https://lat.sputnikportal.rs/20260301/ova-tema-je-bila-zabranjena-prvi-put-na-videlu---sve-o-jezivom-zlocinu-nad-srbima-u-dolini-suza-1196313632.html
Ova tema je bila zabranjena: Prvi put na videlu - sve o jezivom zločinu nad Srbima u Dolini suza
Ova tema je bila zabranjena: Prvi put na videlu - sve o jezivom zločinu nad Srbima u Dolini suza
Sputnik Srbija
Ovo nije samo istorijsko istraživanje, već pokušaj da brojevi postanu imena, da se vrati dostojanstvo žrtvama bačenim u jame. Tema je bila zabranjena, ali o tim... 01.03.2026, Sputnik Srbija
2026-03-01T12:15+0100
2026-03-01T12:15+0100
2026-03-01T12:15+0100
srbija
srbija
srbija – društvo
region
region – društvo
hercegovina
trebinje
popovo polje
ndh
ustaše
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/03/01/1196353769_0:63:689:451_1920x0_80_0_0_72457b58d2d1dad1071e54fc3acfccdd.jpg
Ovo za Sputnjik kaže istoričar Simo Radić, autor knjige „Popovo, Dolina suza: Ustaški zločini u Drugom svetskom ratu“ u kojoj su prvi put, po pravilima koja nalaže nauka, popisane žrtve ustaškog genocida u okolini Trebinja:Radićeva knjiga sabira kolektivnu bol jednog kraja, plodnog, ali i plavnog Popovog polja između planine i mora, kroz koje protiče Trebišnjica. U njemu su istu borbu za opstanak sa prirodom vodili katolici i pravoslavci. Razlikovali su se samo po danima kojima slave praznike, do proglašenja NDH.Vidovdanski i ilindanski pokolj SrbaStradanje Srba počinje odmah po proglašenju Nezavisne Države Hrvatske 10. aprila 1941. godine, kada počinje da se sprovodi genocidna „politika jedne trećine“:„Trećinu proterati, trećinu pobiti, a treću prevesti u katoličanstvo. U prvom naletu, u takozvanim vidovdanskim pokoljima, stradao je cvet društva, učitelji, sveštenici, trgovci, svi koji su mogli biti potencijalne vođe pobune. Krajem juna počinje likvidacija vojno sposobnih muškaraca, ali je ubrzo postalo jasno da se zločin ne zaustavlja na tome“.Radić u svom delu detaljno hronološki prati tok zločina. Hapšenja 23. i 24. juna 1941. godine predstavljala su uvod u masovne likvidacije. Ubijani su i starci, žene, deca:„Konfiguracija terena, kraško polje sa bezbroj jama, bila je pogodno rešenje za izvršioce zločina. Najveći broj uhapšenih bačen je u jamu Jagodnjaču na lokalitetu Ržani Do. Manja grupa, među njima učitelji i sveštenik Božidar Šarenac, odvedena je prema Ljubinju i bačena u jamu Panduricu. U selu Čavaš zločin je kulminirao početkom avgusta, u Ilindanskio pokolju. Od 149 Srba, ubijeno je 102. Ugašeno je 15 domaćinstava“.Iza statistike - čitava sela, porodice„Kada pojedinačno pogledate sela, vidite razmere genocida. U jednoj porodici stradalo je po deset, petnaest članova. U porodici Milošević iz Čavaša stradalo je oko 60 ljudi, a preživela su samo dvojica odraslih muškaraca“.Ipak, on vraća fokus sa statistike na čoveka, pojedinca. U knjizi navodi i imena svih ubijenih sveštenika, između ostalih, igumana Zavale, Ilariona Deretića:„Broj je važan za istoriju, ali za čoveka je presudno ime. Kada pročitate „Anica Miletić koja je rođena 1902. godine u selu Do, devojačko prezime Šišić, da je njen sin imao 5 dana kada je ubijen, zapravo na taj način čuvamo sećanje na sve te žrtve. Kada saznate ime ubijene žene pored koje je pronađeno dete koje joj je mrtvoj bilo na dojci, tada pokolj prestaje da bude apstraktan. Svaka brojka ima ime i prezime. To je suština“.Betoniranje jama, novo poniženje žrtavaPosebno bolno poglavlje odnosi se na period socijalističke Jugoslavije i odluku da se jame zabetoniraju, da se sakriju dokazi i spreči dostojno sahranjivanje.„Od 1961. godine počinje betoniranje jama. Bilo je inicijativa da se otvore i da se žrtve dostojno sahrane, ali su odbijane. Podizani su spomenici bez jasnog navođenja počinioca, govorilo se o „fašistima“ i „saradnicima okupatora“. Time se izbegavalo suočavanje sa karakterom zločina. Zatvaranje jama bilo je novo poniženje žrtava“.Ostaci tela govore o brutalnosti zločinaOtvaranje jama i prenos kostiju počeo je tek 1990. godine. Pripremni radovi počeli su u septembru, a u oktobru je otvorena Jagodnjača. Radić se u istraživanju koristio arhivu Muzeja Hercegovine koji je sačuvao video arhivu ovih događaja, ali i svedočenja trojice ljudi koji su uspeli da se spasu.„Pronađeni su opanci sa kostima stopala, žice kojima su ljudi vezivani, u par, a zatim u niz, kako bi jedni druge vukli u jamu. Naočare, novac, duvanske kutije, pa čak i očuvan duvan. U jednoj lobanji pronađeni su i ostaci očuvanog moždanog tkiva. To su prizori koji svedoče o brutalnosti zločina. Prepoznavanje je bilo gotovo nemoguće, ali je jedan stradali identifikovan po zubnoj protezi, povratnik iz Amerike, zahvaljujući svedočenju unuka“.Naivnost Srba kobna zabludaRadić beleži i činjenicu da je bilo pojedinaca hrvatske nacionalnosti koji su pokušavali da upozore komšije. Čak i dok su ih sprovodili ka sabirnom centru, školi ili samoj jami.„Bilo je ljudi koji su rizikovali da pomognu. Telegrafista iz Veličana imao je informacije, upozorio je Srbe da se sklone i zbog toga je prvi uhapšen i prvi bačen u jamu. Takvi primeri pokazuju da zločin nikada nije kolektivna kategorija, već odluka konkretnih ljudi i struktura vlasti“.Ipak, najveća tragedija Srba bila je u tome što mnogi nisu mogli da poveruju da im se sprema istrebljenje. Mislili su da idu da se registruju kod novih vlasti.„Teško je bilo poverovati da komšije sa kojima ste juče živeli mogu učestvovati u takvom zlu“.Svako novo ime je novo izdanjeZa Radića, ova knjiga nije završna reč. Već nakon promocije u Trebinju javili su se ljudi koji znaju nove detalje. Svako novo ime je novo izdanje knjige o genocidu nad Srbima u Popovu.„Poenta je da pokrenemo kulturu sećanja. Propustili smo generacije savremenika, a da nismo sve zapisali. Sada je na nama odgovornost da sačuvamo ono što je ostalo, dokumente, svedočenja, imena. Ako zaboravimo ime, zaboravili smo čoveka“, kaže Radić i poziva sve koji imaju informacije da mu se jave.Radićevo istraživanje prevazilazi lokalne okvire. Ono je naučni doprinos rasvetljenju jama, simbola stradanja, genocida nad Srbima u Drugom svetskom ratu. Izdanje su objavili Zadužbina „Knez Miroslav Humski“ i Muzej Hercegovine u Trebinju.Značajan naučni doprinos knjige kulturi sećanja prepoznao je i Muzej žrtava genocida u Beogradu, čiji je direktor Bojan Arbutina napisao predgovor.Simo Radić studirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, magistrirao je na istoriji Srednjeg veka u Trebinju i Popovu. Zaposlen je u Muzeju Hercegovine. Član je Matice srpske, Zadužbine „Knez Miroslav Humski“ i saradnik u pisanju enciklopedije Republike Srpske.
https://lat.sputnikportal.rs/20260227/ovo-se-ne-vidja-cesto-sarajevo-podize-spomenik--sopstvenom-okupatoru-1196307583.html
srbija
hercegovina
trebinje
popovo polje
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Senka Miloš
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112072/12/1120721288_0:0:960:960_100x100_80_0_0_962f5c259e322cea6489c51265fc37b1.jpg
Senka Miloš
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112072/12/1120721288_0:0:960:960_100x100_80_0_0_962f5c259e322cea6489c51265fc37b1.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Senka Miloš
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112072/12/1120721288_0:0:960:960_100x100_80_0_0_962f5c259e322cea6489c51265fc37b1.jpg
srbija, srbija – društvo, region, region – društvo, hercegovina, trebinje, popovo polje, ndh, ustaše, srbi, genocid, muzej žrtava genocida, muzej hercegovine, simo radić
srbija, srbija – društvo, region, region – društvo, hercegovina, trebinje, popovo polje, ndh, ustaše, srbi, genocid, muzej žrtava genocida, muzej hercegovine, simo radić
Ova tema je bila zabranjena: Prvi put na videlu - sve o jezivom zločinu nad Srbima u Dolini suza
Ovo nije samo istorijsko istraživanje, već pokušaj da brojevi postanu imena, da se vrati dostojanstvo žrtvama bačenim u jame. Tema je bila zabranjena, ali o tim događajima se govorilo na slavama, krštenjima, porodičnim okupljanjima. Odrastao sam i uz priče mog pradede Laze, slušali smo savremenike zločina. To je u Hercegovini utkano u naš genetski kod.
Ovo za Sputnjik kaže istoričar Simo Radić, autor knjige „Popovo, Dolina suza: Ustaški zločini u Drugom svetskom ratu“ u kojoj su prvi put, po pravilima koja nalaže nauka, popisane žrtve ustaškog genocida u okolini Trebinja:
„Moja moralna obaveza kao istoričara iz tog kraja je da govorim o stradanjima Srba na području Popova. Veliki broj ljudi je stradao u genocidnoj politici NDH. Pobijena su čitava sela, zatrte cele porodice“.
Radićeva knjiga sabira kolektivnu bol jednog kraja, plodnog, ali i plavnog Popovog polja između planine i mora, kroz koje protiče Trebišnjica. U njemu su istu borbu za opstanak sa prirodom vodili katolici i pravoslavci. Razlikovali su se samo po danima kojima slave praznike, do proglašenja NDH.
Vidovdanski i ilindanski pokolj Srba
Stradanje Srba počinje odmah po proglašenju Nezavisne Države Hrvatske 10. aprila 1941. godine, kada počinje da se sprovodi genocidna „politika jedne trećine“:
„Trećinu proterati, trećinu pobiti, a treću prevesti u katoličanstvo. U prvom naletu, u takozvanim vidovdanskim pokoljima, stradao je cvet društva, učitelji, sveštenici, trgovci, svi koji su mogli biti potencijalne vođe pobune. Krajem juna počinje likvidacija vojno sposobnih muškaraca, ali je ubrzo postalo jasno da se zločin ne zaustavlja na tome“.
Radić u svom delu detaljno hronološki prati tok zločina. Hapšenja 23. i 24. juna 1941. godine predstavljala su uvod u masovne likvidacije. Ubijani su i starci, žene, deca:
„Konfiguracija terena, kraško polje sa bezbroj jama, bila je pogodno rešenje za izvršioce zločina. Najveći broj uhapšenih bačen je u jamu Jagodnjaču na lokalitetu Ržani Do. Manja grupa, među njima učitelji i sveštenik Božidar Šarenac, odvedena je prema Ljubinju i bačena u jamu Panduricu.
U selu Čavaš zločin je kulminirao početkom avgusta, u Ilindanskio pokolju. Od 149 Srba, ubijeno je 102. Ugašeno je 15 domaćinstava“.
Iza statistike - čitava sela, porodice
„Kada pojedinačno pogledate sela, vidite razmere genocida. U jednoj porodici stradalo je po deset, petnaest članova. U porodici Milošević iz Čavaša stradalo je oko 60 ljudi, a preživela su samo dvojica odraslih muškaraca“.
Radić je u knjizi popisao 368 žrtava, 221 muškarca, 69 žena i 78 dece. Iza ovih brojeva kriju se čitave porodice.
Ipak, on vraća fokus sa statistike na čoveka, pojedinca. U knjizi navodi i imena svih ubijenih sveštenika, između ostalih, igumana Zavale, Ilariona Deretića:
„Broj je važan za istoriju, ali za čoveka je presudno ime. Kada pročitate „Anica Miletić koja je rođena 1902. godine u selu Do, devojačko prezime Šišić, da je njen sin imao 5 dana kada je ubijen, zapravo na taj način čuvamo sećanje na sve te žrtve. Kada saznate ime ubijene žene pored koje je pronađeno dete koje joj je mrtvoj bilo na dojci, tada pokolj prestaje da bude apstraktan. Svaka brojka ima ime i prezime. To je suština“.
Betoniranje jama, novo poniženje žrtava
Posebno bolno poglavlje odnosi se na period socijalističke Jugoslavije i odluku da se jame zabetoniraju, da se sakriju dokazi i spreči dostojno sahranjivanje.
„Od 1961. godine počinje betoniranje jama. Bilo je inicijativa da se otvore i da se žrtve dostojno sahrane, ali su odbijane. Podizani su spomenici bez jasnog navođenja počinioca, govorilo se o „fašistima“ i „saradnicima okupatora“. Time se izbegavalo suočavanje sa karakterom zločina. Zatvaranje jama bilo je novo poniženje žrtava“.
Ostaci tela govore o brutalnosti zločina
Otvaranje jama i prenos kostiju počeo je tek 1990. godine. Pripremni radovi počeli su u septembru, a u oktobru je otvorena Jagodnjača. Radić se u istraživanju koristio arhivu Muzeja Hercegovine koji je sačuvao video arhivu ovih događaja, ali i svedočenja trojice ljudi koji su uspeli da se spasu.
„Pronađeni su opanci sa kostima stopala, žice kojima su ljudi vezivani, u par, a zatim u niz, kako bi jedni druge vukli u jamu. Naočare, novac, duvanske kutije, pa čak i očuvan duvan. U jednoj lobanji pronađeni su i ostaci očuvanog moždanog tkiva. To su prizori koji svedoče o brutalnosti zločina. Prepoznavanje je bilo gotovo nemoguće, ali je jedan stradali identifikovan po zubnoj protezi, povratnik iz Amerike, zahvaljujući svedočenju unuka“.
Naivnost Srba kobna zabluda
Radić beleži i činjenicu da je bilo pojedinaca hrvatske nacionalnosti koji su pokušavali da upozore komšije. Čak i dok su ih sprovodili ka sabirnom centru, školi ili samoj jami.
„Bilo je ljudi koji su rizikovali da pomognu. Telegrafista iz Veličana imao je informacije, upozorio je Srbe da se sklone i zbog toga je prvi uhapšen i prvi bačen u jamu. Takvi primeri pokazuju da zločin nikada nije kolektivna kategorija, već odluka konkretnih ljudi i struktura vlasti“.
Ipak, najveća tragedija Srba bila je u tome što mnogi nisu mogli da poveruju da im se sprema istrebljenje. Mislili su da idu da se registruju kod novih vlasti.
„Teško je bilo poverovati da komšije sa kojima ste juče živeli mogu učestvovati u takvom zlu“.
Svako novo ime je novo izdanje
Za Radića, ova knjiga nije završna reč. Već nakon promocije u Trebinju javili su se ljudi koji znaju nove detalje. Svako novo ime je novo izdanje knjige o genocidu nad Srbima u Popovu.
„Poenta je da pokrenemo kulturu sećanja. Propustili smo generacije savremenika, a da nismo sve zapisali. Sada je na nama odgovornost da sačuvamo ono što je ostalo, dokumente, svedočenja, imena. Ako zaboravimo ime, zaboravili smo čoveka“, kaže Radić i poziva sve koji imaju informacije da mu se jave.
Radićevo istraživanje prevazilazi lokalne okvire. Ono je
naučni doprinos rasvetljenju jama, simbola stradanja, genocida nad Srbima u Drugom svetskom ratu. Izdanje su objavili
Zadužbina „Knez Miroslav Humski“ i
Muzej Hercegovine u Trebinju.
Značajan naučni doprinos knjige kulturi sećanja prepoznao je i
Muzej žrtava genocida u Beogradu, čiji je direktor Bojan Arbutina napisao predgovor.
Simo Radić studirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu,
magistrirao je na
istoriji Srednjeg veka u Trebinju i Popovu. Zaposlen je u Muzeju Hercegovine. Član je Matice srpske, Zadužbine „Knez Miroslav Humski“ i saradnik u pisanju enciklopedije Republike Srpske.
