Šta Srbija mora da uradi da joj selo ne bi propadalo
13:53 28.02.2026 (Osveženo: 13:54 28.02.2026)
© Sputnik / Alekseй Malьgavko
/ Pratite nas
Srbija bi uskoro trebalo da dobije novu Strategiju poljoprivrede koja će važiti do 2034. s ciljem da u tom periodu vrati prehrambenu sigurnost koju je nekada imala. Agroekonomista Miladin Ševarlić, međutim, kaže da je put do toga dugačak, pogotovo s obzirom na nikad teže stanje u poljoprivredi.
Prethodna desetogodišnja strategija do 2015. godine pokazala se kao spisak pustih želja. Godinama iste priče o uvoznim lobijima koji ruše domaću pre svega stočarsku proizvodnju, na neorganizovanost u lancu od njive do trpeze gde proizvođač, otkupljivač i trgovac gotovo da nemaju dodirnih tačaka, a sve na štetu proizvođača i kupca, nezaštićenost malih gazdinstava, a takvih je 70 odsto u Srbiji, i dalje samo priča o ulaganju u navodnjavanje gde smo na dnu evropske lestvice, rezultiralo je nikada gorim brojkama koje oslikavaju stanje u poljoprivredi.
Da smo došli do zida ukazuje podatak da stoačrstvo u BDP agrara učestvuje ispod 30 procenata, što nas debelo svrstava u nerazvijene zemlje kakvima se smatraju one čiji je udeo ispod 60 procenata. Kako onda povratiti izgubljeni prehrambeni suverenitet konstatovan kada je za uvoz mesa i mleka u 2025. godini potrošeno gotovo milijardu evra?
Profesor Ševarlić ističe da je osnovni cilj nove strategije definisan kao prehrambeni suverenitet, međutim, to je veoma teško ostvariti u bilo kojoj zemlji bez razvijanja predfarmerskog sektora.
Srbija sada nema predfarmerski sektor, a to znači da nemamo proizvodnju semena, mineralnih đubriva, pesticida, poljoprivredne mehanizacije itd. To je prva prepreka. Druga je ta što mi nemamo više ni prerađivačkih kapaciteta u svom vlasništvu, tako da je teško govoriti o bilo kakvom prehrambenom suverenitetu. Ti kapaciteti su u toku privatizacije kupljeni za ,,tepsiju ribe" i sada se nalaze u stranim rukama ili u rukama privatnika, kaže Ševarlić za Sputnjik.
Srbija ne proizvodi seme, đubrivo, mehanizaciju, uaztvorene su šećeranem uljare, Agro banka...
© Sputnik / Ivan Rodionov
/ Kada je reč o prerađivačkim kapacitetima, šećerane su u najvećem delu zatvorene, a na teritoriji centralne Srbije nema više nijedne. U Vojvodini trenutno funkcionišu samo tri šećerane, a sa uljarama je slična situacija, objašnjava naš sagovornik. Preostale su uglavnom samo one na teritoriji Vojvodine. Ni klanična industrija ne stoji mnogo bolje, a i tu je situacija znatno povoljnija u Vojvodini nego u centralnoj Srbiji. Agrarno bankarstvo takođe ne postoji.
Što se tiče bankarstva, praktično smo izgubili nacionalni bankarski sistem, što predstavlja veliki problem. Nemamo više Agrobanku kao specijalizovanu banku za agrar, a sve druge banke funkcionišu kao profitne organizacije i nemaju sadejstva sa državom. Država uglavnom plasira budžetska sredstva i sredstva iz IPARD fondova Evropske unije u srazmeri 75% sredstava koja obezbeđuje EU, a 25% koja idu na teret nacionalnog budžeta, za kapitalne investicije na porodičnim poljoprivrednim gazdinstvima ili preduzećima u agrobiznisu Srbije.
Zemljišna politika
Profesor Ševarlić kaže da je ključni problem strategije - zemljišna politika. Teško je realizovati koncept agrarne politike kada postoji tako veliki raspon kao kod nas, odnosno 1:400. Minimalna površina gazdinstva za registraciju u e-Agraru iznosi pola hektara, a maksimalna dozvoljena površina za korišćene subvencija je sto hektara. To je odnos jedan prema dve stotine. Tu se, kaže naš sagovornik, veoma teško može naći povoljno rešenje za osamdeset odsto sitnijih i manjih gazdinstava površine do pet hektara.
Prerađivački kapaciteti su u toku privatizacije kupljeni za ,,tepsiju ribe" i sada se nalaze u stranim rukama ili u rukama privatnika, kaže Ševarlić za Sputnjik.
© Sputnik / Lola Đorđević
Subvencije
Poseban problem, dakle, jeste zemljišna politika gde se subvencije dele tako da svi dobijaju isti iznos po hektru, bez obzira na to radi li se o oranicama, voćnjacima, vinogradima ili livadama. Takođe se ne pravi distinkcija radi li se o oranicama i zasadima prve, druge, treće, sedme ili osme klase.
Čovek sa pola hektara dobija svega devet hiljada dinara podsticaja po hektaru. Sa tim novcem on ne može da plati ni penziono, ni invalidsko osiguranje, ne može da reguliše nijednu nabavku i on je suštinski bezperspektivan što se tiče proizvodnje. Njemu se jedino može isplatiti plastenička ili staklenička proizvodnja.
To je suštinski neodrživ sistem podsticaja, jer 95 odsto zemljišta u Vojvodini spada u prve četiri dobre klase zemljišta, dok u centralnoj Srbiji više od 50 odsto zemljišta spada u ove lošije klase, odnosno u petu, šestu, sedmu i osmu klasu. Proizvodne mogućnosti ukazuju da jedan hektar prve klase bilo kog zemljišta, recimo oranice, vredi koliko četiri hektara sedme ili osme katastarske klase. Prema tome, ako je podsticaj 18.000 dinara po hektru za prvu klasu, onda bi za sedmu i osmu klasu morao biti četiri puta veći.
Ukoliko bi se ovo regulisalo, kaže naš sagovornik, onda ne bi dolazilo ni do demografskog pražnjenja sela u brdsko-planinskim predelima, a seljaci ne bi napuštali ta područja jer bi mogli sebi da obezbede dovoljan dohodak za ekonomsku održivost.
Čovek sa pola hektara dobija svega devet hiljada dinara podsticaja po hektaru. Sa tim novcem on ne može da plati ni penziono, ni invalidsko osiguranje, ne može da reguliše nijednu nabavku i on je suštinski bezperspektivan što se tiče proizvodnje. Njemu se jedino može isplatiti plastenička ili staklenička proizvodnja.
© Sputnik / Lola Đorđević
Moramo poštovati zemlju
Od 1960. do 2012. kada je prvi put sproveden potpuni popis poljoprivrede u centralnoj Srbiji i Vojvodini, izgubili smo milion i po hektara poljoprivrednog zemljišta, objašnjava Ševarlić.
Ovo znači da smo izgubili proizvodni resurs za oko 7,5 miliona potrošača za tih 52 godine. Mi danas nemamo toliko stanovnika ukupno na tom području, ali smo izgubili mogućnost proizvodnje hrane za izvoz za 7,5 miliona potrošača, a samo u poslednjih desetak godina izgubili smo još 200.000 hektara zemljišta - dakle potencijal za još milion stanovnika.
Najveća propuštena šansa, prema rečima našeg sagovornika, su zapravo neiskorišćeni izvori tople vode. Kod onih koji su na površini, u Vranjskoj ili Jošaničkoj banji, voda dostiže 70 ili 80 stepeni Celzijusa i tu bi mogla da se sprovede plastenička i staklenička proizvodnja za snabdevanje čitavog turističkog potencijala Kopaonika tokom svih 12 meseci, a moglo bi da se i izvozi. Na području Mačve, nastavlja profesor Ševarlić, postoje čitava podzemna topla jezera iz kojih bi moglo da se snabdeva na desetine hiljada plastenika.
Uzmimo primer Holandije koja ima 11.000 hektara pod staklenicima i plastenicima i sa njima ona ostvaruje ukupnu vrednost proizvodnje od 8,6 milijardi evra. Sa druge strane, Srbija sa 3.200.000 hektara ostvarujemo duplo manju vrednost poljoprivredne proizvodnje. Svaki problem u životu je moguće rešiti, manje ili više uspešno, ali su za to uglavnom potrebna određena sredstva. Ne može nova strategija bez dodatnih sredstava da stvori nešto novo. Nešto se iz ničega ne može stvoriti, zaključuje Ševarlić.
Pogledjte i:
