https://lat.sputnikportal.rs/20250202/primirje-ili-nastavak-rata--pitanje-je-sad-video-1182210062.html
Primirje ili nastavak rata – pitanje je sad! /video/
Primirje ili nastavak rata – pitanje je sad! /video/
Sputnik Srbija
Tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije, u raznim fazama i među različitim zaraćenim stranama, proglašavano je više desetina primirja. Naposletku, niti... 02.02.2025, Sputnik Srbija
2025-02-02T18:21+0100
2025-02-02T18:21+0100
2025-02-03T16:34+0100
svet
svet – politika
komentari i analitika
prorok
dušan proroković
emisija „prorok“
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e9/01/1b/1182031762_0:160:3073:1888_1920x0_80_0_0_b18566c1e681bac5791f4ad117f2876f.jpg
Logično, pošto su tada, devedesetih godina HH veka, pod međunarodnom zajednicom pre svega podrazumevane SAD i mirovna rešenja su u najvećoj meri predstavljala „američke kreacije“.Iskustvo iz JugoslavijeImajući u vidu „jugoslovensko iskustvo“, isuviše optimistično je najavljivati unapred kako postignuto izraelsko-palestinsko primirje znači i veliki korak napred ka mirovnom rešenju. Uostalom, izarelski premijer Benjamin Netanjahu suočio se sa problemima u sopstvenom kabinetu zbog pristajanja na primirje (osam ministara glasalo je protiv primirja, a trojica su podneli ostavke), pa je morao podvući kako „zadržava pravo“ da nastavi vojne operacije ako to bude neophodno. Hoće li biti neophodno?Primirje je, u svakom pogledu, najpotrebnije Gazi, odnosno palestinskom stanovništvu koje živi u Gazi. Uslovi života su katastrofalni, razaranja ogromna, biće velikih izazova i u organizaciji doturanja humanitarne pomoći. Godine, a moguće i decenije biće neophodne da se Gaza obnovi, čak i ako u tom poslu budu učestvovale i bogate muslimanske države. Primirje je, međutim, bilo neophodno i ostalim akterima uključenim u aktuelna „bliskoistočna dešavanja“. I to ne samo zbog izraelsko-palestinskog konflikta, već zbog novog momenta oličenog u promeni vlasti u Siriji.Promene na Bliskom istokuPoslednji izraelsko-palestinski sukob pokrenuo je veliki talas promena koje se osećaju na celom Bliskom istoku. Vreme se ne može vratiti nazad, a promene koje su se odigrale ostavljaju dugoročne posledice. Šta se promenilo? Prvo, kada je u pitanju Izrael, promenjeno je stanje na terenu. U Gazi su izraelske snage prepolovile teritoriju koju kontrolišu Palestinci, a uz to su „obezglavili“ Hamas i Hezbolah ciljanom eliminacijom rukovodećih figura u obe navedene organizacije.Iluzorno je očekivati da će Izrael sada pristati na povratak u prethodno stanje i bilo kakve kompromise u tom pogledu. Istovremeno, Izrael je izgubio doskorašnju podršku u međunarodnim odnosima, odnosno, dugoročno gledano, izgubio je simpatije među mlađim generacijama Amerikanaca i posebno - Evropljana.To se lako može videti u razgovorima sa studentima bilo gde u Evropi. U kontekstu ovih velikih promena u međunarodnim odnosima, veliko je pitanje kako će se ovaj gubitak podrške odraziti u narednim godinama ili decenijama i koliki problem može predstavljati za Izrael. Izrael kompenzuje ovo „sužavanje međunarodne podrške“ čvrstim oslanjanjem na SAD, ali ni američka pozicija danas nije ista kao ranije, tako da je upitno kako će se tu stvari odvijati nadalje.Korak napredDrugo, kada je reč o Palestini, odluke Španije, Irske, Norveške i Slovenije od prošle godine veoma su važne za legitimizaciju njenog statusa među evropskim zemljama, članicama EU i NATO. Palestina je konačno prekinula „svojevrsnu izolaciju“ koja je postojala u Evropi, što je značajan korak napred.Ali, s druge strane, zbog promena na terenu nije jasno šta se sada „legitimizuje“, koja je to teritorija, šta ti procesi u međunarodnoj politici znače za činjenično stanje na terenu?Teritorija Pojasa Gaze koju kontrolišu palestinske strukture trenutno se prostire na 150 do 200 kvadratnih kilometara (otprilike, to je uporedivo sa teritorijom opštine Čukarica), faktički je „odsečena“ od graničnih prelaza ka Egiptu i svodi se na aglomeraciju Kan Junisa sa dodatkom uskog priobalnog (i prenaseljenog) pojasa širine 2 do 5 kilometara. Posmatrajući sa stanovišta geopolitike Izrael je poslednjim ratom napravio „krupan prodor“ u smeru da palestinsko pitanje svede na pitanje Zapadne obale!Treće, Iran je pokazao snagu regionalne sile, bombardovao je Izrael, što je značilo više u simboličkom nego u taktičko-operativnom smislu, ali uprkos tome, uticaj Irana na regionalnu bezbednost je relativizovan obezglavljivanjem Hamasa i Hezbolaha.Takođe, uticaj Irana relativizovan je i padom Bašara Asada. Uz to, šokantna pogibija Ebrahima Raisija u helikopterskoj nesreći, organizovanje novih predsedničkih izbora i promena na čelu države otvorile su rasprave o (ne)izbežnosti unutrašnjih reformi, delimično prebacujući fokus sa spoljnih na unutrašnja pitanja. Četvrto, Erdogan jeste trenutni pobednik sukoba u Siriji, bez njegovog angažmana ne bi ni došlo do iznenađujuće brzog Asadovog pada, ali je sada otvoreno koliko dugo Turska može da zadrži ovu sadašnju poziciju. Nesumnjivo, Erdogan vidi Tursku kao veliku silu, ali svrgavanje Asada nije dovoljno da se potvrdi status velike sile. Za tako nešto je potrebno uticati na globalne procese, makar utvrđivanjem regionalne bezbednosne dinamike, a to se već tiče budućih odnosa Turske i Izraela posle Asadovog pada, samim tim i odnosa Turske prema palestinskom pitanju i svim budućim akcijama Izraela. Među njima su i aktivnosti Izraela usmerene ka jačanju pozicija „kurdskog faktora“ i eventualnom uspostavljanju nezavisnog Kurdistana.Faktor SirijeIz sadašnje perspektive, zapravo se čini da će ne samo pitanje Gaze, već i pitanje regionalne bezbednosti na Bliskom istoku odrediti sudbina Sirije. U kojoj meri je nova vlast sposobna da održi bezbednost u Siriji? U kojoj meri je sposobna da održi teritorijalni integritet Sirije? Kakvi će biti njeni odnosi sa Izraelom? Kakvi će biti njeni odnosi sa Iranom? Koliko će Turska moći da računa na Damask u transponovanju svojih regionalnih interesa? Za sada, nema jasnih odgovora na ova pitanja, nema čak ni prognoza sa velikim stepenom pouzdanosti.Otuda i primirje kao odlično privremeno rešenje. Ne samo za Palestince kojima je najpotrebnije i Izrael koji je direktan učesnik u sukobu, već i za bukvalno sve ostale aktere zainteresovane za stanje na Bliskom istoku.Nužno je analizirati stvari iz novih uglova i na osnovu novih realnosti redefinisati dosadašnje strategije. Od toga kako se definišu novi ciljevi – izraelski, iranski, turski, saudijski, ali i američki, kineski i ruski, zavisiće i koliko će primrije trajati i da li će možda prerasti u mir. Mir zavisi i od međunarodne zajednice, a pod tom odrednicom podrazumeva se drugačiji sadržaj nego devedesetih godina HH veka.
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2025
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
svet – politika, komentari i analitika, prorok, dušan proroković, emisija „prorok“
svet – politika, komentari i analitika, prorok, dušan proroković, emisija „prorok“
Primirje ili nastavak rata – pitanje je sad! /video/
18:21 02.02.2025 (Osveženo: 16:34 03.02.2025) Tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije, u raznim fazama i među različitim zaraćenim stranama, proglašavano je više desetina primirja. Naposletku, niti jedno od njih nije dovelo do mira, odnosno – mirovnog sporazuma. Mir se osiguravao ili pobedom jedne strane u oružanom konfliktu ili zahvaljujući angažmanu međunarodne zajednice.
Logično, pošto su tada, devedesetih godina HH veka, pod međunarodnom zajednicom pre svega podrazumevane SAD i mirovna rešenja su u najvećoj meri predstavljala „američke kreacije“.
Imajući u vidu „jugoslovensko iskustvo“, isuviše optimistično je najavljivati unapred kako postignuto izraelsko-palestinsko primirje znači i veliki korak napred ka mirovnom rešenju. Uostalom, izarelski premijer Benjamin Netanjahu suočio se sa problemima u sopstvenom kabinetu zbog pristajanja na primirje (osam ministara glasalo je protiv primirja, a trojica su podneli ostavke), pa je morao podvući kako „zadržava pravo“ da nastavi vojne operacije ako to bude neophodno. Hoće li biti neophodno?
Primirje je, u svakom pogledu, najpotrebnije Gazi, odnosno palestinskom stanovništvu koje živi u Gazi. Uslovi života su katastrofalni, razaranja ogromna, biće velikih izazova i u organizaciji doturanja humanitarne pomoći. Godine, a moguće i decenije biće neophodne da se Gaza obnovi, čak i ako u tom poslu budu učestvovale i bogate muslimanske države. Primirje je, međutim, bilo neophodno i ostalim akterima uključenim u aktuelna „bliskoistočna dešavanja“. I to ne samo zbog izraelsko-palestinskog konflikta, već zbog novog momenta oličenog u promeni vlasti u Siriji.
Promene na Bliskom istoku
Poslednji izraelsko-palestinski sukob pokrenuo je veliki talas promena koje se osećaju na celom Bliskom istoku. Vreme se ne može vratiti nazad, a promene koje su se odigrale ostavljaju dugoročne posledice. Šta se promenilo? Prvo, kada je u pitanju Izrael, promenjeno je stanje na terenu. U Gazi su izraelske snage prepolovile teritoriju koju kontrolišu Palestinci, a uz to su „obezglavili“ Hamas i Hezbolah ciljanom eliminacijom rukovodećih figura u obe navedene organizacije.
Iluzorno je očekivati da će Izrael sada pristati na povratak u prethodno stanje i bilo kakve kompromise u tom pogledu. Istovremeno, Izrael je izgubio doskorašnju podršku u međunarodnim odnosima, odnosno, dugoročno gledano, izgubio je simpatije među mlađim generacijama Amerikanaca i posebno - Evropljana.
To se lako može videti u razgovorima sa studentima bilo gde u Evropi. U kontekstu ovih velikih promena u međunarodnim odnosima, veliko je pitanje kako će se ovaj gubitak podrške odraziti u narednim godinama ili decenijama i koliki problem može predstavljati za Izrael. Izrael kompenzuje ovo „sužavanje međunarodne podrške“ čvrstim oslanjanjem na SAD, ali ni američka pozicija danas nije ista kao ranije, tako da je upitno kako će se tu stvari odvijati nadalje.
Drugo, kada je reč o Palestini, odluke Španije, Irske, Norveške i Slovenije od prošle godine veoma su važne za legitimizaciju njenog statusa među evropskim zemljama, članicama EU i NATO. Palestina je konačno prekinula „svojevrsnu izolaciju“ koja je postojala u Evropi, što je značajan korak napred.
Ali, s druge strane, zbog promena na terenu nije jasno šta se sada „legitimizuje“, koja je to teritorija, šta ti procesi u međunarodnoj politici znače za činjenično stanje na terenu?
Teritorija Pojasa Gaze koju kontrolišu palestinske strukture trenutno se prostire na 150 do 200 kvadratnih kilometara (otprilike, to je uporedivo sa teritorijom opštine Čukarica), faktički je „odsečena“ od graničnih prelaza ka Egiptu i svodi se na aglomeraciju Kan Junisa sa dodatkom uskog priobalnog (i prenaseljenog) pojasa širine 2 do 5 kilometara. Posmatrajući sa stanovišta geopolitike Izrael je poslednjim ratom napravio „krupan prodor“ u smeru da palestinsko pitanje svede na pitanje Zapadne obale!
Treće, Iran je pokazao snagu regionalne sile, bombardovao je Izrael, što je značilo više u simboličkom nego u taktičko-operativnom smislu, ali uprkos tome, uticaj Irana na regionalnu bezbednost je relativizovan obezglavljivanjem Hamasa i Hezbolaha.
Takođe, uticaj Irana relativizovan je i padom Bašara Asada. Uz to, šokantna pogibija Ebrahima Raisija u helikopterskoj nesreći, organizovanje novih predsedničkih izbora i promena na čelu države otvorile su rasprave o (ne)izbežnosti unutrašnjih reformi, delimično prebacujući fokus sa spoljnih na unutrašnja pitanja. Četvrto, Erdogan jeste trenutni pobednik sukoba u Siriji, bez njegovog angažmana ne bi ni došlo do iznenađujuće brzog Asadovog pada, ali je sada otvoreno koliko dugo Turska može da zadrži ovu sadašnju poziciju. Nesumnjivo, Erdogan vidi Tursku kao veliku silu, ali svrgavanje Asada nije dovoljno da se potvrdi status velike sile. Za tako nešto je potrebno uticati na globalne procese, makar utvrđivanjem regionalne bezbednosne dinamike, a to se već tiče budućih odnosa Turske i Izraela posle Asadovog pada, samim tim i odnosa Turske prema palestinskom pitanju i svim budućim akcijama Izraela. Među njima su i aktivnosti Izraela usmerene ka jačanju pozicija „kurdskog faktora“ i eventualnom uspostavljanju nezavisnog Kurdistana.
Iz sadašnje perspektive, zapravo se čini da će ne samo pitanje Gaze, već i pitanje regionalne bezbednosti na Bliskom istoku odrediti sudbina Sirije. U kojoj meri je nova vlast sposobna da održi bezbednost u Siriji? U kojoj meri je sposobna da održi teritorijalni integritet Sirije? Kakvi će biti njeni odnosi sa Izraelom? Kakvi će biti njeni odnosi sa Iranom? Koliko će Turska moći da računa na Damask u transponovanju svojih regionalnih interesa? Za sada, nema jasnih odgovora na ova pitanja, nema čak ni prognoza sa velikim stepenom pouzdanosti.
Otuda i primirje kao odlično privremeno rešenje. Ne samo za Palestince kojima je najpotrebnije i Izrael koji je direktan učesnik u sukobu, već i za bukvalno sve ostale aktere zainteresovane za stanje na Bliskom istoku.
Nužno je analizirati stvari iz novih uglova i na osnovu novih realnosti redefinisati dosadašnje strategije. Od toga kako se definišu novi ciljevi – izraelski, iranski, turski, saudijski, ali i američki, kineski i ruski, zavisiće i koliko će primrije trajati i da li će možda prerasti u mir. Mir zavisi i od međunarodne zajednice, a pod tom odrednicom podrazumeva se drugačiji sadržaj nego devedesetih godina HH veka.
