Zaboravljene heroine Srbije: Žene koje su menjale istoriju, a ostale u senci
CC0 / Javno vlasništvo /
Pratite nas
Brojne darovite i odvažne žene, uprkos snažnim društvenim predrasudama, ostavile su dubok trag u srpskoj istoriji. Kao vladarke, umetnice i dobrotvorke, one su pomerale granice i krčile put budućim naraštajima. Njihova istrajnost, talenat i odlučnost učinili su ih pionirkama u oblastima kojima su do tada vladali muškarci.
Sa željom da žene koje su menjale srpsku istoriju dostojno vrati u kolektivno sećanje, istoričarka Ljiljana Čubrić, dugogodišnja savetnika u Narodnom muzeju Srbije, napisala je knjigu „Znamenite žene srpske“, u izdanju Lagune, u kojoj je ispričala životne priče dvanaest Srpkinja koje su tokom 19. i u prvoj polovini 20. veka menjale društvo.
„To su mnogo više povesti o jednom vremenu, o tragičnoj sudbini mnogih žena – majki, supruga, kćeri, sestara – koje su vlastitom nesrećom plaćale cenu nastajanja nove srpske države, cenu socijalnog i duhovnog raslojavanja srpskog društva, cenu mukotrpnog i sporog stvaranja srpske inteligencije“, navodi autorka.
Među biografijama su se našle priče o kneginji Ljubici i kraljici Nataliji, o Vilhelmini Mini Karadžić, Katarini Ivanović, Milici Stojadinović Srpkinji, Katarini Milovuk, Nadeždi Petrović, Delfi Ivanić, Jelisaveti Načić, Dragi Ljočić, Milunki Savić, Magi Magazinović, ali i o Beogradskom ženskom društvu i Kolu srpskih sestara.
Pionirke u „muškim“ svetovima
„Okrenula sam se ženama koje su bile pionirke, ali s ove ženske strane. Upravo taj kriterijum – biti prva u oblasti kojom su do tada vladali muškarci – povezao je kneginje, kraljice, slikarke, lekarke, arhitekte i dobrotvorke u jedinstvenu knjigu“, kaže autorka u razgovoru za Sputnjik.
Tako su svoje mesto u knjizi dobile prva srpska slikarka Katarina Ivanović, prva profesionalna pesnikinja Milica Stojadinović Srpkinja, Draga Ljočić, prva žena lekar u Srbiji, kao i Jelisaveta Načić, prva žena arhitekta, čija dela i danas oblikuju Beograd – od Crkve Svetog Aleksandra Nevskog do stepeništa na Kalemegdanu.
Mina Karadžić – ne samo „Vukova kćer“
Posebno mesto zauzima Mina Karadžić koja je, kako kaže istoričarka, u javnosti dugo posmatrana samo kao „Vukova kćer“, a malo ko zna da je ona bila i pisac, i prevodilac, i druga žena slikar u srpskoj istoriji umetnosti.
„Moja prva knjiga 'Kad si zvezda, sele moja' bila je posvećena Mini Karadžić i Branku Radičeviću. O Mini i Branku je zasebno bilo pisano i ranije, ali sam se ja više okrenula njihovom privatnom životu“, kaže Ljiljana Čubrić i dodaje da je, Mina Karadžić, za razliku od mnogih drugih žena svog doba, imala sreću da je bila udata za obrazovanog čoveka, Aleksu Vukomanovića, koji je bio profesor Beogradskog liceja i podržavao je u kreativnom radu.
Upravo je istraživanje zaostavštine Mine Karadžić u Muzeju Vuka i Dositeja u Beogradu bila i polazna tačka za Ljiljanu Čubrić i podsticaj da, baveći se njenom sudbinom, preistipita uloge drugih značajnih žena u novijoj srpskoj istoriji.
Tragične sudbine iza velikih imena
Iako su mnoge od ovih žena bile obrazovane, talentovane i hrabre, njihove biografije često su tragične, a jedan od najpotresnijih primera je sudbina Milice Stojadinović Srpkinje, prve profesionalne pesnikinje, koju su u mladosti, zbog lepote i talenta, zvali „Vrdnička vila“. Njen život je, međutim, završen u siromaštvu i zaboravu.
„Ona je napisala: ‘Braća su me prekoravala što sam samorana s knjigom ostala.’ Nikad se nije udavala, iako je u nju bio zaljubljen Njegoš. Poznato je da je on bio najlepši čovek svoga doba, a i ona je bila vrlo lepa. Njegoš je rekao: 'Ona pojeta, ja pojeta, da nijesam kaluđer, eto knjeginje Crnoj Gori'. Na kraju je vrlo tragično završila, sama, posle smrti roditelja“, priča Ljiljana Čubrić.
Prema rečima naše sagovornice, pesnikinja je bila zaljubljena u književnika i diplomatu Ljubomira Nenadovića, ali „neki čudan ponos, kako je pisala u jednom pismu Vuku Karadžiću, nije joj dozvoljavao da se prema njemu ponaša drugačije nego sestrinski“.
Slika njenog kraja, koju beleži Ljubomir Nenadović, veoma je potresna i govori više od svake istorijske analize:
„Nikada nisam mogao zaboraviti jedan susret u Beogradu, nedaleko od zgrade Narodnog pozorišta. Tu negde sam je zaobišao. Imao sam utisak da me nije ni primetila, kad ona poče da me doziva: 'Gospodine, gospodine!' Nemadoh kud, okretoh se: raspletene bele kose ubrzo mi priđe. Moram priznati da sam bio prilično zbunjen kad ona utišanim glasom reče: dajder mi četiri groša za rakiju. Odmah zavučem ruku u džep i izvučem jedan dinar, koji sam s mukom iščeprkao. Pružim joj, a ona ga uze i umilno me pogleda. Nesrećnica“.
Borba protiv predrasuda
Sudbine znamenitih srpskih žena nisu zavisile samo od istorijskih lomova – Balkanskih ratova, Velikog rata, društvenih prevrata – već i od otpora najbližih.
„To je bilo, pre svega nerazumevanje okoline, pa i članova porodice. I zaista su bili retki ljudi koji su ih podržavali u njihovim naporima“, ističe Ljiljana Čubrić.
Čak i kada su se školovale u inostranstvu, vraćao ih je snažan osećaj dužnosti prema otadžbini. Katarina Milovuk, prva visokoobrazovana žena u Srbiji, školovana u Rusiji, osnovala je 1875. godine Beogradsko žensko društvo i borila se za poboljšanje položaja žena.
„Imala je dovoljno smelosti da ode u Beogradsku opštinu da traži pravo glasa za žene. Ne samo za sebe, već za žene uopšte. I ostala je poznata njena rečenica: ‘Ne znam s kakvim su pravom muški prisvojili svu vlast u svoje ruke i upravljaju sudbinom ove zemlje bez naše saradnje, kad je ova zemlja i naša koliko i njihova. I mi smo deca ove zemlje, i mi s njom delimo i dobro i zlo'. Iako je na kraju bila odbijena, postavila je temelj borbi koja će tek kasnije doneti rezultate“, kaže Ljiljana Čubrić.
Mnoge od junakinja ove knjige svoju ljubav prema otadžbini su iskazale kao dobrovoljne bolničarke u ratovima. Slikarka Nadežda Petrović je na ratištu i preminula 1915. godine, zarazivši se tifusom od ranjenika koje je negovala u Valjevu.
Portret Nadežde Petrović, vlasnik Miloš Kolarž
© Foto : Sputnjiku ustupio MUzej savremene umetnosti
Zadržati ih u spomenu
Autorka je građu prikupljala iz arhiva, biblioteka i muzejskih fondova, ali je knjigu pisala pristupačnim stilom, želeći da istoriju približi široj publici.
„Istorija jeste jedan od temelja opšte kulture čoveka. Ove žene treba zadržati u sećanju i treba se baviti proučavanjem njihovih života i uloge u srpskoj istoriji“, kaže Ljiljana Čubrić.
Sudbine ovih žena – od dvorova i akademija do bolničkih soba i zaboravljenih grobova – svedoče o ceni koju su plaćale. Neke su sahranjene bez obeležja. A mnogima se ni grob ne zna.
„Ne zna se grobno mesto Milice Stojadinović Srpkinje, kao ni Katarine Milovuk, koja je bila odlikovana brojnim ordenjem. Za njen grob se danas zna samo da je negde u Beogradu. Uoči smrti je tražila da se, kada bude sahranjivana, ne kupuju venci, već da se ta sredstva daju za školovanje siromašnih devojaka. Milunka Savić je počivala u porodičnoj grobnici, iako je odmah po njenoj smrti porodici obećano da će biti sahranjena u Aleji velikana. Niko im se posle toga nije javljao“, kaže Ljiljana Čubrić.
Posmrtni ostaci Milunke Savić su tek četiri decenije posle njene smrti preneti u Aleju velikana, uz počasti koje je ova heroina Prvog svetskog rata zaista zaslužila.
Trag znamenitih žena srpskih ipak postoji – u institucijama koje su osnovale, umetničkim delima koja su, poput Katarine Ivanović, poklonile svome rodu, u školama i društvima koja su otvarala vrata siromašnim devojkama, kao i u idejama o oslobađanju koje su kasnije generacije uspele da ostvare.
„Volela bih da me Srbi zadrže u svom spomenu“, rekla je Katarina Ivanović kada je 15 svojih slika i drugih dragocenosti poklonila Narodnom muzeju u Beogradu. Knjiga Ljiljane Čubrić je svojevrsni odgovor na tu molbu i poziv da istoriju pogledamo iz perspektive žena, imajući u vidu da su mnoge od njih, iako nadarene u raznim oblastima, usled finansijskih ograničenja ili manje odvažnosti, ostale u večnoj anonimnosti.
Detalj sa portreta Milunke Savić, izloženom u Narodnom muzeju Kraljeva
© Sputnik / Lola Đorđević
