https://lat.sputnikportal.rs/20241114/zbogom-andrjusa-odlazak-coveka-koji-je-budan-sanjao-rusiju--iz-srbije-1179511139.html
Zbogom, Andrjuša! Odlazak čoveka koji je budan sanjao Rusiju – iz Srbije
Zbogom, Andrjuša! Odlazak čoveka koji je budan sanjao Rusiju – iz Srbije
Sputnik Srbija
Sanjao je budan Rusiju koje u tom trenutku više nije bilo, carsku, i Rusiju kakva će jednom biti, onu koja zove „Duše moja, vostani, što spiš!“. Otišao je... 14.11.2024, Sputnik Srbija
2024-11-14T19:11+0100
2024-11-14T19:11+0100
2024-11-14T19:20+0100
društvo
društvo
srbija – društvo
rusija
andrej tarasjev
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/111034/08/1110340835_0:0:6001:3376_1920x0_80_0_0_c3c12d126a4c3d021b584ee86a5cef22.jpg
Dug je spisak njegovih zasluga kao profesora, autora udžbenika i knjiga, osnivača i dugogodišnjeg vođe hora slavista Filološkog fakulteta, pedagoga, prevodioca. Još je duži onaj lični, svakog studenta koji je bez daha slušao njegova predavanja, živopisna, fascinantna, nadahnjujuća u kojima je činjenice često prenosio kroz poeziju, crtice iz književnosti, citate, anegdote. Umeo je da prepozna po očima da li si tužan, veseo, zaljubljen, očajan i da za svakog nađe potrebnu reč, savet, osmeh.Čuvena su bila ćaskanja u njegovom kabinetu koja su umela da se otegnu i u noć, pošto se završe sva predavanja. Mi studenti prvi put smo tu probali čaj iz samovara, jeli suški i ruske medenjake, pevali uz gitaru Okudžavu, Žanu Bičevsku, ruske narodne pesme i sanjali, zajedno s njim, o beskrajnim stepama kojima jaše kozak i daje zavet svom drugu, o kudravoj rjabini i čerjomuhi nad rekom...Pričao je i o sebi i svojoj porodici, nekad vragolasto a nekad sa setom, kako njegova majka nikad nije naučila srpski kako treba pa su i taksisti znali kad ona naručuje „jednu kolu“, o tome kako je doživeo šestoaprilsko bombardovanje Beograda radeći jutarnju gimnastiku s bratom, kako je pomagao ocu u crkvi i kako mu je jednom, kad je bio mali, udario čvrgu jedan svetac, Jovan Šangajski.Saznali smo brojne tragične i dirljive priče o ruskim belim emigranatima dovoljne za hiljadu romana, o onima koji su bežali od, kako je govorio, oktobarske tragedije, o tome kako su se u Petrogradu probudili tog oktobarskog/novembarskog dana i zaspali naveče a nisu ni znali da se u susednom sokačetu tvorila istorija. Govorio je kako je tada počeo za Ruse hod po mukama i verovao da će se završiti kad jednom Lenjina izmeste s Crvenog trga.Slušali smo ga bez daha kad je pripovedao o Georgiju Ostrogorskom, srpskim Tolstojima, svima onima, znanima i neznanima, koji su preko Turske, Bugarske i ko zna kojim stazama i bogazama stigli u Jugoslaviju i tu našli utočište, zahvalni Srbima na bratskoj podršci i ljubavi. Ponosio se svojim sunarodnicima koji su svojoj novoj otadžbini doneli boljitak – u muzici, baletu, arhitekturi, medicini i drugim naukama, nesvestan da se i sam upisao u plejadu zaslužnih srpskih Rusa, onih koji su vaspitali čitava pokoljenja Srba da vole Rusiju i napajaju se iz nepresušnog izvora ruske duhovnosti.Bio je istovremeno i srpski patriota i jednako dobro kao rusku znao i istoriju Srbije i Jugoslavije: golgotu srpske vojske preko Albanije, Kajmakčalan, Solunski front. Onu noviju, „crvene“ Jugoslavije trpeo je kako je znao i umeo, nikad ne prelazeći liniju „zakonoposlušnog“ građanina. Ali zato je bio znalac beogradske čaršije, neštedimice koristeći svoja poznanstva i veze da pomogne svakom kome bi zatrebalo.Poslednji put smo se videli kad je ekipa Sputnjika spremala reportažu povodom stogodišnjice Oktobarske revolucije – pa ko će nego Andrjuša bolje da opiše kako je to bilo i šta je to donelo Rusiji ali i Srbiji. Primio nas je u svom stanu na Banovom Brdu, tada se već teže kretao i ređe izlazio ali su mu oči žarile istim sjajem dok je dva sata meandrirao kroz svoja sećanja.Još jednom sam ga videla u uključenju uživo u Ruskom domu kada je povodom njegovog 90. rođendana predstavljena knjiga njemu u čast. Tada sam shvatila da sam samo kap u nepreglednom moru onih koji su ga voleli, divili mu se, učili od njega, saznavali i prožimali se duhom one večne Rusije, koja bez obzira kojom haljinom da je ogrnuta, belom ili crvenom, uvek ostaje korena isprepletanih sa Srbijom i Srbima.Zbogom, neponovljivi Andrjuša!
https://lat.sputnikportal.rs/20241114/preminuo-andrej-tarasjev--najstariji-predstavnik-ruske-bele-emigracije-1179493747.html
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2024
Tanja Trikić
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112102/46/1121024661_501:0:2549:2048_100x100_80_0_0_15c8c2fb58a3fcad219988407ae6e57c.jpg
Tanja Trikić
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112102/46/1121024661_501:0:2549:2048_100x100_80_0_0_15c8c2fb58a3fcad219988407ae6e57c.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/111034/08/1110340835_0:0:5333:4000_1920x0_80_0_0_c69bb0f81248f66b202041c20f1c2b3e.jpgSputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Tanja Trikić
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112102/46/1121024661_501:0:2549:2048_100x100_80_0_0_15c8c2fb58a3fcad219988407ae6e57c.jpg
društvo, srbija – društvo, rusija, andrej tarasjev
društvo, srbija – društvo, rusija, andrej tarasjev
Zbogom, Andrjuša! Odlazak čoveka koji je budan sanjao Rusiju – iz Srbije
19:11 14.11.2024 (Osveženo: 19:20 14.11.2024) Sanjao je budan Rusiju koje u tom trenutku više nije bilo, carsku, i Rusiju kakva će jednom biti, onu koja zove „Duše moja, vostani, što spiš!“. Otišao je Andrej Tarasjev, čuveni slavista, legenda Filološkog fakulteta i enciklopedija Belih Rusa u Srbiji.
Dug je spisak njegovih zasluga kao profesora, autora udžbenika i knjiga, osnivača i dugogodišnjeg vođe hora slavista Filološkog fakulteta, pedagoga, prevodioca. Još je duži onaj lični, svakog studenta koji je bez daha slušao njegova predavanja, živopisna, fascinantna, nadahnjujuća u kojima je činjenice često prenosio kroz poeziju, crtice iz književnosti, citate, anegdote. Umeo je da prepozna po očima da li si tužan, veseo, zaljubljen, očajan i da za svakog nađe potrebnu reč, savet, osmeh.
Čuvena su bila ćaskanja u njegovom kabinetu koja su umela da se otegnu i u noć, pošto se završe sva predavanja. Mi studenti prvi put smo tu probali čaj iz samovara, jeli suški i ruske medenjake, pevali uz gitaru Okudžavu, Žanu Bičevsku, ruske narodne pesme i sanjali, zajedno s njim, o beskrajnim stepama kojima jaše kozak i daje zavet svom drugu, o kudravoj rjabini i čerjomuhi nad rekom...
Pričao je i o sebi i svojoj porodici, nekad vragolasto a nekad sa setom, kako njegova majka nikad nije naučila srpski kako treba pa su i taksisti znali kad ona naručuje „jednu kolu“, o tome kako je doživeo šestoaprilsko bombardovanje Beograda radeći jutarnju gimnastiku s bratom, kako je pomagao ocu u crkvi i kako mu je jednom, kad je bio mali, udario čvrgu jedan svetac, Jovan Šangajski.
Saznali smo brojne tragične i dirljive priče o ruskim belim emigranatima dovoljne za hiljadu romana, o onima koji su bežali od, kako je govorio, oktobarske tragedije, o tome kako su se u Petrogradu probudili tog oktobarskog/novembarskog dana i zaspali naveče a nisu ni znali da se u susednom sokačetu tvorila istorija. Govorio je kako je tada počeo za Ruse hod po mukama i verovao da će se završiti kad jednom Lenjina izmeste s Crvenog trga.
Slušali smo ga bez daha kad je pripovedao o Georgiju Ostrogorskom, srpskim Tolstojima, svima onima, znanima i neznanima, koji su preko Turske, Bugarske i ko zna kojim stazama i bogazama stigli u Jugoslaviju i tu našli utočište, zahvalni Srbima na bratskoj podršci i ljubavi. Ponosio se svojim sunarodnicima koji su svojoj novoj otadžbini doneli boljitak – u muzici, baletu, arhitekturi, medicini i drugim naukama, nesvestan da se i sam upisao u plejadu zaslužnih srpskih Rusa, onih koji su vaspitali čitava pokoljenja Srba da vole Rusiju i napajaju se iz nepresušnog izvora ruske duhovnosti.
Bio je istovremeno i srpski patriota i jednako dobro kao rusku znao i istoriju Srbije i Jugoslavije: golgotu srpske vojske preko Albanije, Kajmakčalan, Solunski front. Onu noviju, „crvene“ Jugoslavije trpeo je kako je znao i umeo, nikad ne prelazeći liniju „zakonoposlušnog“ građanina. Ali zato je bio znalac beogradske čaršije, neštedimice koristeći svoja poznanstva i veze da pomogne svakom kome bi zatrebalo.
Poslednji put smo se videli kad je ekipa Sputnjika spremala reportažu povodom stogodišnjice Oktobarske revolucije – pa ko će nego Andrjuša bolje da opiše kako je to bilo i šta je to donelo Rusiji ali i Srbiji. Primio nas je u svom stanu na Banovom Brdu, tada se već teže kretao i ređe izlazio ali su mu oči žarile istim sjajem dok je dva sata meandrirao kroz svoja sećanja.
Još jednom sam ga videla u uključenju uživo u Ruskom domu kada je povodom njegovog 90. rođendana predstavljena knjiga njemu u čast. Tada sam shvatila da sam samo kap u nepreglednom moru onih koji su ga voleli, divili mu se, učili od njega, saznavali i prožimali se duhom one večne Rusije, koja bez obzira kojom haljinom da je ogrnuta, belom ili crvenom, uvek ostaje korena isprepletanih sa Srbijom i Srbima.
Zbogom, neponovljivi Andrjuša!