https://lat.sputnikportal.rs/20260104/teske-zivotne-odluke-sta-kada-roditelji-vise-ne-mogu-sami-video-1194405618.html
Teške životne odluke: Šta kada roditelji više ne mogu sami /video/
Teške životne odluke: Šta kada roditelji više ne mogu sami /video/
Sputnik Srbija
Kada roditelji više ne mogu da žive samostalno, mnoge porodice se prvi put suočavaju sa pitanjem na koje nisu spremne: ko će i na koji način brinuti o njima... 04.01.2026, Sputnik Srbija
2026-01-04T12:00+0100
2026-01-04T12:00+0100
2026-01-04T12:00+0100
društvo
društvo
srbija – društvo
porodica
starenje
roditelji
deca
starački dom
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/01/03/1194404947_0:959:2048:2111_1920x0_80_0_0_a04b7af5a7a820f0244ce4812b672581.jpg
Emocionalni odgovori na starenje roditelja su snažni i prisutni na obe strane – kako samih roditelja tako i njihove dece. Starenje, pored toga što utiče na fizičko zdravlje, duboko zadire i u osećaj dostojanstva, pa mnogi stariji ljudi teško prihvataju činjenicu da im je potrebna pomoć. Za njih je to često znak gubitka samostalnosti, ali i uloge koju su imali - da budu oslonac, a ne neko kome je oslonac potreban. Zato neretko umanjuju probleme, kriju zaboravnost, bol ili umor, govore da je „sve u redu“, pa decu tako njihovo starenje često zatekne nespremne, bez jasnog plana. Pored straha i brige za roditelje, kod dece se takođe često javlja i osećaj krivice – jer nemaju dovoljno vremena, snage ili novca da budu prisutni onoliko koliko bi želeli.Između ljubavi, brige i odgovornostiTaj osećaj griže savesti i dilema – da li činimo dovoljno - nije iznenađenje za Vanju Taleski, socijalnog radnika i psihoterapeuta, nekadašnjeg upravnika “Doma Stacionar” Gerontološkog centra Beograd, koja u podkastu “Porodično” objašnjava da smo mi većim delom patrijalno društvo gde je dominantni narativ u pravcu toga da smo mi kao deca uvek tu za naše roditelje. Međutim, kako dodaje, tu se umetnulo još nešto, a to je posao, koji sada izbija na prvo mesto pa prosto dolazi do razmimoiloženja u tome šta mi nosimo kao neku našu autentičnu vrednost i potrebu, i onoga što nam je nametnuto.“Sa druge strane imamo roditelje koji se suočavaju sa tim da se nešto ozbiljno promenilo, shvataju da više ne mogu sami, ali ne žele da time opterećuju decu. Ali, treba imati na umu da u situaciji kada ne postoje određene psihijatrijske izmenjenosti, bolesti ili neurološka stanja koja nam ne omogućavaju da donosimo zdrave odluke, bez obzira koliko to bilo neprijatno jer govorimo o nečemu što je završetak koji sve naš čeka, ipak imamo prostora da mi nekako sami sa sobom, pa i svojim bližnjima, odnosno decom, obavimo jednu vrstu razgovora u načelu o tome šta bi ko od nas voleo i želeo. Mislim da to jeste vreme kada možemo da se čujemo šta ko i kako vidi, jer ono što jeste ključ i čega se treba držati jeste - dostojanstveno starenje, dakle da vidimo šta je šta za koga”, navodi Vanja Taleski.To je, podvlači, jako važno, jer se mora jasno definisati šta neko smatra katastrofom za života, a šta neko vidi kao pomoć koja može da mu se pruži.Dostojanstveno starenjePrema rečima Radoslava Milovanovića, predsednika Udruženja privatnih ustanova socijalne zaštite, mi kao narod nikada nismo pravovremeni, pa i ovakve razgovore odlažemo koliko god možemo.“Ali, mi imamo i moralnu i zakonsku obavezu da se bavimo našim starima, i imamo obavezu kao njihova deca ili najbliži srodnici da donosimo odluku za njihovu dobrobit, pre svega. Dakle, ne samo kada su oni dezorijentisani, to se podrazumeva i to je zakonom i regulisano, starateljstvima i slično, nego i kada oni možda nisu toliko baš narušenog zdravstvenog i uopšte psihičkog stanja, ali ipak malo “brkaju lončiće”, ipak su ostali u nekim drugim vremenima, pa smo mi ti koji moramo da im približimo i prepoznamo na vreme njihove potrebe”, navodi Milovanović.Prve znake da je starijima potrebna pomoć je, kako kaže, stručnim radnicima vrlo lako da prepoznaju:Predrasude prema staračkim domovimaVerovatno najteža odluka je smeštaj u starački dom, tim pre jer je, kaže Milovanović, u našem društvu prisutna velika količina predrasuda prema mnogim stvarima, pa i prema domovima za stare i kolektivnom smeštaju.“Mada moram da kažem da se već nekoliko godina unazad situacija dosta menja jer mnogi stari ne žele da budu na teretu svojoj deci, da im remete živote i odnos prema njihovim porodicama, poslu i slično, pa ako samo čuju nešto afirmativno o nekom domu, usluzi ili uopšte o sistemu, vrlo se lako odlučuju na taj korak. Za smeštaj u ustanovi socijalne zaštite neophodna je izražena volja u pisanoj formi od strane korisnika, a u dobrom domu, pa uopšte i u sistemu, već dugo se traži mesto više. Nažalost, imamo delove Srbije gde nema domovskog smeštaja u ponudi pa je u to svakako potrebno ulagati, ne samo finansijski već i empatijski, emotivno”, ocenjuje Milovanović.Roditelji su, kaže Vanja Teleski, često u strahu od doma jer to je za njih nešto novo, deluje prilično odbacujuće i rezonira sa jako teškim emocijama. "I meni su takve reakcije potpuno normalne, međutim, treba imati na umu i šta se dešava sa decom koja, recimo, jako dugo neguju svoje roditelje koji su lošeg fizičkog ili mentalnog zdravlja. Nekako u tom dugotrajnom periodu njihov identitet se menja u pravcu toga da postaju samo negovatelji, a sve manje to što jesu. I onda u tom procesu prelaska iz jednog identiteta u drugi dolazi do problema za samu decu, pa se tako kaže da, prema istraživanjima, u odnosu na opštu populaciju oni ljudi koji neguju više od tri godine su u velikom riziku od psihijatrijskih oboljenja, najčešće depresije ili kardiovaskularnih oboljenja, kao i od takozvanog izgaranja. Dakle, svi smo tome skloni u situaciji ako to negovanje potraje”, ukazuje psihoterapeut.Ta, kako kaže, prilično beznadežna situacija se prekida time što najčešće naš roditelj biva smeštan u ustanovu koja jeste vid pomoći ne samo u roditelju nego i njegovom detetu.Transformacija brige“Dakle, to jeste proces koji je zahtevan i kompleksan, ali ono što je važno znati je da ta briga koju osećamo za roditelje nikada ne prestaje. Bazično je to ljubav, ali mi tu brigu ispoljavamo na razne načine tokom godina, pa mislim da ovo treba prihvatiti tako da se ta briga transformisala u to da ću ja mog roditelja uputiti u ustanovu gde će neko adekvatnije i profesionalno brinuti o njemu, a ja ću imati prostora da se brinem i o sebi jer i ja imam svoje uloge – bračne, roditeljske, profesionalne i tako dalje. Ali, ono što je važno je da će deca i dalje moći kvalitetno da provode vreme sa svojim roditeljima u tom domu”, ističe Vanja Taleski.Deca se, kaže, ne isključuju na način da sa domom nemaju veze od trenutka kada je roditelj tamo smešten.“Uvek postoji prostor da se ispuni ta potreba za kvalitetnim odnosom koja postoji kod negovatelja u situaciji kada su smestili svog roditelja u dom, nađe se način da budu i dalje prisutni u životu svojih roditelja. Oni mogu da dolaze povremeno i da pomažu u nekim aktivnostima i sa drugim korisnicima doma, da se druže, igraju šah ili obavljaju neku drugu aktivnost ako je na primer njihov roditelj dementan i ne može više to da radi. To je za sve jako bitno”, zaključuje Vanja Taleski.
https://lat.sputnikportal.rs/20251228/vazna-lekcija-i-pred-praznike-kako-porodica-pravilno-da-upravlja-kucnim-budzetom-video-1194170313.html
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Sandra Čerin
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112079/45/1120794565_586:-1:2634:2048_100x100_80_0_0_b8635c7d2739410eff5cd0e2bbea5d1f.jpg
Sandra Čerin
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112079/45/1120794565_586:-1:2634:2048_100x100_80_0_0_b8635c7d2739410eff5cd0e2bbea5d1f.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sandra Čerin
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112079/45/1120794565_586:-1:2634:2048_100x100_80_0_0_b8635c7d2739410eff5cd0e2bbea5d1f.jpg
društvo, srbija – društvo, porodica, starenje, roditelji, deca, starački dom
društvo, srbija – društvo, porodica, starenje, roditelji, deca, starački dom
Teške životne odluke: Šta kada roditelji više ne mogu sami /video/
Kada roditelji više ne mogu da žive samostalno, mnoge porodice se prvi put suočavaju sa pitanjem na koje nisu spremne: ko će i na koji način brinuti o njima. Ostanak u sopstvenom domu uz pomoć, preseljenje kod dece ili smeštaj u ustanovu - opcije postoje, ali su često nedovoljno poznate ili teško dostupne.
Emocionalni odgovori na starenje roditelja su snažni i prisutni na obe strane – kako samih roditelja tako i njihove dece. Starenje, pored toga što utiče na fizičko zdravlje, duboko zadire i u osećaj dostojanstva, pa mnogi stariji ljudi teško prihvataju činjenicu da im je potrebna pomoć. Za njih je to često znak gubitka samostalnosti, ali i uloge koju su imali - da budu oslonac, a ne neko kome je oslonac potreban. Zato neretko umanjuju probleme, kriju zaboravnost, bol ili umor, govore da je „sve u redu“, pa decu tako njihovo starenje često zatekne nespremne, bez jasnog plana. Pored straha i brige za roditelje, kod dece se takođe često javlja i osećaj krivice – jer nemaju dovoljno vremena, snage ili novca da budu prisutni onoliko koliko bi želeli.
Između ljubavi, brige i odgovornosti
Taj osećaj griže savesti i dilema – da li činimo dovoljno - nije iznenađenje za Vanju Taleski, socijalnog radnika i psihoterapeuta, nekadašnjeg upravnika “Doma Stacionar” Gerontološkog centra Beograd, koja u podkastu “Porodično” objašnjava da smo mi većim delom patrijalno društvo gde je dominantni narativ u pravcu toga da smo mi kao deca uvek tu za naše roditelje. Međutim, kako dodaje, tu se umetnulo još nešto, a to je posao, koji sada izbija na prvo mesto pa prosto dolazi do razmimoiloženja u tome šta mi nosimo kao neku našu autentičnu vrednost i potrebu, i onoga što nam je nametnuto.
“Sa druge strane imamo roditelje koji se suočavaju sa tim da se nešto ozbiljno promenilo, shvataju da više ne mogu sami, ali ne žele da time opterećuju decu. Ali, treba imati na umu da u situaciji kada ne postoje određene psihijatrijske izmenjenosti, bolesti ili neurološka stanja koja nam ne omogućavaju da donosimo zdrave odluke, bez obzira koliko to bilo neprijatno jer govorimo o nečemu što je završetak koji sve naš čeka, ipak imamo prostora da mi nekako sami sa sobom, pa i svojim bližnjima, odnosno decom, obavimo jednu vrstu razgovora u načelu o tome šta bi ko od nas voleo i želeo. Mislim da to jeste vreme kada možemo da se čujemo šta ko i kako vidi, jer ono što jeste ključ i čega se treba držati jeste - dostojanstveno starenje, dakle da vidimo šta je šta za koga”, navodi Vanja Taleski.
To je, podvlači, jako važno, jer se mora jasno definisati šta neko smatra katastrofom za života, a šta neko vidi kao pomoć koja može da mu se pruži.
“Sve su to stvari koje treba da se, kako se to savremenim rečnikom kaže, iskomuniciraju na vreme i kada dođe taj trenutak onda se prosto prati priča. To, naravno, nije jednostavno, zato što smo i mi kao deca tu opterećeni zaista jednim velikim emocionalnim teretom i osećamo verovatno da imamo ograničeno vreme da neke stvari proradimo, završimo ili prosto kažemo našim roditeljima. Zato je jednostavno preporuka da nekako na vreme sa našim roditeljima porazgovaramo na tu temu dok smo još svi pribrani i možemo da donesemo neke razumske odluke ili barem neke pravce u kojima ćemo se kretati”, ukazuje socijalni radnik.
Prema rečima Radoslava Milovanovića, predsednika Udruženja privatnih ustanova socijalne zaštite, mi kao narod nikada nismo pravovremeni, pa i ovakve razgovore odlažemo koliko god možemo.
“Ali, mi imamo i moralnu i zakonsku obavezu da se bavimo našim starima, i imamo obavezu kao njihova deca ili najbliži srodnici da donosimo odluku za njihovu dobrobit, pre svega. Dakle, ne samo kada su oni dezorijentisani, to se podrazumeva i to je zakonom i regulisano, starateljstvima i slično, nego i kada oni možda nisu toliko baš narušenog zdravstvenog i uopšte psihičkog stanja, ali ipak malo “brkaju lončiće”, ipak su ostali u nekim drugim vremenima, pa smo mi ti koji moramo da im približimo i prepoznamo na vreme njihove potrebe”, navodi Milovanović.
Prve znake da je starijima potrebna pomoć je, kako kaže, stručnim radnicima vrlo lako da prepoznaju:
“Ali tu neku dezorijentisanost mi kao deca jako teško primećujemo i teško se zapravo mirimo sa tim, da tata ili mama više nisu onako snažne figure kakve su bile nekada. Zato odluka o vidu pomoći koju ćemo im pružiti mora da bude promišljena i doneta u saradnji sa stručnim licima”, kategoričan je Milovanović.
Predrasude prema staračkim domovima
Verovatno najteža odluka je smeštaj u starački dom, tim pre jer je, kaže Milovanović, u našem društvu prisutna velika količina predrasuda prema mnogim stvarima, pa i prema domovima za stare i kolektivnom smeštaju.
“Mada moram da kažem da se već nekoliko godina unazad situacija dosta menja jer mnogi stari ne žele da budu na teretu svojoj deci, da im remete živote i odnos prema njihovim porodicama, poslu i slično, pa ako samo čuju nešto afirmativno o nekom domu, usluzi ili uopšte o sistemu, vrlo se lako odlučuju na taj korak. Za smeštaj u ustanovi socijalne zaštite neophodna je izražena volja u pisanoj formi od strane korisnika, a u dobrom domu, pa uopšte i u sistemu, već dugo se traži mesto više. Nažalost, imamo delove Srbije gde nema domovskog smeštaja u ponudi pa je u to svakako potrebno ulagati, ne samo finansijski već i empatijski, emotivno”, ocenjuje Milovanović.
Roditelji su, kaže Vanja Teleski, često u strahu od doma jer to je za njih nešto novo, deluje prilično odbacujuće i rezonira sa jako teškim emocijama.
"I meni su takve reakcije potpuno normalne, međutim, treba imati na umu i šta se dešava sa decom koja, recimo, jako dugo neguju svoje roditelje koji su lošeg fizičkog ili mentalnog zdravlja. Nekako u tom dugotrajnom periodu njihov identitet se menja u pravcu toga da postaju samo negovatelji, a sve manje to što jesu. I onda u tom procesu prelaska iz jednog identiteta u drugi dolazi do problema za samu decu, pa se tako kaže da, prema istraživanjima, u odnosu na opštu populaciju oni ljudi koji neguju više od tri godine su u velikom riziku od psihijatrijskih oboljenja, najčešće depresije ili kardiovaskularnih oboljenja, kao i od takozvanog izgaranja. Dakle, svi smo tome skloni u situaciji ako to negovanje potraje”, ukazuje psihoterapeut.
Ta, kako kaže, prilično beznadežna situacija se prekida time što najčešće naš roditelj biva smeštan u ustanovu koja jeste vid pomoći ne samo u roditelju nego i njegovom detetu.
“Dakle, to jeste proces koji je zahtevan i kompleksan, ali ono što je važno znati je da ta briga koju osećamo za roditelje nikada ne prestaje. Bazično je to ljubav, ali mi tu brigu ispoljavamo na razne načine tokom godina, pa mislim da ovo treba prihvatiti tako da se ta briga transformisala u to da ću ja mog roditelja uputiti u ustanovu gde će neko adekvatnije i profesionalno brinuti o njemu, a ja ću imati prostora da se brinem i o sebi jer i ja imam svoje uloge – bračne, roditeljske, profesionalne i tako dalje. Ali, ono što je važno je da će deca i dalje moći kvalitetno da provode vreme sa svojim roditeljima u tom domu”, ističe Vanja Taleski.
Deca se, kaže, ne isključuju na način da sa domom nemaju veze od trenutka kada je roditelj tamo smešten.
“Uvek postoji prostor da se ispuni ta potreba za kvalitetnim odnosom koja postoji kod negovatelja u situaciji kada su smestili svog roditelja u dom, nađe se način da budu i dalje prisutni u životu svojih roditelja. Oni mogu da dolaze povremeno i da pomažu u nekim aktivnostima i sa drugim korisnicima doma, da se druže, igraju šah ili obavljaju neku drugu aktivnost ako je na primer njihov roditelj dementan i ne može više to da radi. To je za sve jako bitno”, zaključuje Vanja Taleski.
