Reditelj Saša Hajduković otkriva za Sputnjik: Šta se sve krije iza Tvrđave, a što je sada – lekovito
© Foto : Aleksandar Letić/Produkcija Režim
Pratite nas
Ne širi se mržnja pričom o stvarima koje su se desile. Desila se izdaja, to svi znamo. Kao nacija imamo karakternu grešku, stvari koje su se desile stavljamo pod tepih, u nadi da se neće desiti ponovo. A naše nacionalne karakterne mane nisu nešto što ne možemo da prevaziđemo. Trebali bi nekako da ih prevaziđemo iznutra, menjajući se kao pojedinci.
Ovo za Sputnjik kaže Saša Hajduković, reditelj serije "Tvrđava" koja je za male ekrane prikovala sve generacije, čiji se uspeh može nazvati i kulturnim događajem 2025. godine:
"Mogu da ispričam hiljade priča koje sam čuo od ljudi iz Krajine, kakve su nelogične naredbe dobijali pre Oluje i kako su se povlačili. To je sigurno došlo iz nekog centra, dogovoreno. Ali ovo nije priča o Oluji, ovo je pre svega priča o Luki i Dariji".
Hajdukovićev autentični autorski rukopis i veliki talenat publika je prepoznala u serijama „Meso”, “Kosti”, “Koža”, po scenariju Nikole Pejakovića.
Potresnim pričama malih ljudi, koje zapravo čine naše kolektivno iskustvo, ponovo je dao posebnu emociju i vizuelni identitet. Priču po scenariju Studenta FDU iz Knina, Gorana Starčevića, kreirao je sa njegovim profesorom Mirkom Stojkovićem i u nju uvukao svakog ko je iole zavirio u događaje koji su prethodili progonu naroda iz Krajine.
Za Sputnjik pre svega kaže da je, iako nije znao ko je scenarista, morao da se bavi ovim delom, jer je i "na papiru" bilo jasno o čemu se radi. Bilo je živo, gotovo bajkovito.
Odlučili ste da se bavite temom koje je jako krhka, koja kao da je zabranjena, otvori se jednom godišnje, u avgustu. Krhka tema kojem se jako manipuliše, pozvali ste da razgovaramo o nečemu što nam se stvarno desilo, što je užasna tragedija našeg naroda...
Imamo jedan karakterni poriv, kad je neki problem, i u porodici kažemo, ajde pusti, pusti to, nema veze. Čini mi se i kao da imamo neku karakternu grešku, u smislu, kad nam se stvari dese, mi se ne bavimo tim stvarima, nego eto, to se desilo, valjda neće više. Niko nam ne brani da se time bavimo, mi prosto nećemo da gledamo tamo. Kažu, što opet ratna serija? Kako opet, kolko ih ima, a koliko se stvari desilo? Zašto stalno pričamo o tome? Kažu da ćemo da širimo mržnju. Mržnja se širi i akumulira tako što se ne priča o stvarima koje su se desile.
Ljudi generalno nisu preterano zainteresovani za ovu temu, posebno u trenutku polarizacije u našem društvu, kada je došlo i do otvorene netrpeljivosti prema onima koji su došli u toj koloni, jer im se učitava politika koja smeta. Sada su svi plakali zbog sudbine tih ljudi, od koje je prošlo 30 godina, kako je to moguće?
Zato što ovo nije serija o Oluji, ona je na kraju, ali to je serija o Luki i Dariji i njihovim porodcama. Da smo pravili seriju o Oluji, opet ne bi nikoga zanimala. To je priča o karakterima, priča o ljudima, o njihovom razvoju i njihovim usponima, padovima u tom divljem vremenu koje je i danas divlje, a tada je bilo baš divlje. Zaista mislim da uvek karakteri privlače gledaoce. To uvek privlači, a rat, Oluja je kontekst u kojem se ta stvar dešava.
"Tvrđava" je priača o izdaji srpskog naroda u Krajini, ali je pre svega priča o Luki i Dariji
© Foto : Aleksandar Letić/Produkcija Režim
Fascinira vaš odabir glumaca, podela je maestralna, a najviše privlači pažnju mlada ekipa koja je stala rame uz rame sa bardovima našeg glumišta. Kako ste našli Dariju Vučko i Ognjena Mićovića?
Oni su bili na kastingu, nisam ih znao. Janu Bijelicu i Jovana Jovanovića sam znao, želeo sam da radim s njima, s tim što su i on bili na kastingu. Marko Todorović je igrao i u "Koži", mada i on je bio na kastingu, i tu smo bili u ekipi, bio je i producent Miloš Avramović i Mirko Stojković i divan kasting direktor Packe koji je i dovodio ljude. Jeste, to je bio glavni izazov, da se ne vidi da mladi imaju manje filmskog iskustva, a njih dvoje, Darija i Ognjen nisu samo morali da budu jednaki, već i malo više od jednakih. Ali nisam sumnjao u njih, stvarno nisam sumnjao, pretalentovana su deca. Treba biti zahvalan Bogu što smo uspeli da se skupimo svi u tom vremenskom trenutku, na takvom tekstu.
Deo kritičara kaže da je mana serije što je političko-bezbednosni aparat Beograda predstavljen kao kriminalno srce tame i da se na tome previše insistiralo. Mirko Stojković je pokušavao te stvari da objasni tokom emitovanja, kakav je vaš utisak o tom aparatu koji kao da upravlja svim procesima?
Politički kontekst mi je bio značajan, da je pričao o izdaji, jer to jeste bila izdaja. Svi smo znali da je to izdaja, da je dogovoreno, kao što se ratovi dogovaraju. Neki narod tamo gine, a neki sede i pričaju o tome, znaju šta će da se desi. Iznutra smo posmatrali to, kao neki antički svet, svet bogova u koji Luka uspe da uđe, pa vidi šta je. Odluke koje su se donosile u Beogradu ili nekim drugim centrima, uticale su na to šta se dešava tamo. Herojskih ratova više nema, ako ih je ikada i bilo. A naš glavni lik, to je genijalni deo scenarija, nije heroj, već je antiheroj. Nije otišao u rat, iako u jednom trenutku izgleda da će biti ratnik. Prebaci se, ode u neki pakao. Očekuje glamur, ali shvati šta se dešava u svetu koji je smatrao čistim, za neki moćni svet, kod nekog Dilpare za koga je mislio da mu je bolji od oca.
Bard našeg glumišta Miki Manojlović bio je posebni gost serije
© Foto : Aleksandar Letić/Produkcija Režim
Kritika je i na činjenicu da se iz serije jasno ne vidi geopolitički trenutak u kome se radnja dešava, da su karte u tom trenutku bile takve, da je to prosto moralo da se desi. U prvim epizodama uopšte ne možemo da naslutimo širi politički kontekst, zašto?
Ali Luka to ne zna, taj kontekst. Da bi priča bila priča, da bi se dobro ispričala, ne objašnjavamo geopolitičku situaciju, nego pravimo jedan mit. Pravimo narodnu pesmu. Kao da sad polemišemo o Boju na Kosovu, je li bio Obilić ili Kobilić, to nije pitanje. Praviš mit, a mit je stvar koja daje smisao, a ne faktičke podatke. To nije važno za mitsku dimenziju priče, za dramaturgiju, za nešto što je pesma ili ikona. Za nešto što treba da postoji kao neko transcendentalno delo mnogo je važniji karakter, dramski karakter, nego faktografija. Ona je okvir u kom se tom karakteru nešto dešava, a hteo sam da gledoci vide koliko Luka vidi - a on ne vidi ništa.
Tri decenije od tog rata i dalje živimo u nestabilnosti. Srbiju pritiska Evropa da uvede sankcije Rusiji, da se konačno opredelimo gde ćemo, ali makar smo samostalna država, vama u Banjaluku je došao neki Nemac i rekao, ja odlučujem šta je za vas najbolje. Gde smo, jesmo li išta pametniji?
Nismo, ništa pametniji nismo od Šekspira, pa na ovamo. Gledamo lične interese, za vlast smo spremni da pređemo i na ovu i na onu stranu, vrlo malo se razume šta je kultura, kulturni okvir u kojem se uopšte krećeš. Ne razumemo, i zato što neki ljudi koji su izabrani da budu prvi među nama uopšte ne razumeju o čemu se radi. Ali tako nam je oduvek. Imamo malo trenutaka mira, a onda opet kreće neki haos. Kada analiziraš skoro čitav 20. vek, ovo sad, u odnosu na te katastrofe, nije ništa. Ali ljudska priroda je uvek ljudska priroda, a te naše nacionalne karakterne mane nisu nešto što ne možemo da prevaziđemo, trebali bi nekako da ih prevaziđemo iznutra, menjajući se kao pojedinac, pričajući priče jednim drugima i shvatajući celokupnu sliku. Pokušavajući kroz te priče da nekako rastemo kao ljudi.
Mladi glumci u glavnim ulogama morali su i da "nadigraju" iskusne
© Foto : Aleksandar Letić/Produkcija Režim
Tvrđava se jasno opredelila kao srpska serija, srpska priča. Izazvali ste veliku emociju njenom temom, krajiškom pesmom. Napravili ste presedan, jer su je prihvatili i oni koji smatraju da je to nešto što ruži, da nije dovoljno urbano, pa i da je nešto užasno.
Problem je kako se nacionalno generalno shvata i koristi, paradira se tim, gura se, a ne razume se o čemu se radi. Gura se slika nacionalnog, kao carevo novo odelo. Dok treba. Čim nacionalno postaje slika, ono postaje kič. I rat je kič. To je u stvari jedna perverzna kultura. Krajiška pesma je čista, iskrena. To što se sa njenom takvom upotrebom napravilo, da je to nešto što nije urbano, to je jedna stvar, ali to za tu samu stvar ne znači ništa.
Dugo smo vjćali oko te pesme, "Marama plava" bila je u scenariju, neopisivo mi je drago da smo je izveli, da su je otpjevali glumci, na taj način. Da su shvatili suštinu, da su je otpevali iz srca, kako treba.
Slika polarizacije u našem društvu je i činjenica da pojedinima smeta ijekavica, posebno u javnom prostoru, smatraju je neprirodnom. Sada citiraju replike iz serije. Čini se da ste izvojevali jednu pobedu našeg zajedničkog kulturnog prostora?
Slažem se. Meni je taj jezik isto jako pevljiv, izrazi su vrlo šarmantni, nose nešto posebno, pogotovo nose duh. Neki vedar duh i neku vedrinu. Stav prema životu. To se sve krije u tim izrazima.
Zašto ste ubili maestralnog Jovu Maksića?
Nisam ga ja ubijao, i ne Jovu Maksića, već Nikicu. Njegova žrtva je sudbinski bila neminovna. Luka kaže, Nikica bi pristao da on bude ubijen, a da mi svi živimo. On je takav čovek, od ponosnog policajca, svog na svome, dolazi do čoveka koji je potpuno pogubljen i koji se identifikovao sa zemljom koja nestaje, koja se raspada - do nekoga ko gubi identitet, ali i postaje deda, dobije drugu vrstu razloga za život. Njegov lik je baš tragičan, a Luka mora da postane vođa, odnosno da postane dovoljno zreo, da postane čovek.
Hajduković i ekipa "Tvrđave" uspeli su da dočaraju predratni život srpskog mesta na Severu Dalmacije
© Foto : Aleksandar Letić/Produkcija Režim
Da li zaista svake nedelje igrate mali fudbal, za koga navijate?
Četvrtkom. Za Zvezdu.
Crvena Zvezda ima posebno mesto u seriji, kao stvar identiteta, ako navijaš za nju, onda si Srbin, ali gledalac iz Knina će primetiti da je Zvezda i više od toga, simbol igre, pobede, ali i nastavka igre posle poraza.
Znam. Kompozitor Petar Bilbija mi je priččao o prečki donetoj sa Marakane posle Bajerna. Isti odnos imamo i mi iz Banjaluke. Koliko je moje razočarenje kad dođem, pa hoće, neće na utakmicu, šta meni znači ta utakmica i koliko. To je scena između Petra i Luke na krovu Marakane. On je očaran tim simbolom, a nekom to ne znači ništa. Pokazuje i romantičnu stranu karaktera, nekoga kome nije samo use, nase, podase, nekoga ko ima ideal, kakav god on bio.
"Tvrđava" je serija o trajnoj pobedi, puna poruka iz naše hrišćanske vere, koje nisu usputne, govore nam odakle promena treba da krene, gde je "tvrđava", je li i Lukina ispoved sa tim zadatkom?
Hteo sam da ispričam priču i neko osećanje te priče, a jedna od ključnih stvari je i Lukina ispoved, za karakter Luke. Znali smo da je to jedna od ključnih scena, na njoj je Ogi Mićević posebno radio. Od tog trenutka kad to kaže nekom, kad se greh izgovori svešteniku, kad se kaže samom sebi i kad odzvoni u svetu, tek tad može da se shvati šta se dešava. I stvarno od tog trenutka njegov život dobija neku drugu notu.
Glavna tema serije zapravo je porodica i ljubav prema drugom, jakog pravoslavnog duha, koja ima vrlo jasne poruke da ljude treba prihvatati onakvim kakvi jesu, da treba uvek biti čovek...
Nadam se da taj duh ima. Nismo se trudili da ostavljamo poruke kao poruke, nadam se da je taj duh iznad čitave te apsurdnosti, i iznad appsurdnosti te situacije. Meni je jako bitno da ga poseduje, što kaže Kješlovski, da dovedem ljude ispred crkve, pa ako hoće nek uđe, ako neće... To mora da bude prvo i to mora da bude iznad svake politike, iznad svega nacionalnog. Ne smemo da stavimo mržnju nikom u srce. Bez obzira što pričamo o strašnoj temi, gledalac treba da izađe sa osećanjem ljubavi u najvišem mogućem smislu. To je ideja.
Pogledajte i:
