https://lat.sputnikportal.rs/20260412/teheran-ne-blefira-kako-je-bliskoistocna-sila-sokirala-ceo-zapad-video-1197915717.html
Teheran ne blefira: Kako je bliskoistočna sila šokirala ceo Zapad /video/
Teheran ne blefira: Kako je bliskoistočna sila šokirala ceo Zapad /video/
Sputnik Srbija
Iran je šokirao politički Zapad. U manjoj meri Evropljane, u većoj Amerikance. Iz nekog razloga, donosioci odluka mislili su kako Iran blefira, odnosno kako neće... 12.04.2026, Sputnik Srbija
2026-04-12T16:57+0200
2026-04-12T16:57+0200
2026-04-12T16:57+0200
svet
svet
svet – politika
emisija „prorok“
iran
sukob na bliskom istoku
sad
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/03/17/1197239134_0:155:3072:1883_1920x0_80_0_0_cb8e741cd8815283351796ff8959bbea.jpg
Isto tako, smatrali su da će brzom likvidacijom čelnih ljudi u političkom sistemu i vojnom aparatu otpor američko-izraelskom napadu jednostavno biti nemoguć. Procena je bila koliko pogrešna, toliko i banalna.Kao u JugoslavijiDonekle, ovo je podsetilo na NATO agresiju iz 1999. godine i ubeđenje da će Jugoslavija kapitulirati za 7, maksimalno 10 dana. Svojevremeno je Mahmud Ahmedinedžad objašnjavao kako se civilizacija stara 2500 godina ne može poraziti od strane nacije stare 250 godina.Doživljaj rata u Iranu sasvim je drugačiji od onoga što misle Amerikanci i Evropljani, koji takav doživljaj uopšte ne razumeju.Takođe, na iranski doživljaj rata značajno utiču iskustva iz Iraka, Sirije i Libije. Šta donosi predaja? Ili okupacija? Odnosno: kakve su posledice odsustva otpora Amerikancima?Niti u jednu od tri navedene države nisu „pristigli“ stabilnost, ekonomski prosperitet, izvesnost, sloboda i demokratija posle svrgavanja starih vlasti (Huseina, Asada i Gadafija). Naprotiv, te zemlje su brže ili sporije utonule u haos iz kog se ne mogu iskobeljati.Predaja, okupacija ili poraz, među većinom „etnički šarolike“ iranske populacije sinonimi su za – haos i haotizaciju. I to će potvrditi većina sagovornika, sa kojima se i dalje nekako može komunicirati, bili konzervativci ili liberali, podržavaoci vlasti ili njeni kritičari, vernici ili sekularisti.I to je otisak onih 2500 godina trajanja civilizacije, na koju su kalemljeni razni obrasci i na kraju krajeva – islam koji se oblikovao kroz šiitsku dogmatiku. Iran, dakle, ostaje tvrd orah, bez obzira što je brutalnim razaranjima vojnih objekata, industrijskih kapaciteta i energetske infrastrukture već platio visoku cenu. Nastavljanjem sukoba, cena će postajati sve viša.Kardinalna greška ZapadaMeđutim, ako je već politički Zapad, zaslepljen ubeđenošću o sopstvenoj veličini i moralnoj superiornosti napravio kardinalne greške u procenjivanju Irana, postavlja se pitanje da li su isto učinile i arapske zemlje iz neposrednog okruženja?Arapi dobro poznaju Persijance, suniti su u „vekovnom konfliktu“ sa šiitima, povezanost dve civilizacije ima više dimenzija – istorijsku, geografsku, religijsku, kulturnu.Ipak, i pored poznavanja i povezanosti, ispada kao i da su Arapi ostali šokirani iranskim odgovorom. Tako izgleda zato što arapske zemlje nisu odgovorile na iransko raketiranje meta na Arabijskom poluostrvu. Potpuno nelogično deluje, ali u pojedinim danima više dronova i projektila letelo je ka Saudisjkoj Arabiji, UAE i Kataru, nego prema Izraelu. Logika Irana je jasna i lako razumljiva. Gađani su uglavnom ciljevi povezani sa američkim vojnim snagama ili izraelskim obaveštajnim strukturama, pa je tako em uništavana neprijateljska infrastruktura, em su arapske zemlje iz komšiluka „naterane“ da urgiraju kod Trampa zahtevajući što je moguće brže organizovanje mirovnih pregovora. Ispostavlja se kako je iranska procena o nereagovanju arapskih država bila ispravna, pa je i bombardovanje iz dana u dan nastavljano.Nemoć arapskih državaZa napadnute arapske države ovo je jako neprijatna situacija. Prvo, pokazuju svoju nemoć, a kada jednom to učine, onda je teško vratiti dobru reputaciju u nastupajućim godinama. Reputacija nije samo stvar prestiža, od toga zavise i investicioni rejting i priliv kapitala.Gotovo je izvesno da Manama, Dubai i Doha vrlo, vrlo dugo neće moći vratiti prethodnu reputaciju. Možda to neće moći učiniti uopšte. Drugo, postavlja se pitanje koliko je opravdana strategija vezivanja za SAD. Stotine milijardi dolara potrošene su prethodnih godina na kupovinu američkog oružja i američkih obveznica, lobiranja i sponzorisanja. Saznanje da im sve to učinjeno nije pružilo bezbednost predstavlja „tektonski poremećaj“ u političkim sistemima ovih država, bez obzira kako su ti sistemi ustrojeni, to jest – kakva im je struktura. Iranski napadi su zbog toga proizveli duboke krize u političkim sistemima (hijerarhijama moći i uticaja) država arapskog sveta. Treće, u finansijskom smislu arapske države, čija ekonomija zavisi od izvoza nafte, svakim danom rata gube. Toliko gube da je indirektne efekte teško i izračunati. Njih ovaj rat u strategijskom smislu košta možda i više od Irana.Ipak, uprkos svim posledicama, nakon prvobitnog iznenađenja i arapske države, suštinski su nastavile da „ćute“. Zašto? Ovaj rat za njih nije doneo samo neprijatnu situaciju uzrokovanu iranskim raketiranjima, već i nepovoljnu strategijsku predstavu o tome šta se može desiti nakon završetka rata.Koje su opcije u igri?Opcija A je da američko-izraelske snage slome iranski otpor i stvore uslove za „potpunu haotizaciju“ u Teheranu. Ali, to onda ostavlja isuviše jak Izrael na Bliskom istoku, toliko ojačan da će postati ključni činilac regionalne bezbednosti. Moguće i sposoban za novo prekrajanje granica i stvaranje Velikog Izraela.Opcija B je da iz rata izađe Iran kao pobednik, što bi onda podiglo ambicije šiita u čitavom regionu i verovatno uzrokovalo promene u političkim sistemima niza arapskih država.U prevodu, usledili bi opasna destabilizacija i unutrašnje turbulencije. Zbog toga, većini arapskih država u regionu odgovara ili da se brzo postigne neki dogovor i zaustavi rat ili da se Izrael i Iran međusobno iscrpljuju u ovom okršaju koliko god mogu.U tom smislu, alternativa mirovnom rešenju je „ćutanje“ i „čekanje“, bez direktnog uključivanja u sukob i uz kalkulisanje štete koja nastaje udarima po sopstvenoj teritoriji. Jer, svako uključivanje u rat bilo bi pogrešno i na dugi rok donelo posledice, bez obzira na čiju se stranu koja arapska država priklonila. U tom kontekstu, iako su verovatno mnogo toga unapred znale, arapske države mogle su malo šta učiniti.
https://lat.sputnikportal.rs/20260412/mirovni-pregovori-sad-i-irana-bez-rezultata-delegacije-otputovale-iz-pakistana-video-1198014043.html
iran
sad
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
svet, svet – politika, emisija „prorok“, iran, sukob na bliskom istoku, sad
svet, svet – politika, emisija „prorok“, iran, sukob na bliskom istoku, sad
Teheran ne blefira: Kako je bliskoistočna sila šokirala ceo Zapad /video/
Iran je šokirao politički Zapad. U manjoj meri Evropljane, u većoj Amerikance. Iz nekog razloga, donosioci odluka mislili su kako Iran blefira, odnosno kako neće iskoristiti sva raspoloživa sredstva za odbranu.
Isto tako, smatrali su da će brzom likvidacijom čelnih ljudi u političkom sistemu i vojnom aparatu otpor američko-izraelskom napadu jednostavno biti nemoguć. Procena je bila koliko pogrešna, toliko i banalna.
Donekle, ovo je podsetilo na NATO agresiju iz 1999. godine i ubeđenje da će Jugoslavija kapitulirati za 7, maksimalno 10 dana. Svojevremeno je Mahmud Ahmedinedžad objašnjavao kako se civilizacija stara 2500 godina ne može poraziti od strane nacije stare 250 godina.
Doživljaj rata u Iranu sasvim je drugačiji od onoga što misle Amerikanci i Evropljani, koji takav doživljaj uopšte ne razumeju.
Takođe, na iranski doživljaj rata značajno utiču iskustva iz Iraka, Sirije i Libije. Šta donosi predaja? Ili okupacija? Odnosno: kakve su posledice odsustva otpora Amerikancima?
Niti u jednu od tri navedene države nisu „pristigli“ stabilnost, ekonomski prosperitet, izvesnost, sloboda i demokratija posle svrgavanja starih vlasti (Huseina, Asada i Gadafija). Naprotiv, te zemlje su brže ili sporije utonule u haos iz kog se ne mogu iskobeljati.
Predaja, okupacija ili poraz, među većinom „etnički šarolike“ iranske populacije sinonimi su za – haos i haotizaciju. I to će potvrditi većina sagovornika, sa kojima se i dalje nekako može komunicirati, bili konzervativci ili liberali, podržavaoci vlasti ili njeni kritičari, vernici ili sekularisti.
I to je otisak onih 2500 godina trajanja civilizacije, na koju su kalemljeni razni obrasci i na kraju krajeva – islam koji se oblikovao kroz šiitsku dogmatiku. Iran, dakle, ostaje tvrd orah, bez obzira što je brutalnim razaranjima vojnih objekata, industrijskih kapaciteta i energetske infrastrukture već platio visoku cenu. Nastavljanjem sukoba, cena će postajati sve viša.
Međutim, ako je već politički Zapad, zaslepljen ubeđenošću o sopstvenoj veličini i moralnoj superiornosti napravio kardinalne greške u procenjivanju Irana, postavlja se pitanje da li su isto učinile i arapske zemlje iz neposrednog okruženja?
Arapi dobro poznaju Persijance, suniti su u „vekovnom konfliktu“ sa šiitima, povezanost dve civilizacije ima više dimenzija – istorijsku, geografsku, religijsku, kulturnu.
Ipak, i pored poznavanja i povezanosti, ispada kao i da su Arapi ostali šokirani iranskim odgovorom. Tako izgleda zato što arapske zemlje nisu odgovorile na iransko raketiranje meta na Arabijskom poluostrvu. Potpuno nelogično deluje, ali u pojedinim danima više dronova i projektila letelo je ka Saudisjkoj Arabiji, UAE i Kataru, nego prema Izraelu. Logika Irana je jasna i lako razumljiva. Gađani su uglavnom ciljevi povezani sa američkim vojnim snagama ili izraelskim obaveštajnim strukturama, pa je tako em uništavana neprijateljska infrastruktura, em su arapske zemlje iz komšiluka „naterane“ da urgiraju kod Trampa zahtevajući što je moguće brže organizovanje mirovnih pregovora. Ispostavlja se kako je iranska procena o nereagovanju arapskih država bila ispravna, pa je i bombardovanje iz dana u dan nastavljano.
Za napadnute arapske države ovo je jako neprijatna situacija. Prvo, pokazuju svoju nemoć, a kada jednom to učine, onda je teško vratiti dobru reputaciju u nastupajućim godinama. Reputacija nije samo stvar prestiža, od toga zavise i investicioni rejting i priliv kapitala.
Gotovo je izvesno da Manama, Dubai i Doha vrlo, vrlo dugo neće moći vratiti prethodnu reputaciju. Možda to neće moći učiniti uopšte. Drugo, postavlja se pitanje koliko je opravdana strategija vezivanja za SAD. Stotine milijardi dolara potrošene su prethodnih godina na kupovinu američkog oružja i američkih obveznica, lobiranja i sponzorisanja. Saznanje da im sve to učinjeno nije pružilo bezbednost predstavlja „tektonski poremećaj“ u političkim sistemima ovih država, bez obzira kako su ti sistemi ustrojeni, to jest – kakva im je struktura. Iranski napadi su zbog toga proizveli duboke krize u političkim sistemima (hijerarhijama moći i uticaja) država arapskog sveta. Treće, u finansijskom smislu arapske države, čija ekonomija zavisi od izvoza nafte, svakim danom rata gube. Toliko gube da je indirektne efekte teško i izračunati. Njih ovaj rat u strategijskom smislu košta možda i više od Irana.
Ipak, uprkos svim posledicama, nakon prvobitnog iznenađenja i arapske države, suštinski su nastavile da „ćute“. Zašto? Ovaj rat za njih nije doneo samo neprijatnu situaciju uzrokovanu iranskim raketiranjima, već i nepovoljnu strategijsku predstavu o tome šta se može desiti nakon završetka rata.
Opcija A je da američko-izraelske snage slome iranski otpor i stvore uslove za „potpunu haotizaciju“ u Teheranu. Ali, to onda ostavlja isuviše jak Izrael na Bliskom istoku, toliko ojačan da će postati ključni činilac regionalne bezbednosti. Moguće i sposoban za novo prekrajanje granica i stvaranje Velikog Izraela.
Opcija B je da iz rata izađe Iran kao pobednik, što bi onda podiglo ambicije šiita u čitavom regionu i verovatno uzrokovalo promene u političkim sistemima niza arapskih država.
U prevodu, usledili bi opasna destabilizacija i unutrašnje turbulencije. Zbog toga, većini arapskih država u regionu odgovara ili da se brzo postigne neki dogovor i zaustavi rat ili da se Izrael i Iran međusobno iscrpljuju u ovom okršaju koliko god mogu.
U tom smislu, alternativa mirovnom rešenju je „ćutanje“ i „čekanje“, bez direktnog uključivanja u sukob i uz kalkulisanje štete koja nastaje udarima po sopstvenoj teritoriji. Jer, svako uključivanje u rat bilo bi pogrešno i na dugi rok donelo posledice, bez obzira na čiju se stranu koja arapska država priklonila. U tom kontekstu, iako su verovatno mnogo toga unapred znale, arapske države mogle su malo šta učiniti.
