Od tajnih vladara sveta do ljudi-guštera: Kako su teorije zavere postale – istina
© Foto : Slika generisana veštačkom inteligencijom / Teorije zavere
Pratite nas
Od genetske modifikacije i eugenike do tajne kabale u kojoj veliki deo političog i estradnog vrha zapadnog društva ubija i jede novorođenčad, od otrova u hrani i piću do sadističkih pedofilskih krugova – sve se uglavnom ispostavilo kao istinito. Zavere nisu više teorija, sad su činjenicama potkrepljena istina.
Epstajnovi dosijei potvrdili su i najsumanutije teorije zavere. Vladari Amerike, njihove žene, premijeri i političari raznih EU zemalja, najpoznatija lica Holivuda, pripadnici britanske kraljevske porodice i mnogi drugi koji de fakto „vladaju svetom“ tajno su se sastajali, a neki od njih i činili normalnom čoveku nezamislive strahote zajedno sa nepojamnim predatorom Epstajnom.
Sve ono na šta su nas, tada bez trunke dokaza, ubeđivali „fanatici“ – da je Amerika leglo zla, da im je hrana otrovana i da ne treba verovati njihovim televizijama i državnim strukturama, sada kao da izlazi na videlo. Sve ono na šta su, tada „usamljeni ludaci“, upozoravali još krajem dvadesetog veka, postaje danas vest. Teorije zavere kao da su obesmišljene, jer nema više o čemu da se teoretiše.
Kultura teorije zavere
Filozof Nikola Tanasić objašnjava da teorije zavere, pogotovo u zapadnim društvima, predstavljaju popkulturnu nišu koja se preko velikog broja kultnih televizijskih programa i filmova, kao neka vrsta manirizma, prenela na ostatak sveta. Sa pojavom društvenih mreža, njihovo širenje bilo je nezaobilazno.
Siguran sam da postoje ljudi koji su se bavili ozbiljnim sociološkim istraživanjima teorija zavera, međutim, ona nisu široko popularizovana. Kada je reč o vrsti teorija zavere, zanimljivo bi bilo istražiti i to da li su i koje tačno teorije zavere političke pozicije koje za cilj imaju provokaciju, odnosno simbolički udar na status kvo političkog ili medijskog establišmenta, a koje predstavljaju intimna ubeđenja čoveka ili grupe ljudi, kaže Tanasić za Sputnjik.
Naš sagovornik podseća na jednostavnu rečenicu koja se proširila internetom, a koja glasi: „razlog što postoje teorije zavere je taj što postoje i same zavere“.
On smatra da najveći broj teorija zavera ipak predstavlja vrstu subverzivnog političkog delovanja nastalog u društvu koje je ideološki zacementirano. To društvo se drukčije ne može ni uzdrmati ni ispitati.
Iz teorije u praksu
Naš sagovornik podseća na jednostavnu rečenicu koja se proširila internetom, a koja glasi: „razlog što postoje teorije zavere je taj što postoje i same zavere“.
Istorijski gledano, kaže Tanasić, postojalo je, postoji i postojeće izuzetno mnogo zavereničkih organizacija, lobi grupa, neformalnih grupa uticaja jako dobro istorijski dokumentovanih i nespornih.
Kako istorijski tokovi idu, kako se otvaraju arhive, tako mi polako saznajemo i potvrđujemo veliki broj stvari koji su u svoje vreme odbacivane kao teorija zavere.
Sama fraza „teorija zavere“ pojavila se devedesetih u zlatnom dobu ideologije urbanog usamljeništva. Dobar primer toga može se videti u filmu „Teorija zavere“ sa Melom Gibsonom, objašnjava naš sagovornik.
Glavni lik je paranoik koji vozi taksi po Njujorku i raspreda sve moguće teorije zavere. Deo njih je na početku namerno karikiran radi humora, dobar deo su potpuno tačne stvari koje nisu čak ni teorije zavere već prosto način na koji funkcioniše i američko društvo i globalni tokovi novca i kapitala, a ostalo čine stvari koje tek možda treba da se potvrde.
Tanasić navodi zanimljivosti da se u filmovima gde su teme teorije zavere, one obično uvode kao narativno sredstvo, a na kraju se ispostavlja da su u potpunosti tačne.
Istorijski gledano, kaže Tanasić, postojalo je, postoji i postojeće izuzetno mnogo zavereničkih organizacija, lobi grupa, neformalnih grupa uticaja jako dobro istorijski dokumentovanih i nespornih.
To je jako važna stvar – ako u filmu neko iznosi nešto što je odbačeno kao teorija zavere, publika, ukoliko je žanrovski pismena, može da očekuje tu istu teoriju zavere i da je doživljava kao najavu nečega što će zaista da se desi.
Čemu teorije kad niko ne veruje državi
Tanasić navodi i primer veoma popularne naučno-fantastične serije o paranormalnom – Dosije iks. Što se serija više razvijala, ona je sve više ulazila upravo u domen konspirologije, sa velikom državnom zaverom u svom centru. Međutim, takva serija ili film danas ne bi mogli da se snime, tvrdi naš sagovornik.
Ti filmovi i serije su, žanrovski gledano, počivali na pretpostavci da se društvu i državi može verovati. Kraj prošlog veka predstavljao je, bar u američkom društvu, vreme u kojem se moglo „igrati“ sa pretpostavkom konspirologije, koristeći je za zabavljanje širokih masa. Danas bi produkcija nečeg sličnog bila potpuno nezamisliva, ne samo zato što najveći producenti Zapada guraju neke druge agende, nego i zato što ulažu izuzetan trud da pacifikuju svoju publiku kad su takve teme u pitanju.
Tanasić navodi i primer veoma popularne naučno-fantastične serije o paranormalnom – Dosije iks. Što se serija više razvijala, ona je sve više ulazila upravo u domen konspirologije, sa velikom državnom zaverom u svom centru.
© Foto : Snimak ekrana/Jutjub/Emily Hinnekens / Dosije iks
U međuvremenu, sve što je prikazivano u serijama poput „Dosijea iks“, ili filmovima kao što su „Državni neprijatelj“ ili „Teorija zavere“, pokazalo se kao tačno. Ovo se desilo i pre nego što je bivši američki radnik Centralne obaveštajne agencije Edvard Snouden objavio činjenice koje pokazuju na koje su sve načine građani Sjedinjenih Američkih Država ugroženi od strane sopstvene države.
Naravno da su i Džulijan Ansanž i Edvard Snouden ključni za ovu priču. Do Snoudena se podrazumevalo da su američki obaveštajni aparat, kao i globalni sistem bezbednosti koji Amerika kontroliše nešto što se koristi protiv „neprijatelja“ – država-parija, nekakvih zlikovaca, tirana, diktatora, terorista i tome sličnog. Međutim, Snouden je pokazao da se taj sistem u potpunosti preneo protiv američkih građana i to mimo njihovih zakona.
Ako Amerikanci to rade svojim sopstvenim građanima protivzakonito, dovoljno je samo zamisliti šta rade transgranično, građanima nekih drugih država prema kojima nemaju nikakve zakonske obaveze, osim nekih neodređenih međunarodnih normi, smatra Tanasić.
Ako Amerikanci to rade svojim sopstvenim građanima protivzakonito, dovoljno je samo zamisliti šta rade drugima.
© Sputnik / Valeriй Melьnikov
/ Teorija istine
Tanasić objašnjava da je ovo samo jedan aspekt teorija zavere, onaj koji se tiče prisile, bezbednosti, špijunaže, koji ima višedecenijsku tradiciju. U međuvremenu, kaže, svet je postao globalno oligarhijsko društvo gde zakonskim procesima u svim zemljama upravljaju korporativne klike sa sopstvenim intereima u rudarstvu, farmakologiji, teškoj industriji, na tržištu rada...
Iz tog razloga, dobar deo priča o zaveri je danas čak i banalan, jer nema apsolutno ničeg zavereničkog u načinu na koji industrijski lobiji uzimaju i stavljaju zakonodavna akta na stolove ministarstava, koja ih zatim kozmetički propuštaju kroz neke svoje radne grupe i usvajaju na zvonce.
Prosečni građanin nalazi se u situaciji potpune kakofonije između onoga što im kao konzumentu vesti predstavljaju mediji koji su plaćeni da reklamiraju određenu robu, interese ili politike i onoga što svojim očima vide oko sebe, objašnjava Tanasić.
Medijski establišment istovremeno daje disproporcionalno veliku pažnju najsumanutijim teorijama zavere koje služe kao gromobran koji prikriva prave zavere.
CC0 / Slika generisana veštačkom inteligencijom /
Ljudi vide da im se prodaju štetni lekovi kao korisni, da im se prodaje štetna hrana kao bezopasna, da im se često podmeću zakonski akti kao nešto što će biti korisno, dok im zapravo pogoršavaju status života. Ljudi vide totalni raskorak između onoga šta im država govori i onoga što sami opažaju, a samo otvaranje pitanja o tome proglašava se teorijom zavere.
Medijski establišment istovremeno daje disproporcionalno veliku pažnju najsumanutijim teorijama zavere koje služe kao gromobran koji prikriva prave zavere. Ako neko izjavi kako rudarske kompanije potkopavaju ekološki i državni sistem na takav način koji dovodi do povećanja malignih oboljenja u čitavoj zemlji, dakle priča koja može biti i tačna i netačna, osobu koja to govori proglasiće „ravnozemljašom“.
Ljudi-gušteri
Sama teorija zavere, tvrdi Tanasić, predstavlja nastojanje da se racionalizuje svet i da se haotična entropija koja vlada na sve strane na neki način objasni.
Obično volim da kažem kako je moja omiljena teorija zavere ta da se teorije zavere puštaju u etar kako se ne bi govorilo o pravim zaverama. Moj omiljeni primer su famozni reptilijanci, odnosno ljudi-gušteri. Ako toj ideji pristupite iz perspektive visoko racionalizovanog empirijskog pogleda na svet koji nam promoviše Zapad, onda to zaista zvuči blesavo. Međutim, ako pretpostavimo da živimo unutar jedne civilizacije koja poznaje instituciju metafore i poetskog jezika, stilske figure, onda možemo da kažemo da su ljudi-gušteri jedna od najpotentnijih političkih metafora našeg doba.
Metafora o neljudskim i samo prividno čovekolikim prilikama je možda i jedna od najpotentnijih politićkih metafora našeg doba, kaže Tanasić.
© Foto : Slika generisana veštačkom inteligencijom / Teorije zavere
Metafora o neljudskim i samo prividno čovekolikim prilikama izvanredno lepo ilustruje fundamentalnu i moralnu razliku između političkih elita nekog tamo Davosa i običnog čoveka koji gleda kako će da prehrani svoju decu i obezbedi im normalan i dobar život, zaključuje Tanasić.
Pogledajte i:
