https://lat.sputnikportal.rs/20260302/nova-kardinalna-greska-brisela-put-zapadnog-balkana-ka-eu-i-zvanicno-je-postao--besmislen-video-1196288755.html
Nova kardinalna greška Brisela: Put Zapadnog Balkana ka EU i zvanično je postao – besmislen /video/
Nova kardinalna greška Brisela: Put Zapadnog Balkana ka EU i zvanično je postao – besmislen /video/
Sputnik Srbija
Na pitanje predsednika Crne Gore Jakova Milatovića tokom poslednje Minhenske bezbednosne konferencije o daljem toku evrointegracija, nemački kancelar Fridrih Merc... 02.03.2026, Sputnik Srbija
2026-03-02T22:17+0100
2026-03-02T22:17+0100
2026-03-02T22:17+0100
svet
svet
svet – politika
evropska unija (eu)
zapadni balkan
članstvo u eu
veto
emisija „prorok“
komentari i analitika
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/110068/37/1100683774_0:0:1029:579_1920x0_80_0_0_383961d258c95d31fe7c30083bc50a86.jpg
Koliko puta je isto rečeno prethodnih decenija? I čemu opet nova strategija? Kakva nova strategija? Šta će nam nove strategije kada imamo stare koje ili nisu primenjivane do kraja ili čak nisu primenjivane uopšte?Da je EU stalo do Zapadnog Balkana mogli su uključiti celokupan prostor (na kom realno živi manje stanovnika nego u Rumuniji) u svoj sastav već nekoliko puta do sada ili makar pronaći model za funkcionalnu integraciju preko relativizacije značaja granica i olakšavanje povezivanja.Ponižavajući procesOvako, od strategije do strategije, od komesara do komesara, od poglavlja do klastera, izgubio se smisao procesa koji predugo traje. I ne samo da se izgubio smisao, nego ovo što se dešava postaje ponižavajuće za balkanske narode.Naravno, pritisnuti egzistencijalnim nedaćama i uplašeni još gorim krizama kao posledicama tekuće turbulentnosti u međunarodnim (i pogotovo evropskim) odnosima, mnogi će se pretvarati da poniženja nema ili da se ne osećaju poniženim.Međutim, podsvesno ispliva pre ili kasnije, manifestuje se kroz razne vidove radikalizacija i po pravilu ostavlja duge i dramatične posledice. Zbog toga, verovatno se evrobirokratiji čini kako i dalje može raditi šta hoće, ali posmatrano sa stanovišta političke psihologije izvesno je da ne mogu to raditi dokle hoće.Nova kardinala greška BriselaEU je kardinalno grešila i nema bilo kakvih naznaka da će sa novim strategijama takve greške ispravljati. Naprotiv, lansiranom tezom o mogućem pristupanju novih članica bez prava veta pravi se nova greška. Jer, ionako klimav rejting EU još više će se „zaljuljati“, a dalje ponižavanje polarizovaće balkanska društva. Odavno tema evrointegracija ne predstavlja faktore političke homogenizacije i društvene mobilizacije na Balkanu, a sa novom strategijom koja sadrži novu sistemsku grešku sve su prilike – postaće najpre faktor političkih sučeljavanja, a zatim i društvenih sukobljavanja. Zašto?Iz magareće klupe na – mala vrataPrvo, ulaziti na „mala vrata“ u EU nakon četvrt veka „pešačenja“ i sedanje u „magareću klupu“ nije samo po sebi zgodno i utiče na kolektivno samopouzdanje. Između dva politička (i društvena) pola – između onih koji ipak drže do sebe i onih koji misle da na svako uslovljavanje treba pristati – stvara se isprva plići jaz, a onda protokom vremena sve dublji rov. Najpre načelna sučeljavanja prerastaju u dva pogleda na svet, različite okvire – teorijske i metodološke – kroz koje se posmatraju život i okruženje, pa se tako artikulišu dve nepomirljive realnosti.Drugo, potrčati u međunarodnu organizaciju u kojoj bi dobili sve obaveze, a ne bi imali sva prava, sa stanovišta suverenosti i odbrane nacionalnih interesa apsolutno je suludo. Stvaranje EU bilo je dugo i složeno baš zbog pregovora koji su iznedrili kompleksne mehanizme odlučivanja. Ti mehanizmi podrazumevaju da su članice (privremeno) ustupale deo suverenih nadležnosti institucijama EU, ali i sebi osiguravale prava kako da na zajedničke odluke utiču. Najvažnije pravo kojima se osigurava zaštita nacionalnih interesa u procesu evrointegracija je pravo veta.Treće, priča o pristupanju novih članica bez svih prava nije se „zakotrljala“ zbog Balkana, nego zbog Ukrajine, Moldavije, Gruzije i sada – Jermenije. Uočljivo je da se tu radi pre svega o geopolitici i osmišljavanju nove platforme za produžavanje sukoba sa Rusijom, a ne o funkcionalnoj integraciji koja treba da otvori nove (ekonomske) perspektive.Četvrto, kada je o Rusiji reč, današnja evrobirokratija nema nikakvu izlaznu strategiju, ona insistira na ubrzavanju procesa militarizacije. Iz tog ugla gledano, geopolitički pristup znači vođenje egzistencijalnog rata protiv Rusije, oslanjanjem na hibridno ratovanje ili konvencionalni rat, u krajnjoj liniji je i svejedno. Generalno - EU se više ne pristupa zbog mira, već zbog rata, a oni koji nemaju sva prava prilikom odlučivanja ne mogu ni uticati na definisanje ciljeva rata. Tako da im ostaje ratovanje za tuđe ciljeve.A šta ćemo sa lažnim Kosovom?Peto, usled sveprožimajuće krize unutar EU, trenutno ne postoji apsolutno nikakva verodostojna projekcija o tome kako će izgledati ova integraciona celina za pet godina? Ne za deset ili dvadeset godina, nego za pet godina. Sudbina EU nije u rukama Brisela, kako se budu menjale okolnosti u strategijskom okruženju (a menjaju se takvom dinamikom da je teško ispratiti sve događaje i logički ih povezati) tako će se menjati i projekcije. Iz ovog razloga, za evropske države prioritetno je osmišljavanje nove sveobuhvatne strategije za EU, a ne parcijalne za Balkan ili nešto šire o proširenju. Jedina naznaka kakve – takve nove strategije je akceleracija militarizacije, ali to je po svemu sudeći – pogrešna opcija.Šesto, a to se tiče ponajviše Srbije, nije jasno ni kako bi do sada postignuto bilo implemetirano u novu strategiju i šta bi se desilo sa onim što nije dogovoreno? Najpre, u pitanju je tema Kosova i Metohije. Verovati kako će EU odustati od zahteva za legalizacijom i legitimizacijom jednostrano proglašene nezavisnosti kosovsko-metohijskih Albanaca, krajnje je naivno. Uostalom, baš zbog toga utvrđeno je zasebno pregovaračko poglavlje za Beograd. Ako Srbija nema mogućnost da koristi sva prava za odbranu svojih interesa, a među tim pravima je i veto, onda je više nego jasno u kom smeru će „kosovsko-metohijski proces“ dalje „napredovati“.Naposletku, osim po kuloarima i u javnim istupima ponekog zavničnika, koji već koliko sutra i ne mora ostati na toj funkciji, nikakvog detaljnog dokumenta o ideji proširivanja EU na države bez prava veta još uvek ne postoji. Zato je i neozbiljno izjašnjavati se o nečemu što nije konkretizovano.Inače, cela arhitektura EU počiva na institucionalnom i normativnom, čak se u tome i preteruje sa umnožavanjem birokratskih procedura, pa bez konkretnog predloga ne može biti ni dalje rasprave. Kada se i ako se pojavi predlog, onda se o tome može javno diskutovati. Do tada, nema nikakvog razloga žuriti, a pogotovo nema razloga pristajati „na neviđeno“.Na kraju krajeva, baš zbog „velikog tereta“ koji jedan ovakav predlog može doneti i proizvesti duboke podele, bez izjašnjavanja građana na referendumu teško je moguće doneti odluku u ime države. Jer, država nisu (samo) institucije i norme, država je izraz istorijskih težnji naroda i njegovih borbi za suverenost.
zapadni balkan
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
svet, svet – politika, evropska unija (eu), zapadni balkan, članstvo u eu, veto, emisija „prorok“, komentari i analitika
svet, svet – politika, evropska unija (eu), zapadni balkan, članstvo u eu, veto, emisija „prorok“, komentari i analitika
Nova kardinalna greška Brisela: Put Zapadnog Balkana ka EU i zvanično je postao – besmislen /video/
Na pitanje predsednika Crne Gore Jakova Milatovića tokom poslednje Minhenske bezbednosne konferencije o daljem toku evrointegracija, nemački kancelar Fridrih Merc odgovorio je sledeće: Brisel ostaje posvećen Zapadnom Balkanu, oni ne žele da nas izgube i zato im treba nova strategija!
Koliko puta je isto rečeno prethodnih decenija? I čemu opet nova strategija? Kakva nova strategija? Šta će nam nove strategije kada imamo stare koje ili nisu primenjivane do kraja ili čak nisu primenjivane uopšte?
Da je EU stalo do Zapadnog Balkana mogli su uključiti celokupan prostor (na kom realno živi manje stanovnika nego u Rumuniji) u svoj sastav već nekoliko puta do sada ili makar pronaći model za funkcionalnu integraciju preko relativizacije značaja granica i olakšavanje povezivanja.
Ovako, od strategije do strategije, od komesara do komesara, od poglavlja do klastera, izgubio se smisao procesa koji predugo traje. I ne samo da se izgubio smisao, nego ovo što se dešava postaje ponižavajuće za balkanske narode.
Naravno, pritisnuti egzistencijalnim nedaćama i uplašeni još gorim krizama kao posledicama tekuće turbulentnosti u međunarodnim (i pogotovo evropskim) odnosima, mnogi će se pretvarati da poniženja nema ili da se ne osećaju poniženim.
Međutim, podsvesno ispliva pre ili kasnije, manifestuje se kroz razne vidove radikalizacija i po pravilu ostavlja duge i dramatične posledice. Zbog toga, verovatno se evrobirokratiji čini kako i dalje može raditi šta hoće, ali posmatrano sa stanovišta političke psihologije izvesno je da ne mogu to raditi dokle hoće.
Nova kardinala greška Brisela
EU je kardinalno grešila i nema bilo kakvih naznaka da će sa novim strategijama takve greške ispravljati. Naprotiv, lansiranom tezom o mogućem pristupanju novih članica bez prava veta pravi se nova greška. Jer, ionako klimav rejting EU još više će se „zaljuljati“, a dalje ponižavanje polarizovaće balkanska društva. Odavno tema evrointegracija ne predstavlja faktore političke homogenizacije i društvene mobilizacije na Balkanu, a sa novom strategijom koja sadrži novu sistemsku grešku sve su prilike – postaće najpre faktor političkih sučeljavanja, a zatim i društvenih sukobljavanja. Zašto?
Iz magareće klupe na – mala vrata
Prvo, ulaziti na „mala vrata“ u EU nakon četvrt veka „pešačenja“ i sedanje u „magareću klupu“ nije samo po sebi zgodno i utiče na kolektivno samopouzdanje. Između dva politička (i društvena) pola – između onih koji ipak drže do sebe i onih koji misle da na svako uslovljavanje treba pristati – stvara se isprva plići jaz, a onda protokom vremena sve dublji rov. Najpre načelna sučeljavanja prerastaju u dva pogleda na svet, različite okvire – teorijske i metodološke – kroz koje se posmatraju život i okruženje, pa se tako artikulišu dve nepomirljive realnosti.
Drugo, potrčati u međunarodnu organizaciju u kojoj bi dobili sve obaveze, a ne bi imali sva prava, sa stanovišta suverenosti i odbrane nacionalnih interesa apsolutno je suludo. Stvaranje EU bilo je dugo i složeno baš zbog pregovora koji su iznedrili kompleksne mehanizme odlučivanja. Ti mehanizmi podrazumevaju da su članice (privremeno) ustupale deo suverenih nadležnosti institucijama EU, ali i sebi osiguravale prava kako da na zajedničke odluke utiču. Najvažnije pravo kojima se osigurava zaštita nacionalnih interesa u procesu evrointegracija je pravo veta.
Treće, priča o pristupanju novih članica bez svih prava nije se „zakotrljala“ zbog Balkana, nego zbog Ukrajine, Moldavije, Gruzije i sada – Jermenije. Uočljivo je da se tu radi pre svega o geopolitici i osmišljavanju nove platforme za produžavanje sukoba sa Rusijom, a ne o funkcionalnoj integraciji koja treba da otvori nove (ekonomske) perspektive.
Četvrto, kada je o Rusiji reč, današnja evrobirokratija nema nikakvu izlaznu strategiju, ona insistira na ubrzavanju procesa militarizacije. Iz tog ugla gledano, geopolitički pristup znači vođenje egzistencijalnog rata protiv Rusije, oslanjanjem na hibridno ratovanje ili konvencionalni rat, u krajnjoj liniji je i svejedno. Generalno - EU se više ne pristupa zbog mira, već zbog rata, a oni koji nemaju sva prava prilikom odlučivanja ne mogu ni uticati na definisanje ciljeva rata. Tako da im ostaje ratovanje za tuđe ciljeve.
A šta ćemo sa lažnim Kosovom?
Peto, usled sveprožimajuće krize unutar EU, trenutno ne postoji apsolutno nikakva verodostojna projekcija o tome kako će izgledati ova integraciona celina za pet godina? Ne za deset ili dvadeset godina, nego za pet godina. Sudbina EU nije u rukama Brisela, kako se budu menjale okolnosti u strategijskom okruženju (a menjaju se takvom dinamikom da je teško ispratiti sve događaje i logički ih povezati) tako će se menjati i projekcije. Iz ovog razloga, za evropske države prioritetno je osmišljavanje nove sveobuhvatne strategije za EU, a ne parcijalne za Balkan ili nešto šire o proširenju. Jedina naznaka kakve – takve nove strategije je akceleracija militarizacije, ali to je po svemu sudeći – pogrešna opcija.
Šesto, a to se tiče ponajviše Srbije, nije jasno ni kako bi do sada postignuto bilo implemetirano u novu strategiju i šta bi se desilo sa onim što nije dogovoreno? Najpre, u pitanju je tema Kosova i Metohije. Verovati kako će EU odustati od zahteva za legalizacijom i legitimizacijom jednostrano proglašene nezavisnosti kosovsko-metohijskih Albanaca, krajnje je naivno. Uostalom, baš zbog toga utvrđeno je zasebno pregovaračko poglavlje za Beograd. Ako Srbija nema mogućnost da koristi sva prava za odbranu svojih interesa, a među tim pravima je i veto, onda je više nego jasno u kom smeru će „kosovsko-metohijski proces“ dalje „napredovati“.
Naposletku, osim po kuloarima i u javnim istupima ponekog zavničnika, koji već koliko sutra i ne mora ostati na toj funkciji, nikakvog detaljnog dokumenta o ideji proširivanja EU na države bez prava veta još uvek ne postoji. Zato je i neozbiljno izjašnjavati se o nečemu što nije konkretizovano.
Inače, cela arhitektura EU počiva na institucionalnom i normativnom, čak se u tome i preteruje sa umnožavanjem birokratskih procedura, pa bez konkretnog predloga ne može biti ni dalje rasprave. Kada se i ako se pojavi predlog, onda se o tome može javno diskutovati. Do tada, nema nikakvog razloga žuriti, a pogotovo nema razloga pristajati „na neviđeno“.
Na kraju krajeva, baš zbog „velikog tereta“ koji jedan ovakav predlog može doneti i proizvesti duboke podele, bez izjašnjavanja građana na referendumu teško je moguće doneti odluku u ime države. Jer, država nisu (samo) institucije i norme, država je izraz istorijskih težnji naroda i njegovih borbi za suverenost.
