https://lat.sputnikportal.rs/20260214/ovo-je-nekad-bilo-nezamislivo-zivimo-satiru-triler-i-tragediju---stvarnost-je-postala-suluda--1195827872.html
Ovo je nekad bilo nezamislivo: Živimo satiru, triler i tragediju - stvarnost je postala suluda
Ovo je nekad bilo nezamislivo: Živimo satiru, triler i tragediju - stvarnost je postala suluda
Sputnik Srbija
Vreme u kojem živimo može se opisati kao mešavina satire, trilera i tragedije. Stvarnost je postala toliko suluda da u javnom prostoru često možemo čuti stvari... 14.02.2026, Sputnik Srbija
2026-02-14T11:58+0100
2026-02-14T11:58+0100
2026-02-14T11:58+0100
kultura
kultura
intervju
novi sad
nin-ova nagrada
književnost
roman
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/02/0d/1195827609_0:321:3071:2048_1920x0_80_0_0_d4060d0dad7d55d68de2b6ef52e7225f.jpg
„Besmrtne ludosti gospođe Kubat“ naslov je romana Milana Tripkovića, koji se našao u najužem izboru za ovogodišnju NIN-ovu nagradu. Ovaj satirični triler, koji se može opisati i kao svojevrsna hronika savremenog društva i svih njegovih bolnih tačaka, prati sudbinu Marije Kubat, sredovečne žene, majke odraslog sina, koja u periodu lične krize, gubitka posla i razvoda, rešava da pomogne sebi okrenuvši se knjigama samopomoći.Njena zaokupljenost pozitivnom psihologijom pomaže joj da prevaziđe sopstvene probleme, ali je vremenom podstakne da pokuša da pomogne i ljudima oko sebe. U tom smislu ona jeste reinkarnacija „najslavnijeg viteza u istoriji književnosti“ Don Kihota, kako sugeriše pisac romana.Umesto viteških romana Vaša junakinja čita knjige pozitivne psihologije. Da li ste tim izborom želeli da parodirate savremenu industriju samopomoći, da pokažete njenu opasnu zavodljivost, ili možda i da nam skrenete pažnju na to da, suočeni s izazovima savremenog sveta, možemo da pronađemo dobrotu u sebi?- Da, postoji taj dualizam. Nema jednostavnog rešenja za životne probleme, kao što Marija Kubat veruje. Njena priča u osnovi jeste parodija, ali nije samo to. U nedostatku vremena, živaca i ukupnog mentalnog kapaciteta, dosta nas poseže za lakim rešenjima. To ne moraju biti nužno rešenja koja nam nude instant psiholozi, ali širom sveta postoje ideolozi raznih vrsta koji su sposobni da zavedu mase. Živimo u vremenu populizma, društvenih mreža, koje su preplavljene postovima s raznoraznim „mudrim“ savetima za sreću.Naveli ste da Vas je lik Marije Kubat, odnosno tema kojom se u romanu bavite, pratila više od deset godina. Da li su Vas na razmišljanja o zamkama instant psihologije podstakli ljudi iz Vašeg okruženja, njihov način gledanja na svet? Da li je to bila potreba da kroz pisanu reč promenite nešto oko sebe?- Bila bi prevelika iluizija da ja, odnosno književnost generalno, pa čak i ona vrhunska, može nešto da promeni. Krenulo je bezazleno. Don Kihot je književni junak koji je nedvosmisleno najviše uticao na mene. Često se vraćam toj knjizi i onda sam zbog toga prosto razmišljao šta bi Don Kihot, da živi danas među nama, voleo da čita, kojom bi se literaturom zaluđivao. Pošto dugi niz godina radim u knjižarstvu, na osnovu čestih razgovora i razmena ideja sa čitaocima, zaključio sam da bi to najverovatnije bila popularna psihologija. Palo mi je na pamet da bi zbog samog zapleta možda bilo bolje da je Marija Kubat, recimo, zavisnik od detektivskih romana, ali mi se učinilo da to ne bi bilo dovoljno uverljivo. Žanrovska literatura ne bi mogla dubinski da promeni moju junakinju. I siguran sam da bi Don Kihot bio žena, jer su žene daleko predaniji čitaoci od muške populacije. A u našem dobu one imaju i kapacitet da nose na svojim plećima spas savremenog čoveka.U romanu navodite i literaturu koju Marija Kubat čita, od „Puta kojim se ređe ide“ i „Moći podsvesti“, preko „Kaluđera koji je prodao svoj ferari“, sve do knjiga Ronde Birn i Lujze Hej. Da li ste morali da čitate neke od tih knjiga kako biste svoju junakinju učinili autentičnom i povezali se s njenim pogledima na svet?- Poslužio sam se lakšim metodama, pre svega internetom. Ipak, neke od tih knjiga sam pokušao da čitam i shvatio da nemam taj kapacitet. Neke knjige sam čitao na preskok, poput „Tajne“ Ronde Birn. Listao sam i neke knjige Lujze Hej. Te afirmacije koje koristim u romanu su ipak prerađene kroz reči moje junakinje. To su sve gotova rešenja koja je ona pročitala kod već afirmisanih pozitivnih psihologa. A internet je preplavljen afirmacijama i raznim instant savetima, tako da nije bilo potrebno da pažljivo proučavam literaturu koju navodim.Marija Kubat, kao prototip običnog čoveka, „junaka našeg doba“, na ideju o promivisanju pozitivne psihologije dolazi da bi preživela, odnosno da bi zaradila novac. Mnogo je slojeva u ovom romanu kroz koje se čita ne samo kritika našeg društva, nego i globalnih vrednosti, a jedan od njih tiče se upravo sistema u kojem pojedinac, ukoliko nije povezan sa strukturama moći, teško živi. Da li je moral danas nužno u sukobu s tržištem? Kakvi smo u poređenju s ljudima iz vremena kada je Servantes pisao svoj roman?- Da, o tome sam dosta razmišljao. Don Kihot svakako danas ne bi mogao da deluje isključivo iz potrebe za dobrotom. Servantesov junak je to radio ne štedeći ni vreme, ni volju, ni novac. Savremeni Don Kihot nužno mora da razmišlja o svojoj egzistenciji. Marija je neko ko je u sve to ušao iz zaluđenosti, vrlo često je bila u situaciji da zapostavlja i sebe, i sina. Ipak, u osnovi svega jeste potreba da se od nečega živi, da se zaradi novac. Pošto je dobila otkaz u banci, pokušala je da od svog „hobija“ pokrene novi posao. A to nije redak slučaj. Dosta ljudi, naročito kada se oslanjaju na poruke raznih lajfkoučova, pomisli: Ovo je lako, to mogu i ja! Gledao sam razne snimke na Jutjubu, a ima ih dosta, na kojima savremeni gurui nude svoje misli. Mene to ne radi, ali me neki moj unutrašnji mehanizam često vodi u suludi optimizam. U tom smislu jesam sličan svojoj junakinji.Marija Kubat je žrtva sistema u kojem su društvene vrednosti potpuno izokrenute. I sami smo svedoci toga da mnogi ljudi u našem okruženju godinama i decenijama pokušavaju tome da se odupru okretanjem sebi i građenju svojih malih, izolovanih svetova. Buđenje glavne junakinje istovremeno i ohrabruje, i obeshrabruje – ona u jednom trenutku ima moć da pokrene masu, ali u sledećem posustaje pod pritiskom mračnih sila. Postoji li u stvarnosti način da pojedinac postane jak i moćan u borbi protiv društvene nepravde?- Mislim da je to, pre svega, zajedništvo. Mi smo svi zarobljeni u „bablove“ koje smo sami napravili. Knjižara u kojoj ja radim, na primer, jeste svojevrstan „babl“, sklonište od neprijatnosti koje stvarnost i okolina nude. Mi smo svesni da smo u „bablu“, ali ne izlazimo iz njega dok ga nešto spolja ne probuši – kao mehur od sapunice. Izlaz definitivno jeste u zajedništvu, ali ne onom koje se ostvaruje preko ekrana, preko društvenih mreža, nego u realnom životu, u traganju za ljudima koji misle, veruju, vole. To stoji nasuprot svakodnevici koja je često neprijatna i turobna. Koliko god se čini da se ljudi oslobađaju, da veruju u neke zajedničke ideje, da se povezuju, to je mnogo duži proces nego što bismo voleli. I meni je žao što mnogi na tom putu ka zajedništvu odustanu, nekako su nestrpljivi. I to je ponovo priča o lakim rešenjima, nasuprot tome da je promena često dugotrajan, naporan proces koji vodi do sazrevanja.Lik Marije Kubat je i snažan i nežan, i smešan i dostojanstven. Ona u pokušaju da pomogne sebi na kraju dolazi do pitanja od kada smo postali ljudi kojima nisu važni ni ljubav, ni sloboda, ni istina i koji su počeli da se mire s nepravdom. Kakav je Vaš lični odnos prema glavnoj junakinji? Da li ste prvo bili ironični prema njoj, pa je tokom pisanja zavoleli?- Da, upravo tako. U procesu književnog stvaranja neminovno dolazi do zbližavanja pisca s junakom. Marija je za mene od nekoga kome bi se trebalo podsmevati bez zadrške došla do nekoga ko može da ponese teret velikih stvari, velikih događaja, promene kojoj se nadamo. Veći deo knjige je nastao u novembru 2024. godine, kada sam dobio stipendiju. Otišao sam na mesec dana izvan zemlje da radim, odnosno da pišem. Kada sam prešao granicu, bio je 1. novembar 2024. godine. I moguće je da je to priču odvuklo na određenu stranu. Kada sam zamislio roman, postojale su neke osnovne crte, Marija kao lik, ali se u međuvremenu na to svašta nalepilo.Novi Sad je vrlo precizno mapiran kroz toponime i događaje u romanu. Koliko Vam je bilo važno da grad postane aktivni lik romana, a ne samo scenografija?- Neki su me nazvali hroničarem savremenog Novog Sada. Moram da priznam da sam neke ranije priče pokušavao da izmestim iz Novog Sada, u neke druge prostore, ali sam shvatio da mi to jednostavno nije uverljivo. Moramo osetiti prostor o kojem pišemo, isto kao i vreme. A ono što najbolje umem jeste da iz prostora u kojem živim izvučem sve što znam. Novi sad je postao naročito značajno mesto, po svemu što se u njemu događalo u poslednje vreme. On se savršeno uklopio u ceo roman i njegovu priču, uvezao se organski sa svim onim što se u romanu događa.
https://lat.sputnikportal.rs/20260124/dobitnik-nin-ove-nagrade-za-sputnjik-rat-pocinje-u-svetu-odraslih-a-zavrsava-se-u-deci-video-1195104905.html
novi sad
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Valentina Bulatović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Valentina Bulatović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Valentina Bulatović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
kultura, intervju, novi sad, nin-ova nagrada, književnost, roman
kultura, intervju, novi sad, nin-ova nagrada, književnost, roman
Ovo je nekad bilo nezamislivo: Živimo satiru, triler i tragediju - stvarnost je postala suluda
Vreme u kojem živimo može se opisati kao mešavina satire, trilera i tragedije. Stvarnost je postala toliko suluda da u javnom prostoru često možemo čuti stvari koje su nam ranije delovale kao nezamislive, a to je u književnosti teško pojačati. Nažalost, nezamislivo je postalo deo naše svakodnevice, kaže u razgovoru za Sputnjik pisac Milan Tripković.
„Besmrtne ludosti gospođe Kubat“ naslov je romana
Milana Tripkovića, koji se našao u najužem izboru za ovogodišnju NIN-ovu nagradu. Ovaj satirični triler, koji se može opisati i kao svojevrsna hronika savremenog društva i svih njegovih bolnih tačaka, prati sudbinu Marije Kubat, sredovečne žene, majke odraslog sina, koja u periodu lične krize, gubitka posla i razvoda, rešava da pomogne sebi okrenuvši se knjigama samopomoći.
Njena zaokupljenost pozitivnom psihologijom pomaže joj da prevaziđe sopstvene probleme, ali je vremenom podstakne da pokuša da pomogne i ljudima oko sebe. U tom smislu ona jeste reinkarnacija „najslavnijeg viteza u istoriji književnosti“ Don Kihota, kako sugeriše pisac romana.
Umesto viteških romana Vaša junakinja čita knjige pozitivne psihologije. Da li ste tim izborom želeli da parodirate savremenu industriju samopomoći, da pokažete njenu opasnu zavodljivost, ili možda i da nam skrenete pažnju na to da, suočeni s izazovima savremenog sveta, možemo da pronađemo dobrotu u sebi?
- Da, postoji taj dualizam. Nema jednostavnog rešenja za životne probleme, kao što Marija Kubat veruje. Njena priča u osnovi jeste parodija, ali nije samo to. U nedostatku vremena, živaca i ukupnog mentalnog kapaciteta, dosta nas poseže za lakim rešenjima. To ne moraju biti nužno rešenja koja nam nude instant psiholozi, ali širom sveta postoje ideolozi raznih vrsta koji su sposobni da zavedu mase. Živimo u vremenu populizma, društvenih mreža, koje su preplavljene postovima s raznoraznim „mudrim“ savetima za sreću.
Naveli ste da Vas je lik Marije Kubat, odnosno tema kojom se u romanu bavite, pratila više od deset godina. Da li su Vas na razmišljanja o zamkama instant psihologije podstakli ljudi iz Vašeg okruženja, njihov način gledanja na svet? Da li je to bila potreba da kroz pisanu reč promenite nešto oko sebe?
- Bila bi prevelika iluizija da ja, odnosno književnost generalno, pa čak i ona vrhunska, može nešto da promeni. Krenulo je bezazleno. Don Kihot je književni junak koji je nedvosmisleno najviše uticao na mene. Često se vraćam toj knjizi i onda sam zbog toga prosto razmišljao šta bi Don Kihot, da živi danas među nama, voleo da čita, kojom bi se literaturom zaluđivao. Pošto dugi niz godina radim u knjižarstvu, na osnovu čestih razgovora i razmena ideja sa čitaocima, zaključio sam da bi to najverovatnije bila popularna psihologija. Palo mi je na pamet da bi zbog samog zapleta možda bilo bolje da je Marija Kubat, recimo, zavisnik od detektivskih romana, ali mi se učinilo da to ne bi bilo dovoljno uverljivo. Žanrovska literatura ne bi mogla dubinski da promeni moju junakinju. I siguran sam da bi Don Kihot bio žena, jer su žene daleko predaniji čitaoci od muške populacije. A u našem dobu one imaju i kapacitet da nose na svojim plećima spas savremenog čoveka.
U romanu navodite i literaturu koju Marija Kubat čita, od „Puta kojim se ređe ide“ i „Moći podsvesti“, preko „Kaluđera koji je prodao svoj ferari“, sve do knjiga Ronde Birn i Lujze Hej. Da li ste morali da čitate neke od tih knjiga kako biste svoju junakinju učinili autentičnom i povezali se s njenim pogledima na svet?
- Poslužio sam se lakšim metodama, pre svega internetom. Ipak, neke od tih knjiga sam pokušao da čitam i shvatio da nemam taj kapacitet. Neke knjige sam čitao na preskok, poput „Tajne“ Ronde Birn. Listao sam i neke knjige Lujze Hej. Te afirmacije koje koristim u romanu su ipak prerađene kroz reči moje junakinje. To su sve gotova rešenja koja je ona pročitala kod već afirmisanih pozitivnih psihologa. A internet je preplavljen afirmacijama i raznim instant savetima, tako da nije bilo potrebno da pažljivo proučavam literaturu koju navodim.
Marija Kubat, kao prototip običnog čoveka, „junaka našeg doba“, na ideju o promivisanju pozitivne psihologije dolazi da bi preživela, odnosno da bi zaradila novac. Mnogo je slojeva u ovom romanu kroz koje se čita ne samo kritika našeg društva, nego i globalnih vrednosti, a jedan od njih tiče se upravo sistema u kojem pojedinac, ukoliko nije povezan sa strukturama moći, teško živi. Da li je moral danas nužno u sukobu s tržištem? Kakvi smo u poređenju s ljudima iz vremena kada je Servantes pisao svoj roman?
- Da, o tome sam dosta razmišljao. Don Kihot svakako danas ne bi mogao da deluje isključivo iz potrebe za dobrotom. Servantesov junak je to radio ne štedeći ni vreme, ni volju, ni novac. Savremeni Don Kihot nužno mora da razmišlja o svojoj egzistenciji. Marija je neko ko je u sve to ušao iz zaluđenosti, vrlo često je bila u situaciji da zapostavlja i sebe, i sina. Ipak, u osnovi svega jeste potreba da se od nečega živi, da se zaradi novac. Pošto je dobila otkaz u banci, pokušala je da od svog „hobija“ pokrene novi posao. A to nije redak slučaj. Dosta ljudi, naročito kada se oslanjaju na poruke raznih lajfkoučova, pomisli: Ovo je lako, to mogu i ja! Gledao sam razne snimke na Jutjubu, a ima ih dosta, na kojima savremeni gurui nude svoje misli. Mene to ne radi, ali me neki moj unutrašnji mehanizam često vodi u suludi optimizam. U tom smislu jesam sličan svojoj junakinji.
Marija Kubat je žrtva sistema u kojem su društvene vrednosti potpuno izokrenute. I sami smo svedoci toga da mnogi ljudi u našem okruženju godinama i decenijama pokušavaju tome da se odupru okretanjem sebi i građenju svojih malih, izolovanih svetova. Buđenje glavne junakinje istovremeno i ohrabruje, i obeshrabruje – ona u jednom trenutku ima moć da pokrene masu, ali u sledećem posustaje pod pritiskom mračnih sila. Postoji li u stvarnosti način da pojedinac postane jak i moćan u borbi protiv društvene nepravde?
- Mislim da je to, pre svega, zajedništvo. Mi smo svi zarobljeni u „bablove“ koje smo sami napravili. Knjižara u kojoj ja radim, na primer, jeste svojevrstan „babl“, sklonište od neprijatnosti koje stvarnost i okolina nude. Mi smo svesni da smo u „bablu“, ali ne izlazimo iz njega dok ga nešto spolja ne probuši – kao mehur od sapunice. Izlaz definitivno jeste u zajedništvu, ali ne onom koje se ostvaruje preko ekrana, preko društvenih mreža, nego u realnom životu, u traganju za ljudima koji misle, veruju, vole. To stoji nasuprot svakodnevici koja je često neprijatna i turobna. Koliko god se čini da se ljudi oslobađaju, da veruju u neke zajedničke ideje, da se povezuju, to je mnogo duži proces nego što bismo voleli. I meni je žao što mnogi na tom putu ka zajedništvu odustanu, nekako su nestrpljivi. I to je ponovo priča o lakim rešenjima, nasuprot tome da je promena često dugotrajan, naporan proces koji vodi do sazrevanja.
Lik Marije Kubat je i snažan i nežan, i smešan i dostojanstven. Ona u pokušaju da pomogne sebi na kraju dolazi do pitanja od kada smo postali ljudi kojima nisu važni ni ljubav, ni sloboda, ni istina i koji su počeli da se mire s nepravdom. Kakav je Vaš lični odnos prema glavnoj junakinji? Da li ste prvo bili ironični prema njoj, pa je tokom pisanja zavoleli?
- Da, upravo tako. U procesu književnog stvaranja neminovno dolazi do zbližavanja pisca s junakom. Marija je za mene od nekoga kome bi se trebalo podsmevati bez zadrške došla do nekoga ko može da ponese teret velikih stvari, velikih događaja, promene kojoj se nadamo. Veći deo knjige je nastao u novembru 2024. godine, kada sam dobio stipendiju. Otišao sam na mesec dana izvan zemlje da radim, odnosno da pišem. Kada sam prešao granicu, bio je 1. novembar 2024. godine. I moguće je da je to priču odvuklo na određenu stranu. Kada sam zamislio roman, postojale su neke osnovne crte, Marija kao lik, ali se u međuvremenu na to svašta nalepilo.
Novi Sad je vrlo precizno mapiran kroz toponime i događaje u romanu. Koliko Vam je bilo važno da grad postane aktivni lik romana, a ne samo scenografija?
- Neki su me nazvali hroničarem savremenog Novog Sada. Moram da priznam da sam neke ranije priče pokušavao da izmestim iz Novog Sada, u neke druge prostore, ali sam shvatio da mi to jednostavno nije uverljivo. Moramo osetiti prostor o kojem pišemo, isto kao i vreme. A ono što najbolje umem jeste da iz prostora u kojem živim izvučem sve što znam. Novi sad je postao naročito značajno mesto, po svemu što se u njemu događalo u poslednje vreme. On se savršeno uklopio u ceo roman i njegovu priču, uvezao se organski sa svim onim što se u romanu događa.
