https://lat.sputnikportal.rs/20250223/pet-razloga-zbog-kojih-resenje-ukrajinskog-pitanja-ostaje--na-dugom-stapu-video-1182920266.html
Pet razloga zbog kojih rešenje ukrajinskog pitanja ostaje – na dugom štapu /video/
Pet razloga zbog kojih rešenje ukrajinskog pitanja ostaje – na dugom štapu /video/
Sputnik Srbija
Početak direktnih pregovora između Rusije i SAD jeste „epohalna vest“. Taj događaj već je promenio puno toga u međunarodnim odnosima. Ipak, i dalje ostaje... 23.02.2025, Sputnik Srbija
2025-02-23T17:00+0100
2025-02-23T17:00+0100
2025-02-23T17:00+0100
svet
svet – politika
rusija – politika
ukrajina
specijalna vojna operacija u ukrajini – vesti
komentari i analitika
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e9/02/17/1182923858_0:320:3072:2048_1920x0_80_0_0_8a0994a018fa9366cb487f1a56f1ded3.jpg
Nesumnjivo, dijalog je obnovljen, ubrzo će uslediti puna normalizacija bilateralnih odnosa (ono što je do sada postojalo kao relacija u bilateralnom okviru ne može se nazvati normalnim iako prekida diplomatskih nije bilo), za njom i ukidanje sankcija (verovatno najvećeg dela sankcija, mada ne svih), pa razgovori o važnim temama poput obnavljanja dogovora o strateškom naoružanju (ističe 2026. godine). Zbog čega se onda javljaju nedoumice oko krajnjeg ishoda?Epohalno resetovanjeBajdenova administracija, zajedno sa EU i još nekoliko partnerskih država, činila je u odnosima prema Rusiji čak i stvari koje se u međunarodnoj politici nikada ne rade. Zapravo, da nije bilo strpljivosti i asimetričnog delovanja Vladimira Putina, moguće je da bi novi, veliki globalni sukob još odavno izbio. Protiv Rusije su korišćena doslovno sva raspoloživa sredstva, uključujući i (zlo)upotrebu terorističkih grupa za izvođenje akcija u Moskvi, manipulisanje međunarodnim organizacijama, izvođenje psihološko-propagandnih operacija, upućivanje vrlo oštrih i nedvosmislenih pretnji onima koji su sa Rusijom nastavili da sarađuju... Odavno su prekoračene „crvene linije“ i pogažene diplomatske konvencije, formacijski odnos SAD prema Rusiji bio je ekstremno neprijateljski, što je faktički predstavljao uvod u oružani sukob.U dogovoru sa Putinom, Donald Tramp sada te relacije „resetuje“, pa se komunikacija „vraća“ u neki normalniji format. Neće biti saglasnosti oko svih tema koje se otvore, ali će se o rešenjima diskutovati i kroz te diskusije određena rešenja, privremena ili trajna – sigurno će se tražiti. Nema više ektremno neprijateljskog postavljanja, pa nema ni straha od izbijanja oružanog sukoba planetarnih razmera. No, i pored zainteresovanosti obe strane da se ubrza normalizacija, krajnji ishod pokrenutih pregovora ipak će determinisati Ukrajina. Odnosno, plan za rešavanje Ukrajinske krize. A ta kriza je protokom vremena postala toliko kompleksna, da sada nema jednostavnog plana kojim se može rešiti. Čak ni u uslovima kada se po političkim kuloarima već nekoliko nedelja govori da su dva načela za definisanje plana uveliko dogovorena: Kijev će morati da pristane na teritorijalne ustupke i odrekne se jednog broja svojih doratnih jedinica oblasne samouprave, a (ono što ostane da egzistira kao) država Ukrajina neće biti u NATO.Analizirajući komentare ruskih istraživača, upućenih u tekuća dešavanja, stiče se utisak da i dalje nema nekih prevelikih očekivanja oko plana za Ukrajinu. Najoptimističniji pretpostavljaju kako se prvi konkretni rezultati mogu pojaviti za 2-3 meseca, pesimisti govore o dugom, dugom procesu. Donald Tramp jeste oštro reagovao na izjave predsednika Ukrajine (uostalom – nije ga štedeo ni ranije) što može biti najava tona i toka daljih rusko-američkih pregovora. U tom kontekstu, može biti najava definisanja novih načela i uspostavljanja strateškog okvira za mirovni plan. Međutim, za obe strane javlja se problem operacionalizacije dogovora i on je u ovom trenutku čak i akutniji od traganja za političkim rešenjima.Ukrajinska pitanja bez odgovoraPrvo, nije do kraja jasno ko je vlastan da u ime Ukrajine potpiše dogovor. Pogotovo ako se ima u vidu da će taj dogovor podrazumevati odustajanja - i od teritorije (što je, posmatrano sa stanovišta ukrajinskog ustava – nezakonito) i od NATO (od 2019. godine i ovaj cilj je upisan u Ustav Ukrajine). Vladimiru Zelenskom istekao je mandat, a i njegov rejting je već dugo vremena u „slobodnom padu“ pa niti je legalan, niti je legitiman.Drugo, ako je reč o rejtingu i legitimnosti, u ukrajinskom političkom sistemu koji godinama fukcioniše pod pritiskom vanrednih okolnosti i ratnog stanja, ne nazire se mnogo figura koje bi mogle zameniti Zelenskog. Zapravo, taj se spisak svodi na nekoliko imena, među kojima su dva „zvučnija“. Valerij Zalužni, nekada vrlo popularni glavnokomandujući ukrajinskih oružanih snaga trenutno je ambasador Ukrajine u Londonu, njegove veze sa Londonom sežu daleko u prošlost, a britansko viđenje daljeg razvoja situacije i razgovora sa Rusijom suprotno je Trampovom. Vitalij Kličko, gradonačelnik Kijeva, praktično se već izjasnio protiv prihvatanja sporazuma koji uključuje podelu teritorije, plus je zbog sukoba sa Zelenskim već neko vreme pod baražnom paljbom režimskih medija i institucija, što ga delimično diskredituje.Treće, ako bi se išlo na varijantu organizovanja novih predsedničkih izbora, a što je izgleda predlog Donalda Trampa (kako bi se pronašao legalan i legitiman ukrajinski pregovarač), onda je nužno ili formalno primirje, ili da po usmenom dogovoru ruske snage na određeni period prekinu svoja dejstva. Ko Rusiji može garantovati da u slučaju formalnog primirja kontigenti evropskih vojski neće nahrupiti u Ukrajinu pod obrazloženjem da dolaze u službi očuvanja mira? Da će ukraijinske snage iskoristiti prekid vatre za utvrđivanje svojih pozicija na delovima fronta koji su pukli ili se nalaze pred pucanjem – sasvim je izvesno.Četvrto, iz nekoliko izvora, pa čak i od Vitalija Klička, moglo se čuti prethodnih dana kako se razmatra plan o „zamrzavanju linije fronta“. Nije neophodno da se dalje objašnjavaju detalji, suština je u tome da će nadalje svaka od strana kontrolisati ono što je vojno zauzela ili održala. Kakav je onda motiv ruske strane, koja je u nastupanju, da prekida dejstva prema ukrajinskoj strani koja je u odstupanju? Ako se unapred načelo o podeli teritorije operacionalizuje kroz ideju o „zamrzavanju linije fronta“ onda će oružani sukob još potrajati.Faktor EUNaposletku i peto, a tiče se – EU. Nikako se ne smeju potceniti (politička) iracionalnost i (ideološka) zaslepljenost čitavog niza evropskih političara. EU nije u poziciji da presudno utiče na mirovni plan, nema ni kapacitete za tako nešto, ali je i dalje kadra da opstrukcijama remeti uspostavljanje strateškog okvira i tako produžava agoniju. Među evropskim političarima ima i onih koji Rusiju posmatraju kao najveću pretnju, pa ih to motiviše na (sa stanovišta kontinentalne bezbednosti posmatrano) sulude odluke, ima i onih koji su uvređeni ponašanjem Trampa pa bi da mu se svete, ima i onih koji zaista veruju da se tok istorijskih procesa može promeniti njihovim delovanjem...Kako bilo, svojim mešanjem EU može usporiti ili problematizovati implementaciju svakog dogovora, a to onda pregovore vraća na početak i čini produžavanje oružanog sukoba mogućim. Recimo, dve evropske zemlje su stalne članice SB UN i mogu upotrebiti pravo veta u slučaju predloga rusko-američke rezolucije o Ukrajini. Rusija traži garancije, te garancije moraju biti verifikovane sporazumima ili odlukama međunarodnih organizacija, više nema verovanja na reči i obećanja, pa ni napred pomenuti scenario ne treba isključivati. Na kraju krajeva, samo dan nakon rusko-američkog sastanka u Rijadu, unutar EU usaglašen je šesnaesti paket antiruskih sankcija, a koji pored već tradicionalnog i besmislenog širenja listi sankcionisanih pojedinaca, podrazumeva i meru zabrane uvoza primarnog aluminijuma od ruskih dobavljača.U svakom slučaju, uprkos tome što je početak direktnih pregovora „epohalna vest“ i uprkos tome što će ovi direktni pregovori rezultirati pozitivnim pomacima i normalizacijom bilateralnih odnosa koji su potpuno razrušeni tokom mandata Džozefa Bajdena, traženje rešenja za okončanje sukoba u Ukrajini ostaje „na dugom štapu“. Ne samo zbog toga što će biti vrlo zahtevno definisati načela (strateški okvir) za mirovno rešenje prihvatljivo svim zainteresovanim stranama, nego i zbog toga što se već sada uočavaju krupni problemi za operacionalizaciju bilo kakvog mirovnog plana. Primeniti ono što je dogovoreno biće jednako izazovno kao i postići dogovor. Naravno, alternativa tome jeste da stvari na frontu „ubrzaju“ i postizanje dogovora i njegovu implementaciju. I to je sa teorijskog stanovišta gledano, verovatno i najbolja opcija za osiguravanje dugoročnog mira. U suprotnom, sa primirjima i polurešenjima, bez iskrenosti i uz neprekidne opstrukcije, kriza se može nastaviti u nedogled, ostavljajući posledice po bezbednost Evrope.
ukrajina
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2025
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
svet – politika, rusija – politika, ukrajina, specijalna vojna operacija u ukrajini – vesti, komentari i analitika
svet – politika, rusija – politika, ukrajina, specijalna vojna operacija u ukrajini – vesti, komentari i analitika
Pet razloga zbog kojih rešenje ukrajinskog pitanja ostaje – na dugom štapu /video/
Početak direktnih pregovora između Rusije i SAD jeste „epohalna vest“. Taj događaj već je promenio puno toga u međunarodnim odnosima. Ipak, i dalje ostaje neizvesno kakav će krajnji ishod svega biti. Barem je tako u ovom trenutku.
Nesumnjivo, dijalog je obnovljen, ubrzo će uslediti puna normalizacija bilateralnih odnosa (ono što je do sada postojalo kao relacija u bilateralnom okviru ne može se nazvati normalnim iako prekida diplomatskih nije bilo), za njom i ukidanje sankcija (verovatno najvećeg dela sankcija, mada ne svih), pa razgovori o važnim temama poput obnavljanja dogovora o strateškom naoružanju (ističe 2026. godine). Zbog čega se onda javljaju nedoumice oko krajnjeg ishoda?
Bajdenova administracija, zajedno sa EU i još nekoliko partnerskih država, činila je u odnosima prema Rusiji čak i stvari koje se u međunarodnoj politici nikada ne rade. Zapravo, da nije bilo strpljivosti i asimetričnog delovanja Vladimira Putina, moguće je da bi novi, veliki globalni sukob još odavno izbio. Protiv Rusije su korišćena doslovno sva raspoloživa sredstva, uključujući i (zlo)upotrebu terorističkih grupa za izvođenje akcija u Moskvi, manipulisanje međunarodnim organizacijama, izvođenje psihološko-propagandnih operacija, upućivanje vrlo oštrih i nedvosmislenih pretnji onima koji su sa Rusijom nastavili da sarađuju... Odavno su prekoračene „crvene linije“ i pogažene diplomatske konvencije, formacijski odnos SAD prema Rusiji bio je ekstremno neprijateljski, što je faktički predstavljao uvod u oružani sukob.
U dogovoru sa Putinom, Donald Tramp sada te relacije „resetuje“, pa se komunikacija „vraća“ u neki normalniji format. Neće biti saglasnosti oko svih tema koje se otvore, ali će se o rešenjima diskutovati i kroz te diskusije određena rešenja, privremena ili trajna – sigurno će se tražiti. Nema više ektremno neprijateljskog postavljanja, pa nema ni straha od izbijanja oružanog sukoba planetarnih razmera. No, i pored zainteresovanosti obe strane da se ubrza normalizacija, krajnji ishod pokrenutih pregovora ipak će determinisati Ukrajina. Odnosno, plan za rešavanje Ukrajinske krize. A ta kriza je protokom vremena postala toliko kompleksna, da sada nema jednostavnog plana kojim se može rešiti. Čak ni u uslovima kada se po političkim kuloarima već nekoliko nedelja govori da su dva načela za definisanje plana uveliko dogovorena: Kijev će morati da pristane na teritorijalne ustupke i odrekne se jednog broja svojih doratnih jedinica oblasne samouprave, a (ono što ostane da egzistira kao) država Ukrajina neće biti u NATO.
Analizirajući komentare ruskih istraživača, upućenih u tekuća dešavanja, stiče se utisak da i dalje nema nekih prevelikih očekivanja oko plana za Ukrajinu. Najoptimističniji pretpostavljaju kako se prvi konkretni rezultati mogu pojaviti za 2-3 meseca, pesimisti govore o dugom, dugom procesu. Donald Tramp jeste oštro reagovao na izjave predsednika Ukrajine (uostalom – nije ga štedeo ni ranije) što može biti najava tona i toka daljih rusko-američkih pregovora. U tom kontekstu, može biti najava definisanja novih načela i uspostavljanja strateškog okvira za mirovni plan. Međutim, za obe strane javlja se problem operacionalizacije dogovora i on je u ovom trenutku čak i akutniji od traganja za političkim rešenjima.
Ukrajinska pitanja bez odgovora
Prvo, nije do kraja jasno ko je vlastan da u ime Ukrajine potpiše dogovor. Pogotovo ako se ima u vidu da će taj dogovor podrazumevati odustajanja - i od teritorije (što je, posmatrano sa stanovišta ukrajinskog ustava – nezakonito) i od NATO (od 2019. godine i ovaj cilj je upisan u Ustav Ukrajine). Vladimiru Zelenskom istekao je mandat, a i njegov rejting je već dugo vremena u „slobodnom padu“ pa niti je legalan, niti je legitiman.
Drugo, ako je reč o rejtingu i legitimnosti, u ukrajinskom političkom sistemu koji godinama fukcioniše pod pritiskom vanrednih okolnosti i ratnog stanja, ne nazire se mnogo figura koje bi mogle zameniti Zelenskog. Zapravo, taj se spisak svodi na nekoliko imena, među kojima su dva „zvučnija“. Valerij Zalužni, nekada vrlo popularni glavnokomandujući ukrajinskih oružanih snaga trenutno je ambasador Ukrajine u Londonu, njegove veze sa Londonom sežu daleko u prošlost, a britansko viđenje daljeg razvoja situacije i razgovora sa Rusijom suprotno je Trampovom. Vitalij Kličko, gradonačelnik Kijeva, praktično se već izjasnio protiv prihvatanja sporazuma koji uključuje podelu teritorije, plus je zbog sukoba sa Zelenskim već neko vreme pod baražnom paljbom režimskih medija i institucija, što ga delimično diskredituje.
Treće, ako bi se išlo na varijantu organizovanja novih predsedničkih izbora, a što je izgleda predlog Donalda Trampa (kako bi se pronašao legalan i legitiman ukrajinski pregovarač), onda je nužno ili formalno primirje, ili da po usmenom dogovoru ruske snage na određeni period prekinu svoja dejstva. Ko Rusiji može garantovati da u slučaju formalnog primirja kontigenti evropskih vojski neće nahrupiti u Ukrajinu pod obrazloženjem da dolaze u službi očuvanja mira? Da će ukraijinske snage iskoristiti prekid vatre za utvrđivanje svojih pozicija na delovima fronta koji su pukli ili se nalaze pred pucanjem – sasvim je izvesno.
Četvrto, iz nekoliko izvora, pa čak i od Vitalija Klička, moglo se čuti prethodnih dana kako se razmatra plan o „zamrzavanju linije fronta“. Nije neophodno da se dalje objašnjavaju detalji, suština je u tome da će nadalje svaka od strana kontrolisati ono što je vojno zauzela ili održala. Kakav je onda motiv ruske strane, koja je u nastupanju, da prekida dejstva prema ukrajinskoj strani koja je u odstupanju? Ako se unapred načelo o podeli teritorije operacionalizuje kroz ideju o „zamrzavanju linije fronta“ onda će oružani sukob još potrajati.
Naposletku i peto, a tiče se – EU. Nikako se ne smeju potceniti (politička) iracionalnost i (ideološka) zaslepljenost čitavog niza evropskih političara. EU nije u poziciji da presudno utiče na mirovni plan, nema ni kapacitete za tako nešto, ali je i dalje kadra da opstrukcijama remeti uspostavljanje strateškog okvira i tako produžava agoniju. Među evropskim političarima ima i onih koji Rusiju posmatraju kao najveću pretnju, pa ih to motiviše na (sa stanovišta kontinentalne bezbednosti posmatrano) sulude odluke, ima i onih koji su uvređeni ponašanjem Trampa pa bi da mu se svete, ima i onih koji zaista veruju da se tok istorijskih procesa može promeniti njihovim delovanjem...
Kako bilo, svojim mešanjem EU može usporiti ili problematizovati implementaciju svakog dogovora, a to onda pregovore vraća na početak i čini produžavanje oružanog sukoba mogućim. Recimo, dve evropske zemlje su stalne članice SB UN i mogu upotrebiti pravo veta u slučaju predloga rusko-američke rezolucije o Ukrajini. Rusija traži garancije, te garancije moraju biti verifikovane sporazumima ili odlukama međunarodnih organizacija, više nema verovanja na reči i obećanja, pa ni napred pomenuti scenario ne treba isključivati. Na kraju krajeva, samo dan nakon rusko-američkog sastanka u Rijadu, unutar EU usaglašen je šesnaesti paket antiruskih sankcija, a koji pored već tradicionalnog i besmislenog širenja listi sankcionisanih pojedinaca, podrazumeva i meru zabrane uvoza primarnog aluminijuma od ruskih dobavljača.
U svakom slučaju, uprkos tome što je početak direktnih pregovora „epohalna vest“ i uprkos tome što će ovi direktni pregovori rezultirati pozitivnim pomacima i normalizacijom bilateralnih odnosa koji su potpuno razrušeni tokom mandata Džozefa Bajdena, traženje rešenja za okončanje sukoba u Ukrajini ostaje „na dugom štapu“. Ne samo zbog toga što će biti vrlo zahtevno definisati načela (strateški okvir) za mirovno rešenje prihvatljivo svim zainteresovanim stranama, nego i zbog toga što se već sada uočavaju krupni problemi za operacionalizaciju bilo kakvog mirovnog plana. Primeniti ono što je dogovoreno biće jednako izazovno kao i postići dogovor. Naravno, alternativa tome jeste da stvari na frontu „ubrzaju“ i postizanje dogovora i njegovu implementaciju. I to je sa teorijskog stanovišta gledano, verovatno i najbolja opcija za osiguravanje dugoročnog mira. U suprotnom, sa primirjima i polurešenjima, bez iskrenosti i uz neprekidne opstrukcije, kriza se može nastaviti u nedogled, ostavljajući posledice po bezbednost Evrope.
