Dado Đurić: Umetnost kao putovanje kroz život i smrt
© Foto : Domingo Đurić
Pratite nas
Dado Đurić je fenomen života pokušavao da shvati kroz slikarstvo. Verovao je da njegov rad najavljuje stvari koje će se tek desiti, a s obzirom na to kakva je atmosfera u današnjem svetu, izgleda da je bio u pravu, kaže za Sputnjik kćerka čuvenog slikara Amarant Zidon, autorka njegove retrospektivne izložbe u Galeriji SANU.
Od 21. decembra do 2. marta posetioci Galerije SANU biće u prilici da pogledaju više od 50 radova renomiranog stvaraoca koji je svoj umetnički put počeo u Crnoj Gori, nastavio u Beogradu, da bi vrhunac umetničke karijere dostigao u Parizu.
Izložba nosi naziv „Dado: Istorija prirode 1953 – 2000“, a njen naslov, kako kaže Amarant Zidon, na pomalo ironičan način upućuje na poznatog prirodnjaka Bufona, kojim je Dado Đurić bio fasciniran 80-ih godina.
„To je neka vrsta ironije jer je moj otac bukvalno od malih nogu bio fasciniran fenomenom života, zahvaljujući svojoj majci Veri, koja je bila profesor prirodnih nauka i dedi Jovanu Kujačiću, poznatom lekaru u Crnoj Gori. Deda je tražio od njega da mu kopira anatomske crteže, tako da je taj odnos prema životu ukorenjen u njemu od veoma ranog detinjstva. Često je i govorio da pokušava da shvati fenomen života kroz slikarstvo. I to je u osnovi njegovog umetničkog pristupa, u svakoj oblasti, ne samo u slikarstvu, nego i u crtežu, grafici, skulpturi“, istakla je Amarant Zidon.
Život i umetnost kao jedna celina
Iako smatra da radovi njenog oca u kontekstu svega što se danas događa u svetu aktuelniji nego ikad, Amarant Zidon priznaje da nije ljubitelj ponovnog iščitavanja umetničkih dela.
„Dado je govorio o životu u celini, a i smrt je deo života, deo tog procesa, u kojem prvo rasteš, a potom opadaš. I Dado je bio fasciniran tim procesom. Lekari, na primer, odlično razumeju smisao njegovog rada, jer shvataju tu organsku dimenziju njegovog dela, koja je ključna“, kaže Amarant Zidon.
Među izloženim radovima su i neka dela koja će po prvi put biti predstavljena javnosti. Amarant Zidon je posebno ponosna na tri rada iz kolekcije Muzeja savremene umetnosti: „Porodica majmuna“, „Bikini“ i „Vrteška“.
„Ta dela potiču iz 50-ih, prelomnih godina koje simbolizuju mnogo toga. Na njima se mogu videti poluljudske, poluživotinjske figure, kavezi... I na tim radovima je vidljiv uticaj nemačkog ekspresionizma, pa čak i De Kirika, Pikasa. Ipak, može se osetiti da već na tim radovima Dado razvija svoj stil, svoj veoma jedinstveni svet, koji se ne može porediti ni s jednim drugim“, ističe Amarant Zidon.
Omaž Falstromu, 1976. Dado Đurić
© Foto : Sputnjiku ustupila Galerija SANU
Rani koraci ka umetničkoj slobodi
Miodrag Dado Đurić rođen je 1933. godine u Cetinju, a umetničku karijeru započeo je u Beogradu, na Umetničkoj akademiji. Njegovo odbacivanje socrealizma u periodu studija, kao i sukob s ujakom Mirkom Kujačićem, koji je bio učitelj u Umetničkoj školi u Herceg Novom, bile su ključne tačke u njegovom umetničkom razvoj.
„Moj otac se kao umetnik formirao upravo ovde u Beogradu 50-ih godina. Došao je iz Crne Gore, upisao Likovnu akademiju, studirao je kod Marka Čelebonovića, veoma interesantne figure i izuzetnog nastavnika. Čelebonović je podsticao svoje učenike da razvijaju sopstvenu ličnost, sopstveni stil, da budu originalni. Nije želeo da se njegovi učenici ugledaju na njega, tako da je Dado imao odličnog mentora“, ističe Amarant Zidon.
Prema njenim rečima, uranjanje u novu, urbanu sredinu obogatilo je slikarski rečnik Dada Đurića, koji je inspiraciju crpeo iz gradskog života, iz reklama, oglasa.
„Ta fascinacija urbanim životom duboko je ukorenjena u iskustvu iz Beograda, a to se ponovilo i kasnije, čak i 90-ih godina, kada je postao fasciniran grafitima“, ističe Amarant Zidon.
Zarazna energija Pariza: Umetnik u susretu sa svetlošću
Iako je počeo da razvija svoj prepoznatljivi stil u Beogradu, prava transformacija dogodila se kada je 1956. godine stigao u Pariz. Taj grad je bio idealan prostor za umetnika koji je želeo da se usavrši. Đurić je tu ubrzo postao prepoznatljivi član umetničke scene, a povezanost s evropskim modernizmom i apstraktnim ekspresionizmom bili su ključni za njegov dalji rad.
„Moj otac je, kada je stigao u Francusku, bio već formiran kao umetnik, već je imao svoj svet, svoj identitet. Kao što je i sam govorio, pod utiskom od utamničenja u maju 1955. godine, kasnije je slikao neke od svojih najznačajnijih radova, kao što je 'Biciklista', koji je sada u kolekciji Centra Pompidu u Parizu, kao i 'Bogorodica', koja se nalazi u zbirci u SAD“, kaže Amarant Zidon.
Maržu, serija "Zle male devojčice", Dado Đurić, zbirka porodice Krstonošić
© Foto : Sputnjiku ustupila Galerija SANU
Neprestano istraživanje kroz umetnost
Dok je umetnost bila njegov način da istraži svet, Đurić nije bio samo posmatrač, već i aktivni učesnik u razumevanju života kroz umetnost. S velikim interesovanjem je izučavao biologiju, anatomiju i prirodu u celini, a oduševljenost tom tematikom je postala očigledna u njegovim radovima.
„Umetnost mog oca je danas savremenija nego ikada. Njegov rad se ne može svesti samo na jedno značenje, jer se stalno razvijao, istraživao i inovirao“, kaže Amarant Zidon, ističući da je upravo ta sposobnost neprestanog stvaranja novih narativa u njegovim delima ono što ih čini izuzetno relevantnim i danas.
Amarant Zidon priznaje da je njen otac, sa svojim oštrim i pronicljivim okom za svet koji ga okružuje uspeo da oblikuje i njenu ličnost.
„Ja sam osoba koja više piše, čita, ispravlja tekstove. Već 23 godine sam urednik u Centru Pompidu u Parizu. Ipak, moj otac nas je vodio u muzeje, otkrivao nam slikare, poput belgijskog majstora Renea Magrita i drugih zanimljivih umetnika. On je takav talenat da transformiše okolinu svojom umetnošću jer su umetnost i život za njega, u suštini, bili ista stvar“, naglašava Amarant Zidon.
Kapela Svetog Luke, Žizor, Dado Đurić
© Foto : Vil de Žizor
