https://lat.sputnikportal.rs/20260117/otreznjenje-srbije-kravica-se-vratila-kuci-a-da-bi-mogla-i-bananica--potrebna-ozbiljna-strategija-1194836875.html
Otrežnjenje Srbije: Kravica se vratila kući, a da bi mogla i bananica — potrebna ozbiljna strategija
Otrežnjenje Srbije: Kravica se vratila kući, a da bi mogla i bananica — potrebna ozbiljna strategija
Sputnik Srbija
Međunarodne okolnosti su nas otreznile stavljajući u prvi plan pitanje prehrambenog suvereniteta kao uslova nacionalne sigurnosti. Odluka da u srpske ruke... 17.01.2026, Sputnik Srbija
2026-01-17T12:17+0100
2026-01-17T12:17+0100
2026-01-17T12:47+0100
ekonomija
srbija
srbija – ekonomija
ekonomija
analize i mišljenja
energija sputnjika
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/03/10/1135479243_0:0:3427:1929_1920x0_80_0_0_2eab24a85157ff1e2afcdc0260594ed1.jpg
Na to je u emisiji Energija Sputnjika ukazao ekonomista, univerzitetski profesor u penziji, dr Božo Drašković koji je svojevremeno bio jedan od kritičara neoliberalnog koncepta privatizacije koji je nastao posle 2000. godine kada je odmah u prvom talasu strani kapital pokupovao ono što je najprofitabilnije. Tako su, podseća on, 2001. godine takoreći u jednom danu strancima prodate sve cementare da bi bilo nastavljeno sa tom strategijom rasprodaje svega.To je tokom prve decenije 2000-tih godina bila i sudbina najvećeg dela prehrambene industrije Srbije. Mlekare, uljare, vodoizvorišta, šećerane, konditorska industrija , čak 90 odsto kompanija prehrambene industrije završilo je u rukama stranaca.Imlek, nekada ponos srpske prehrambene industrije sa poznatim brendom Moja Kravica, prodat 2003. godine investicionom fondu Salford, promenio je još dva strana vlasnika, da bi krajem novembra prošle godine vraćen u srpske ruke. Kupila su ga dva srpska biznismena, a predsednik Srbije Aleksandar Vučić istog dana najavio da će biti još takvih vesti. To je ovih dana ponovio, uz napomenu da su na redu uljare.Država treba da intervenišeKako je to izvodljivo i koje sve kockice treba da se sklope da bi u isto vreme postojao interes stranog vlasnika da nešto proda i našeg preduzetnika da to kupi?Za to je, smatra naš sagovornik, potreban miks veština ekonomske politike, znanja i odgovornosti u sektoru politike.On smatra da država treba da interveniše, da postoji dovoljno ekonomskih mehanizama, pre svega tako tako što će podstaći konkurenciju koja je prodajom strancima i njihovim monopolom eliminisana. Takođe i davanjem značajnijih podsticaja domaćim preduzetnicima i firmama umesto inostranim.On ukazuje na primer NIS-a kojim je vrlo uspešno godinama rukovodila ruska državna firma, sa očigledno sposobnim upravljačkim timom.Drašković podseća na iskustva nekih bivših socijalističkih zemalja, poput Mađarske, koji su takođe bili prepustili neke ključne poslove strancima pa kada su shvatili da imaju problem vraćali su ih pod uticaj svoje države.Mađari su, dodaje on, to uradili pa ih zato u Evropi zovu nacionalistima, ili suverenistima, Poljaci su, takođe, vratili neke mehanizme i stavili svoju ekonomiju u funkciju nacionalnog razvoja. To su delom uradile i Češka i Slovačka.Otrežnjenje„Sada dolazimo do otrežnjenja kada vidimo da postoje snažne poluge međunarodnih sankcija. Neke moćne zemlje koje teže da održe tu moć upotrebljavaju sankcije kao oružje da bi ostvarili određene političke i ekonomske interese. I tu dolazimo do problema pitanja suvereniteta. Sjedinjene Američke Države kao jedna od najmoćnijih, ali na sreću ne i jedina takva, sada uvode uvodi nova pravila“, kaže ovaj ekonomista.A ta pravila su da se zarad sopstvenih ekonomskih interesa krše sva pravila međunarodne trgovine i sva pravila svojinskih prava i sada, kako dodaje, mi dolazimo do spoznaje da imamo problem jer smo napravili zemlju zavisnom.Drašković napominje da je naš bankarski sektor 90 odsto u rukama stranaca, naš energetski sektor, odnosno naftna industrija je dominantno u rukama stranaca, neki ključni rudni resursi su u rukama stranaca. Vode i poljoprivredno zemljište to još nije, ali ne znači da neće biti pod pritiskom.To se desilo i sa prehrambenom industrijom koja je privatizovana od stranih investicionih fondova koji su se ponašali po modelu - kupiti jeftino, upakovati određene kompanije na određenom tržištu, počistiti konkurenciju na tom tržištu i to preprodati. Oni nemaju strategiju dugoročnog upravljanja tim, nego zaraditi na razlici u ceni, ističe sagovornik Sputnjika.Dve strategijeOn nema dilemu šta država treba da uradi:„ Mora da donese strategiju o nekim strateškim granama i resursima zemlje koji će važiti nezavisno toga koje je na vlasti. Vi ne smete prepustiti zemlju, vode, ključne resurse strancima vi morate vratiti bar 50 odsto bankarskog sektora u domaće ruke. Ako je bankarski sektor prepušten strancima, džaba ćete vi delove agroindustrijskog kompleksa vratiti nazad zato što će on biti pod finansijskim pritiskom drugih. Mora postojati jedna strategija, ne parcijalna, ne ad hok, već jedna normalna strategija države koju moraju doneti stručni ljudi, a ne političari. Političari će je samo odobriti i sprovoditi, nezavisno ko je na vlasti“.Pored toga neophodna nam je, kako ističe, i strategija poljoprivrednog razvoja. Nema finalnog proizvoda u prehrambenoj industriji bez poljoprivredne proizvodnje, upozorava Drašković.On podseća da je Imlek Salfordu prodat za nešto više od 30 miliona dolara, što je bilo ispod svake cene, ali to nije bio jedini problem. Istovremeno je sprovedeno uništavanja drugih mlekara jednom vrlo perfidnom ekonomskom politikom na koju je neko uticao od domaćih igrača, onih koji su stajali kao lobisti. Tako su, kaže on, uništene niška mlekara, kragujevačka mlekara, užička mlekara, pančevačka mlekara... da bi se očistila konkurencija i otvorilo polje monopolu, da bi posle toga taj Imlek bio preprodat za nekih 300 miliona dolara.Stranca u agroindustrijskom kompleksu ovde neće zanimati primarna proizvodnja, već će u okviru neke druge strategije, na primer Evropske unije, uvoziti jeftinije primarne proizvode, subvencionisane u EU, odnosno sirovine za preradu, ili finalne proizvode i ubacivaće ih u maloprodaju u Srbiji. I to se pokazalo kroz pad grla stoke u Srbiji, kroz enormno visok uvoz mleka ili finalnih mlečnih proizvoda. Na taj način je uništena domaća proizvodnja, objašnjava ovaj ekonomista.Privođenje pameti„Sada je pokušaj da se to vrati dobar, ali on podrazumeva još nešto, jedno dobro upravljanje i jednu strategiju razvoja poljoprivrede. Ali poljoprivrede kao celine, kao agroindustrijskog kompleksa. Stranci imaju interes da generišu profit, kada izgenerišu profit, njih ne zanima tvoj strateški interes ni to da li ćeš ti imati energije, hrane ili bilo čega. Sada se mi privodimo pameti i to pokušavamo da uradimo“, kaže Drašković.On podvlači da ono o čemu moramo da vodimo računa je da resurse ne smemo da prepustimo strancima i to ne samo prehrambene industrije nego primarne poljoprivredne proizvodnje. Moramo subvencionisati primarnu poljoprivrednu proizvodnju, istovremeno dovesti proizvođača u sigurnost da može plasirati svoje proizvode, a da je smanjen uticaj hirovitosti tržišta. Zato je tu uloga države koja će te nestabilnosti poravnati, ističe naš sagovornik.Osnažiti male, ograničiti velikeUkazuje na neophodnost razvoja malih farmi i srednjih poljoprivrednih proizvođača kako bi na tržištu bili konkurentni, umesto što ga, kao sada, ucenjuju posrednici, dobavljači. A upravo tih malih, čiji posed ne prelazi pet hektara, čini 70 odsto registrovanih poljoprivrednih gazdinstava.Imali smo tradiciju zadruga koju smo takođe posle 90-ih godina uništili. Treba ponovo razmotriti to pitanje da bismo objedinili male proizvođače.Po njegovom mišljenju, ekonomskom politikom po svaku cenu treba ograničiti veleposede u oblasti poljoprivrede. Oni ne postaju elementi efikasnosti, nego elementi neefikasnosti, odnosno monopola i verovatno bi trebalo razmišljati o maksimalnom broju hektara koji neka kompanija može da ima.Drašković smatra da proizvođač apsolutno treba da ima i neki udeo u prerađivačkoj industriji. Ukazao je na primer holandske kompanije Frisland kampina u mlečnoj industriji čiji su vlasnici farmeri.Oni su je napravili da bi svoje proizvode mogli preko te kompanije da plasiraju, a onda kompanija kad nastupa prema inostranstvu nastupa kao surovi kapitalista, iako je zapravo neka vrsta kolektivnog vlasništva.Još jedan ključni faktor je, kaže on, ko drži trgovinu na malo. Trgovinski lanci su de fakto kartelizovano tržište odnosno postoji monopol nekoliko ključnih igrača na ovom tržištu. I tu mora nešto da bude urađeno, smatra Drašković.Od pokretača do samog đavolaNa pitanje kako će strani vlasnici kompanija u prehrambenoj industriji reagovati na najavu njihovog vraćanja u srpske ruke, on kaže da će to zavisiti od slučaja do slučaja.Stvar je, kako kaže, vrlo kompleksna i mora biti postavljena kao strategija koja ne može da se završi u jednom danu. Drugo su iznuđeni potezi kad vi morate da uvedete neke mere, ali bolje je pripremiti i razvijati jedan sistem u kojem morate imati nacionalne interese i u okviru tih nacionalnih interesa napraviti takvu strukturu da ste otporniji na spoljne uticaje i da ste istovremeno otporniji na pohlepu privatnog profita, napominje sagovornik Sputnjika.Bez profita nema inovacija, nema ulaganja, on je pokretač, ali on može biti i sam đavo koji uništava, zaključio je Drašković u emisiji Energija Sputnjika.Pogledajte i:
srbija
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Mira Kankaraš Trklja
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112099/17/1120991755_558:0:2606:2048_100x100_80_0_0_3d425c6852a20a25701bd5b2b075179a.jpg
Mira Kankaraš Trklja
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112099/17/1120991755_558:0:2606:2048_100x100_80_0_0_3d425c6852a20a25701bd5b2b075179a.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Mira Kankaraš Trklja
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112099/17/1120991755_558:0:2606:2048_100x100_80_0_0_3d425c6852a20a25701bd5b2b075179a.jpg
srbija, srbija – ekonomija, ekonomija, analize i mišljenja, energija sputnjika
srbija, srbija – ekonomija, ekonomija, analize i mišljenja, energija sputnjika
Otrežnjenje Srbije: Kravica se vratila kući, a da bi mogla i bananica — potrebna ozbiljna strategija
12:17 17.01.2026 (Osveženo: 12:47 17.01.2026) Međunarodne okolnosti su nas otreznile stavljajući u prvi plan pitanje prehrambenog suvereniteta kao uslova nacionalne sigurnosti. Odluka da u srpske ruke vratimo prehrambenu industriju koju smo davno prodali strancima je dobra, ali to podrazumeva donošenje strategije o strateški važnim resursima zemlje, kao i one o razvoju poljoprivrede.
Na to je u emisiji Energija Sputnjika ukazao ekonomista, univerzitetski profesor u penziji, dr Božo Drašković koji je svojevremeno bio jedan od kritičara neoliberalnog koncepta privatizacije koji je nastao posle 2000. godine kada je odmah u prvom talasu strani kapital pokupovao ono što je najprofitabilnije. Tako su, podseća on, 2001. godine takoreći u jednom danu strancima prodate sve cementare da bi bilo nastavljeno sa tom strategijom rasprodaje svega.
To je tokom prve decenije 2000-tih godina bila i sudbina najvećeg dela prehrambene industrije Srbije. Mlekare, uljare, vodoizvorišta, šećerane, konditorska industrija , čak 90 odsto kompanija prehrambene industrije završilo je u rukama stranaca.
Imlek, nekada ponos srpske prehrambene industrije sa poznatim brendom Moja Kravica, prodat 2003. godine investicionom fondu Salford, promenio je još dva strana vlasnika, da bi krajem novembra prošle godine vraćen u srpske ruke. Kupila su ga dva srpska biznismena, a predsednik Srbije Aleksandar Vučić istog dana najavio da će biti još takvih vesti. To je ovih dana ponovio, uz napomenu da su na redu uljare.
Država treba da interveniše
Kako je to izvodljivo i koje sve kockice treba da se sklope da bi u isto vreme postojao interes stranog vlasnika da nešto proda i našeg preduzetnika da to kupi?
Za to je, smatra naš sagovornik, potreban miks veština ekonomske politike, znanja i odgovornosti u sektoru politike.
On smatra da država treba da interveniše, da postoji dovoljno ekonomskih mehanizama, pre svega tako tako što će podstaći konkurenciju koja je prodajom strancima i njihovim monopolom eliminisana. Takođe i davanjem značajnijih podsticaja domaćim preduzetnicima i firmama umesto inostranim.
„Država uvek mora da interveniše, ali ne tako što će samo država postati vlasnik. Dobro je da ponegde i država bude delimično vlasnik, ali i država onda mora postavljati odgovorne uprave, a ne samo ljude po političkoj osnovi koji nisu sposobni za taj posao. Država može da ima mehanizam uticaja, ali ako ima i vlasništvo, onda mora imati kompetentne i odgovorne ljude“, ističe sagovornik Sputnjika.
On ukazuje na primer NIS-a kojim je vrlo uspešno godinama rukovodila ruska državna firma, sa očigledno sposobnim upravljačkim timom.
Drašković podseća na iskustva nekih bivših socijalističkih zemalja, poput Mađarske, koji su takođe bili prepustili neke ključne poslove strancima pa kada su shvatili da imaju problem vraćali su ih pod uticaj svoje države.
Mađari su, dodaje on, to uradili pa ih zato u Evropi zovu nacionalistima, ili suverenistima, Poljaci su, takođe, vratili neke mehanizme i stavili svoju ekonomiju u funkciju nacionalnog razvoja. To su delom uradile i Češka i Slovačka.
„Sada dolazimo do otrežnjenja kada vidimo da postoje snažne poluge međunarodnih sankcija. Neke moćne zemlje koje teže da održe tu moć upotrebljavaju sankcije kao oružje da bi ostvarili određene političke i ekonomske interese. I tu dolazimo do problema pitanja suvereniteta. Sjedinjene Američke Države kao jedna od najmoćnijih, ali na sreću ne i jedina takva, sada uvode uvodi nova pravila“, kaže ovaj ekonomista.
A ta pravila su da se zarad sopstvenih ekonomskih interesa krše sva pravila međunarodne trgovine i sva pravila svojinskih prava i sada, kako dodaje, mi dolazimo do spoznaje da imamo problem jer smo napravili zemlju zavisnom.
Drašković napominje da je naš bankarski sektor 90 odsto u rukama stranaca, naš energetski sektor, odnosno naftna industrija je dominantno u rukama stranaca, neki ključni rudni resursi su u rukama stranaca. Vode i poljoprivredno zemljište to još nije, ali ne znači da neće biti pod pritiskom.
To se desilo i sa prehrambenom industrijom koja je privatizovana od stranih investicionih fondova koji su se ponašali po modelu - kupiti jeftino, upakovati određene kompanije na određenom tržištu, počistiti konkurenciju na tom tržištu i to preprodati. Oni nemaju strategiju dugoročnog upravljanja tim, nego zaraditi na razlici u ceni, ističe sagovornik Sputnjika.
On nema dilemu šta država treba da uradi:
„ Mora da donese strategiju o nekim strateškim granama i resursima zemlje koji će važiti nezavisno toga koje je na vlasti. Vi ne smete prepustiti zemlju, vode, ključne resurse strancima vi morate vratiti bar 50 odsto bankarskog sektora u domaće ruke. Ako je bankarski sektor prepušten strancima, džaba ćete vi delove agroindustrijskog kompleksa vratiti nazad zato što će on biti pod finansijskim pritiskom drugih. Mora postojati jedna strategija, ne parcijalna, ne ad hok, već jedna normalna strategija države koju moraju doneti stručni ljudi, a ne političari. Političari će je samo odobriti i sprovoditi, nezavisno ko je na vlasti“.
Pored toga neophodna nam je, kako ističe, i strategija poljoprivrednog razvoja. Nema finalnog proizvoda u prehrambenoj industriji bez poljoprivredne proizvodnje, upozorava Drašković.
On podseća da je Imlek Salfordu prodat za nešto više od 30 miliona dolara, što je bilo ispod svake cene, ali to nije bio jedini problem. Istovremeno je sprovedeno uništavanja drugih mlekara jednom vrlo perfidnom ekonomskom politikom na koju je neko uticao od domaćih igrača, onih koji su stajali kao lobisti. Tako su, kaže on, uništene niška mlekara, kragujevačka mlekara, užička mlekara, pančevačka mlekara... da bi se očistila konkurencija i otvorilo polje monopolu, da bi posle toga taj Imlek bio preprodat za nekih 300 miliona dolara.
Stranca u agroindustrijskom kompleksu ovde neće zanimati primarna proizvodnja, već će u okviru neke druge strategije, na primer Evropske unije, uvoziti jeftinije primarne proizvode, subvencionisane u EU, odnosno sirovine za preradu, ili finalne proizvode i ubacivaće ih u maloprodaju u Srbiji. I to se pokazalo kroz pad grla stoke u Srbiji, kroz enormno visok uvoz mleka ili finalnih mlečnih proizvoda. Na taj način je uništena domaća proizvodnja, objašnjava ovaj ekonomista.
„Sada je pokušaj da se to vrati dobar, ali on podrazumeva još nešto, jedno dobro upravljanje i jednu strategiju razvoja poljoprivrede. Ali poljoprivrede kao celine, kao agroindustrijskog kompleksa. Stranci imaju interes da generišu profit, kada izgenerišu profit, njih ne zanima tvoj strateški interes ni to da li ćeš ti imati energije, hrane ili bilo čega. Sada se mi privodimo pameti i to pokušavamo da uradimo“, kaže Drašković.
On podvlači da ono o čemu moramo da vodimo računa je da resurse ne smemo da prepustimo strancima i to ne samo prehrambene industrije nego primarne poljoprivredne proizvodnje. Moramo subvencionisati primarnu poljoprivrednu proizvodnju, istovremeno dovesti proizvođača u sigurnost da može plasirati svoje proizvode, a da je smanjen uticaj hirovitosti tržišta. Zato je tu uloga države koja će te nestabilnosti poravnati, ističe naš sagovornik.
Osnažiti male, ograničiti velike
Ukazuje na neophodnost razvoja malih farmi i srednjih poljoprivrednih proizvođača kako bi na tržištu bili konkurentni, umesto što ga, kao sada, ucenjuju posrednici, dobavljači. A upravo tih malih, čiji posed ne prelazi pet hektara, čini 70 odsto registrovanih poljoprivrednih gazdinstava.
Imali smo tradiciju zadruga koju smo takođe posle 90-ih godina uništili. Treba ponovo razmotriti to pitanje da bismo objedinili male proizvođače.
Po njegovom mišljenju, ekonomskom politikom po svaku cenu treba ograničiti veleposede u oblasti poljoprivrede. Oni ne postaju elementi efikasnosti, nego elementi neefikasnosti, odnosno monopola i verovatno bi trebalo razmišljati o maksimalnom broju hektara koji neka kompanija može da ima.
Drašković smatra da proizvođač apsolutno treba da ima i neki udeo u prerađivačkoj industriji. Ukazao je na primer holandske kompanije Frisland kampina u mlečnoj industriji čiji su vlasnici farmeri.
Oni su je napravili da bi svoje proizvode mogli preko te kompanije da plasiraju, a onda kompanija kad nastupa prema inostranstvu nastupa kao surovi kapitalista, iako je zapravo neka vrsta kolektivnog vlasništva.
Još jedan ključni faktor je, kaže on, ko drži trgovinu na malo. Trgovinski lanci su de fakto kartelizovano tržište odnosno postoji monopol nekoliko ključnih igrača na ovom tržištu. I tu mora nešto da bude urađeno, smatra Drašković.
Od pokretača do samog đavola
Na pitanje kako će strani vlasnici kompanija u prehrambenoj industriji reagovati na najavu njihovog vraćanja u srpske ruke, on kaže da će to zavisiti od slučaja do slučaja.
„Normalno je da vi nemate pravo nikome da oduzmete njegovu svojinu. On je zaštićen i međunarodnim i domaćim pravom, to je sasvim u redu. Ali vi možete razviti jednu drugu strategiju, a to je strategija razvoja paralelnih kapaciteta. Na taj način ćete njemu onemogućiti da ima monopolsku poziciju, a čim nema monopolsku poziciju, on nema taj profit i on će biti spreman da se povuče ili da uđe u drugi aranžman na tržištu. Znači postoje ekonomski mehanizmi kojima se to radi. Prisila nikako nije preporučiva“, ističe ovaj ekonomista.
Stvar je, kako kaže, vrlo kompleksna i mora biti postavljena kao strategija koja ne može da se završi u jednom danu. Drugo su iznuđeni potezi kad vi morate da uvedete neke mere, ali bolje je pripremiti i razvijati jedan sistem u kojem morate imati nacionalne interese i u okviru tih nacionalnih interesa napraviti takvu strukturu da ste otporniji na spoljne uticaje i da ste istovremeno otporniji na pohlepu privatnog profita, napominje sagovornik Sputnjika.
Bez profita nema inovacija, nema ulaganja, on je pokretač, ali on može biti i sam đavo koji uništava, zaključio je Drašković u emisiji Energija Sputnjika.
