisati o svemu ovome unapred.Pogledajte i:
https://lat.sputnikportal.rs/20260427/ovo-neki-ne-zele-da-cuju-srbi-moraju-da-upoznaju-svet-o-jednoj-vaznoj-temi-1198607187.html
nemačka
amerika
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Milica Trklja
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/0c/08/1147578765_566:0:2614:2048_100x100_80_0_0_d7db9fb3c09340c6e25dcf3fc21b5327.jpg
Milica Trklja
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/0c/08/1147578765_566:0:2614:2048_100x100_80_0_0_d7db9fb3c09340c6e25dcf3fc21b5327.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Milica Trklja
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/0c/08/1147578765_566:0:2614:2048_100x100_80_0_0_d7db9fb3c09340c6e25dcf3fc21b5327.jpg
svet, nemačka, amerika, nacisti, arhivi, adolf hitler, miroslav stojanović, revizija
svet, nemačka, amerika, nacisti, arhivi, adolf hitler, miroslav stojanović, revizija
„Digitalni bager“ ruši zid ćutanja - otvoreni nacistički mračni arhivi
Nemačka je za vreme Drugog rata brojala 80 miliona ljudi, čije su dve trećine bile upletene u nacističku partiju. Bili su veoma dobro umreženi, tako da verujem da gotovo nema porodice u Nemačkoj koja neće, čeprkajući po sada otvorenim tamnim arhivama, pronaći nekog svog neposrednog pretka.
Ovako dugogodišnji dopisnik „Politike“ iz Nemačke
Miroslav Stojanović komentariše to što je Nacionalni arhiv Sjedinjenih Američkih Država konačno otvorio svoja digitalna „vrata“. Stotine hiljada Nemaca pohrlilo je da kroz njih sazna istinu o svom poreklu u akciji koju su nemački mediji nazvali „digitalni bager“, a koju
Stojanović detaljno opisuje u svom tekstu.
S obzirom na to da su relativizacija nacizma i istorijski revizionizam u punom jeku, logično je pretpostaviti da po arhivima mnogi kopaju ne samo iz grozničave potrebe da saznaju istinu o sebi i ulozi svoje porodice u strahotama Drugog svetskog rata, već i da se pohvale među prijateljima i vršnjacima da im je predak bio nacista.
Stojanović kaže da ne može biti siguran u motive istraživanja potencijalnog nacističkog porekla, budući da je u toku masovna relativizacija svega šta se desilo u prošlosti širom Evrope, ali da je u Nemačkoj i zakonska i ustavna atmosfera još takva da se sve što je povezano sa nacizmom kažnjava. Međutim, dodaje on, znatiželja i te kako postoji.
U Nemačkoj se ta znatiželja javljala u nekoliko talasa. Odmah posle rata, naravno, postojao je veliki zid ćutanja, jer je još bilo nacista koji su bili u punoj fizičkoj, intelektualnoj i političkoj snazi. Oni su bili čak i u prvim zapadnonemačkim vladama, recimo kod Konrada Adenauera. Prvi talas ozbiljnijeg preispitivanja došao je verovatno sa „šezdesetosmašima“ — mladim levičarskim svetom koji je pokazao veliko interesovanje da priupita svoje roditelje šta su radili i gde su bili u vreme nacizma, ali - tu nisu imali mnogo uspeha, kaže Stojanović za Sputnjik.
Prvo veliko otvaranje nemačkih očiju dogodilo se 1978. godine, kada je prikazana čuvena američka trodelna televizijska serija „Holokaust“, koja je ujedno i uvela taj termin u upotrebu. Posle emitovanja u Americi najveći odjek imala je upravo u Nemačkoj. Ogroman broj ljudi je gledao tu seriju — procenjuje se oko 20 miliona Nemaca — što je bilo izuzetno značajno, imajući u vidu da tada nije svako imao televizor. To je, kaže naš sagovornik, za mnoge bio prvi susret sa stvarnim dešavanjima u Aušvicu i drugim logorima. Ipak, nakon svega toga ponovo je nastupio period ćutanja o zapečaćenoj nemačkoj istoriji.
Amerikanci su u Berlinu dugo čuvali taj dokumentacioni centar, čije se arhive sada nalaze u Americi. U toj ogromnoj građi popisani su članovi nacističke stranke i svi koji su bili povezani sa nacističkim sistemom — od Hitlerjugenda do ženskih organizacija. Procenjuje se da su nacisti tada imali između devet i deset miliona neposrednih članova, ali je mnogo više ljudi bilo posredno uključeno — čak do dve trećine Nemaca, ističe Stojanović.
Taj dokumentacioni centar Amerikanci su predali Nemcima. Naravno, pre toga su sve fotokopirali, originale su odneli, a pitanje je da li su baš sve dali Berlinu. Naravno, tako nešto se nikada ne čini i obaveštajne službe uvek imaju tu vrstu informacija kao neku vrstu eksplozivne političke bombe koja uvek može da se aktivira.
Danas ta bomba nema više efekta
Već je bilo nekoliko „aktiviranja“ do sada, podseća on, a dobar primer je čuveni nemački pisac i nobelovac Ginter Gras koji je i sam priznao u poznim godinama da je bio u Hitlerovoj stranci. Ta vest je eksplodirala upravo zato što je Gras predstavljao neku vrstu kritičke savesti Nemačke, a bio je i vrlo žestok kritičar svega što se zbivalo u nacističkom vremenu.
Drastičan je bio i slučaj Georga Kizingera koji je bio kancelar Nemačke krajem šezdesetih godina, a posle se saznalo da je bio nacista, visoki funkcioner u Hitlerovom ministarstvu spoljnih poslova i predsednik Hrišćansko-demokratske unije, današnje partije aktuelnog kancelara Merca.
Slično je bilo i sa Hansom-Ditrihom Genšerom, dugogodišnjim ministrom spoljnih poslova, najdužim u nemačkoj istoriji. On se na toj poziciji zadržao 23 godine i bio je član raznih vlada. Kada je hteo da se kandiduje za kancelara, neko je izvukao njegovu člansku kartu nacističke partije i on je 1992. neočekivano i pod sumnjivim okolnostima podneo ostavku. Nikad se više nije kandidovao i pojavio na političkoj sceni.
Problem današnjice je u tome što slična saznanja ne bi predstavljala nikakva „otkrića“. I kancelar Merc i Kaja Kalas i Donald Tusk, kao i mnogi drugi političari Evropske unije, i na višim i na nižim pozicijama, od ranije su poznati kao potomci nacista. To ih, međutim, ne sprečava da dalje napreduju u karijeri.
Medijski bi tako nešto danas moglo da odjekne i pojavili bi se naslovi u određenim novinama, ali bi prošlo bez ikakvih političkih posledica. Nekoliko čelnih figura je već bilo u javnom opticaju nakon što se saznalo za njihovo nacističko nasleđe, ali na tome se završilo. Analena Berbok je posle njenih hvalospeva dedi-nacisti dospela čak i na mesto predsednice Generalne skupštine Ujedinjenih nacija.
Šta od svega toga ima Amerika?
Još jedno od pitanja koje se nameće u čitavoj situaciji jeste to zašto baš sada kada se najavljuje veliko naoružavanje i opšta militarizacija Nemačke, američki nacionalni arhiv objavljuje ovakve podatke? Sa jedne strane Amerika najavljuje raskid sa NATO, sa druge Nemačka jača u centru Evrope, sa treće Amerikancima će trebati jak saveznik u ovom delu sveta, a sa četvrte, revizija istorije popela je relativizaciju nacizma među omladinom na njen istorijski vrhunac. Ipak, Stojanović kaže da je vrlo teško spekulisati o svemu ovome unapred.
Verujem da je jedan od razloga za otvaranje ovih arhiva isticanje neophodnog roka koji postoji kada je reč o istorijskog distanci. Ne verujem da postoji neka neposredna veza između militarizacije Nemačke i otvaranja arhiva u Americi, ali to se nikad ne zna. Obaveštajne službe svih zemalja, kada raspolažu takvim materijalom, mogu njime baratati kao tempiranom bombom koju biraju da iskoriste u određenim trenucima, bilo prema pojedincu, ili prema čitavoj zemlji. Ta mogućnost je uvek otvorena i realno moguća, zaključuje Stojanović.
