Turci u „pohodu“ na Ruse i Srbe – ko će da dojaše posle Sulejmana Veličanstvenog
Pratite nas
Da li su posle pojave kultne serije „Seks i grad“ žene počele manje da rađaju, a više da piju, da li je skočila prodaja koktela, kakvi su očevi muškarci kojima je uzor Džon Vejn i da li treba da nam bude žao zato što „Holivud“ svakog ruskog negativca nazove Milorad?
Jesu li „bolje“ turske serije gde se ne zna ko je kome rod, a ko pomoz' bog ili zapadnjačke gde se ne zna samo ko je kojeg roda i boje?
Organizacija „Veterani Rusije“ obratila se ruskoj organizaciji za nadzor Roskomnadzor i Ministarstvu kulture sa zahtevom da se zabrane turske serije jer, kako kažu, veruju da serije snimljene u Turskoj štetno utiču na Ruskinje.
Ruske žene navodno postavljaju preterane zahteve svojim muškarcima ili potpuno gube interesovanje za njih jer se u serijama predstavljaju kao pijanci, despoti i gubitnici, a to, kažu, šteti demografiji.
U moskovskom Muzeju istorije votke prikazan je ruski medved u uniformi iz Drugog svetskog rata kako sa puškom na leđima i šubarom na glavi pozdravlja drugove. Ispred njega je drveno bure i na njemu tri flaše votke, dok je četvrta u čepu od šinjela.
© Sputnik / Lidija Simić
Filozof i kritičar umetnosti Nikola Tanasić kaže za Sputnjik da je osnovni uticaj popularne kulture na natalitet zapravo u nerealnom podizanju praga očekivanja od romantične veze, braka, porodice, međuljudskih odnosa uopšte. Akcenat lične ostvarenosti se pomera sa porodice, kuće, domaćinstva na individualna ostvarenja, „klikabilne“ i „instagrabilne ačivmente“ koji u svojoj suštini, na nivou celog života, ne predstavljaju ništa.
Jedan od razloga što su na našim meridijanima, uključujući i rusko područje, toliko popularne baš turske i latinoameričke serije, objašnjava Tanasić, je taj što nam je odnos prema unutrašnjoj porodičnoj dinamici u tim serijama daleko bliži od američkog modela gde su, po pravilu, zastupljene atomske porodice, rasturene, otuđene i razvaljenih brakova.
Serija ,,Moderna porodica" prikazuje život tipične netipične proširene porodice u Americi.
Uticaj Keri Bredšo na moj životni put
Kada je reč o negativnom uticaju ideologije globalne kulture i filmografije, prvenstveno Holivuda, ali i njegovih produženih ruku širom planete, na naš svakodnevni život, Tanasić kaže da se treba vratiti u vreme kauboja i Indijanaca. Lik muškog antiheroja, ženskaroša, neostvarenog čoveka koji nije otac, koji pije, koji se bije javio se još u četrdesetim godinama prošlog veka. Tada je Holivud normalizovao ovaj obrazac i učinio ga poželjnim. Tek su krajem prošlog veka i žene „ušle u mašinu“ i počele da glume kauboje.
Sa serijom „Seks i grad“ koja se uzima kao kamen međaš, dolazi do prirodne posledice svega onoga što se do tada predstavljalo kao poželjno za muškarce, a ta njihova kultura individualizma i bezbrižnosti svakodnevice u sve većoj meri počinje da bude konzumirana i od strane žena, rekao je Tanasić za Sputnjik.
Džon Vejn spašava devojku u filmu ,,Tragači" a da ona to i ne zna.
Razlika je bila velika. Muške fantazije i muški heroji iz Holivuda propagirali su samotnjačku ideologiju vezanu za obrasce o vitezovima, istraživačima, lovcima… i muška kultura kao takva dugo je počivala na slici muškarca koji je u stanju da sam sa svoje dve ruke nešto ostvari, objašnjava naš sagovornik. Iz tog razloga, ona nije toliko negativno uticala na koncept porodice, jer je u krajnjoj liniji muškarac mogao biti dobar suprug i ostvaren otac, dok istovremeno uživa u ovoj vrsti eskapizma.
Ono što se nudilo ženama sa početkom te individualističke priče nisu bile fantazije, nego neke opipljive i potpuno moguće stvari – biti korporativni direktor, ostvareni menadžer, uspešan umetnik, visokoplaćena službenica koja radi svakih par godina u drugom gradu… To su sve stvari koje su potpuno ostvarive, a koje ženi omogućuju vrstu glamuroznog života koja je ranije bila rezervisana samo za muške arhetipske heroje.
Serija ,,Seks i grad" u mnogome je promenila način na koji žene gledaju na sebe, a ujedno i način na koji muškarci gledaju na njih.
© Foto : Skrinšot/Jutjub/Ella Rose / Serija ,,Seks i grad"
I živeli su srećno do kraja života
Iako je društveni uticaj serija i filmova veliki, Tanasić naglašava da nisu one „pokvarile“ porodicu, niti su napravile čitavo društvo nesposobnim za elementarnu socijalnu i kulturnu reprodukciju. Filmovi i serije samo su posledica onoga za čime je društvo sve više osećalo potrebu, kaže on.
Postoji veliki broj ozbiljnih socioloških i filozofskih teorija koje objašnjavaju zašto je to tako i kome odgovara da to bude tako, ali cela poenta tog narativa leži u tome da pojedinac može da se ostvari samo individualno, samo kroz lični spisak životnih dostignuća i ostvarenja koja su prevodive u BDP, koje uvek na neki način mogu prevesti svoju vrednost u funtama sterlinga. Onda se ostvarenost u životu kvantifikuje preko količine robe koja se u toku života konzumira, a međuljudski odnosi, uključujući i romanse, svode se na robu koja se konzumira.
Jedna od posledica ovakvog pogleda na svet je i pojava „Huk-ap“ kulture, ili kulture „muvanja“, čiji su nusproizvod „Tinder“ i njemu slične „dejting“ aplikacije, kaže Tanasić. Sve ono čemu nas je „Dizni“ „učio“ u svojim crtanim filmovima od pre četrdeset godina gde su zaljubljeni „živeli srećno do kraja života“ pada u vodu sa ovim trendom gde se sve svodi na jedan dobar sastanak i par fotografija za društvenih mreža.
Filmska adaptacija crtanog filma ,,Snežana i sedam patuljaka" izazvala je masovno negodovanje i izrazito negativne reakcije publike čak i pre nego što je adaptacija izašla jer je glavna glumica ismevala osnovne principe poput ljubavi i nežnosti koji su prikazani u originalnom crtaću.
Cela poenta je u konzumerizmu jer je individu lakše manipulisati, ona je mobilnija, lakše se prebaci s jednog posla na drugi posao, više stvari joj je potrebno da plati… Ranije, ne tako davno, kada su velike porodice živele zajedno užasno mnogo aspekata te porodice funkcionisalo je tako što je porodica štedela na račun „besplatnog rada“, onoga što ne postoji u zapadnoj teoriji, a gde članovi porodice žive u jednoj jedinici i zajedno rade za dobrobit cele familije.
Ako se danas sve svede na pojedinačne individue, uključujući i to u proseku jedno dete iz rasturenog braka, kaže naš sagovornik, onda svako od njih ima svoje individualne troškove koje moraju da se plaćaju, za koje mora da postoji čitava industrija usluga i naravno, profit se povećava, BDP skače i „svi“ su zadovoljni.
Sulejman veličanstveno ispred svog vremena
U poređenju sa ovim prvenstveno zapadnim narativom, turske i latinoameričke serije ne da nisu arhaične, već su zapravo ispred svog vremena, tvrdi naš sagovornik. To su serije koje odražavaju konkretne porodične vrednosti one civilizacije koja seriju snima – u Latinskoj Americi, na Bliskom, u srednjoj Aziji porodica je i dalje jaka i u tome je velika razlika između njih i zapadnog bloka.
Činjenica je da su te serije transgranično popularne i da širom sveta ljudi vole da ih gledaju. To svedoči o jednoj potrebi, čak i u kulturama koje su izgubile takvu porodicu, da je prepoznaju kao nešto što je dobro, potrebno, korisno i što možda treba da imaju u svojim životima.
Dragan Jove Torbica, lik iz ,,Državnog posla" u epizodi ,,Nirvana".
Vodimo stereotipe, a ne rat
Stereotipi postoje sa razlogom i nisu nužno negativni. Naravno da nekad mogu predstaviti određenu grupu u potpuno drugačijem i negativnom kontekstu nego što zaista jeste, ali su generalno „grub nacrt“ i pojednostavljena slika jednog naroda, pojave, grupacije koja služi za lakše i lepše razaznavanje među kulturama.
Slika kojom se u turskim serijama predstavljaju Rusi ne predstavlja nužno nikakav „kulturni rat“ već predočava stereotip koji o njima već postoji u Turskoj, a rušenje već postojećih stereotipa je dug proces, objašnjava Tanasić.
Stereotipi su način preko kojeg mi upoznajemo šarolikost planete i to se najbolje vidi kroz dečji program. Udžbenici geografije ili popularne knjige za decu, naravno, prikazuju Kineze u tradicionalnoj nošnji sa slamnatim šeširićima, prikazuju Meksikance sa sombrerom, pokazuju Amerikance sa kaubojskim šeširima, Ruse sa ušankama kako sviraju balalajke. Ljudi uvek uzimaju najjarkije primere neke kulture preko kojeg je pamte. Preko svega toga upoznajemo jednu kulturu i stvaramo afinitet prema njoj, pa ako nas zaintrigira, mi se upoznajemo i sa njenim finesama.
Crtani ,,Pepa prase" u epizodi gde se Pepa oblači kao Francuskinja sa beretkom i prugastom majicom, dok se njen mlađi brat Džordž (oink) obukao kao Rus sa šubarom i šinjelom.
Kad bi svet prikazivali samo kroz globalnu „kulturu“, dodaje filozof, staklene kocke umesto zgrada krasile bi podjednako slike i iz Kine, i iz Meksika, Dubajija, Moskve, Njujorka, a svi ljudi bi bili uniformisani u odlima sa kravatama.
Učite od Srba
Stereotipi, naravno, uvek imaju svoju tamnu sliku, upozorava Tanasić, ali smatra da ukoliko je jedna kultura dovoljno moćna, iskoristiće ih na svoju korist. Što bi rekli Amerikanci – ne postoji loš publicitet.
Ako su Amerikanci o nekome stvorili negativni stereotip, stvorili su ga sami o sebi, pa su i te kako znali da se time okoriste. I Rusija je takođe znala da se vrlo vešto koristi negativnim stereotipima o sebi i to čak radi na maestralan način. Mi Srbi smo, Bogu hvala, jedan vrlo ležeran narod, pa smo vrlo rano uzjahali tu sliku evropskih divljaka i bundžija koji stalno prave neke probleme i identifikovali smo se sa time. Po tome smo prepoznati i iako je to slika koju je izgradila antisrpska propaganda, to je isto i slika koju koriste ljudi koji nas širom sveta vole.
Stereotip o Srbima kroz popularne internet kuglice ,,Kantribals". Harmonika, truba, ratna beretka i povez preko oka od silnog ratovanja.
Uprkos svemu, ljudi vole sliku koju je u Rusima stvorila američka propaganda, da su to nekakvi emotivci koji vole da popiju, koji vole da se pobiju, iako oni zapravo baš i nisu slični tome. Nisam veliki pristalica mikromenadžmenta kulturne konzumacije, ali Rusi se naravno ne slažu sa time i oni su vrlo strogi oko toga. Lično mislim da ako su njihovi građani dobro vaspitani, oni sami neće hteti da gledaju nešto što ih prikazuje na neukusan način. Nema potrebe zvati nekakav komitet da bilo šta zabranjuje ili da građane štiti od takvih stvari.
I Srbi imaju iskustvo sa time. Bilo je mnogo filmova koji su nas prikazivali na negativan način i neki od njih su bili dobri, pa smo ih gledali uživajući, dok za one koji su loše urađeni niko nije morao da nam brani da ih gledamo. Jednostavno ih nismo gledali jer su bili loši, zaključuje Tanasić.
Pogledajte i:
