https://lat.sputnikportal.rs/20241006/zorica-tomic-zivimo-u-haosu-niko-nista-ne-bi-smeo-da-pita-vec-sve-da-uzima---zdravo-za-gotovo-1178024013.html
Zorica Tomić: Živimo u haosu, niko ništa ne bi smeo da pita već sve da uzima - zdravo za gotovo
Zorica Tomić: Živimo u haosu, niko ništa ne bi smeo da pita već sve da uzima - zdravo za gotovo
Sputnik Srbija
Živimo u haosu koji nije samo informatički, on je pre svega haos vrednosti. Mi više ne znamo da povučemo razliku između dobra i zla, lepog i ružnog, pametnog i... 06.10.2024, Sputnik Srbija
2024-10-06T16:30+0200
2024-10-06T16:30+0200
2024-10-06T16:30+0200
kultura
kultura – vesti
zorica tomić
komunikacija
knjiga
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/0a/05/1178023807_0:0:640:360_1920x0_80_0_0_8b5a47c40e00f497cb6a196416da33fe.jpg
Idući tragom prethodne knjige u kojoj je razotkrivala proces “raščaravanja sveta”, ova unverzitetska profesorka, filozof i kulturolog, otišla je korak dalje opisavši u najnovijem delu čiji je podnaslov “Filozofski vodič kroz veštinu komunikacije” planetarni paradoks: kako se u vremenu hiperprodukcije informacija i tehnoloških inovacija, u vremenu hiperkomunikativnosti došlo do toga da nam je neophodan vodič za komunikacije.“U vremenu haosa najvažnija je veština postavljanja pitanja. Danas se sve dovodi u pitanje. Poništavanje ideje o razlici je najkatastrofalnija stvar koja je mogla ljudskom rodu da se dogodi, jer ako nema razlike, ako nema ideje o razlici, ne možemo znati šta je sa one druge strane što se razlikuje. A bez razlike nema ni komunikacije”, kaže Zorica Tomić.Ona podseća da je komunikacija samo jedan drugačiji, sveprisutni, aktivni naš pokušaj da uspostavimo smisao. A svaka priča o smislu na terenu je filozfije.“Pošto filozofija počinje čuđenjem, svako ko se usudi da pita, već je na putu filozofije. Čitav prostor u kojem živimo, ne samo mi u Srbiji, nego svi, a pre svega medijski prostor, napravljen je tako da nas uljuljka, da učini da se ništa ne pitamo i da primamo stvari zdravo za gotovo. Mi ne preispitujemo ništa od onog što se dešava jer mislimo da to tako možda treba, tako smo navikli itd. Ali kada bismo zaista otvorili prostor tih rađajućih pitanja, došli bi smo do nečega što je za svakog od nas veoma važno: do toga šta je vrednost koja nas orijentiše, ali i šta je svrha, odnosno smisao naših akcija i naših razmena sa drugim.”Čovek i svet kao mapa i teritorijaU knjizi je odnos pojedinca prema svetu ilustrovan razlikom između mape i teritorije: svet je teritorija, a mapa naše iskustvo i uvid u taj svet. A budući da je i milion takvih pojedinačnih uvida nedovoljno da stvori celovitu sliku sveta, zamke su mnogobrojne. Zato je “Preživeti haos” i vrsta uputstva kako da te zamke uočimo i probamo da ih izbegnemo.“Mapa nije samo pogled na neke situacije, ona je kreiranje smisla, one celine izgrađene od svega što iskušavamo ili u čemu se nalazimo. Tokom proces rada na ovoj knjizi, koji je trajao više godina, shvatila sam da je u stvari veoma teško pisati lako. Teško je, zato što se neke stvari u mojoj mapi podrazumevaju i zato moram da je revidiram da bih razumela da neki ljudi prosto nemaju tu vrstu informacija na raspolaganju. I onda je bilo potrebno kreirati knjigu kao seriju pitanja. Mnoga od tih pitanja su zapravo pitanja koja su meni postavljali ljudi koji su dolazili na moje predavanja, seminare, kurseve, radionice. Ja sam ih sažela i napravila nekakvu, nadam se, smislenu celinu”, objašnjava naša sagovornica.A pitanja poput “ko sam ja”, “kako me vidiš”, “kako te vidim” su, dodaje, ona na kojima počiva ne samo naša komunikacija, nego naš ukupni aktivni odnos prema svetu. Od vrednosnih orijentira koji čine našu “mapu” zavisi kako ćemo na njih odgovoriti. Jer nekom je taj orijentir sloboda, nekom moć, nekom zadovoljstvo, nekom znanje… Od njih zavisi vrsta naše komunikacije.Vrednosti postoje, ali su nevidljive“To je taj haos vrednosti. Ne slažem se sa onima koji tvrde da su vrednosti poništene, neke i dalje postoje, samo su postale nevidljive. Istovremeno, svači čas se plasira nešto kao nova vrednost. I u toj mreži stalne proizvodnje novih vrednosti pravi se atmosfera u kojoj je dominantan takozvani lastiš relativizacije. Sve može da bude i lepo i ružno, i dobro i loše. Pa da li je to stvarno tako? Po mojom mišljenju nije. Zato sam izvela četiri kardinalna orientira na čijem kraju stoje neke vrednosti, to su ljubav, moć, sloboda i zadovoljstvo odnosno uživanje. Celovita ličnost, čovek koji je sam sa sobom dobro - bez obzira čime se bavio i kakve opstrukcije ima u životu, jeste neko ko je uspeo da prepozna sva ta četiri segmenta i da ih nekako stavi u balans. Zamislite čoveka kome je orientir samo moć, taj ima problem sa slobodom. Zamiste nekoga kome je orijentir samo ljubav, taj može da ima problem recimo sa zadovoljstvom. Prema tome, kad postavimo pitanje o drugima mi postavljamo pitanje o sebi I izvesno je da možemo u nekoj tački svoje zrelosti ili hrabrosti, da stignemo do nekih vrata koje će nas manje ili više približiti nekom od potencijalnih odgovora.”Na pitanje kako se u praksi komunicira, Zorica Tomić napominje da je prisutna neka apologija distance koju je obezbedila tehnologija, ali i kulturni model koji sugeriše da moramo uvek da budemo pobednici.„Ljudi gledaju u televizije i Instagram profile i misle da je to stvarni život. To naravno nije stvarni život, ali posle tog distanciranja koja je i tehničko i kulturno i simboličko, i naravno psihološko, ljudi se zatvaraju u svoje mikrosvetove i onda nemaju onu važnu stvar koja se zove interakcija. Šta je posledica toga? Da ne bi ispali glupi u društvu, ili gubitnici, ili da ne bi popili korpu, ljudi odustaju od kontakata. Pazite, u doba apsolutnog porna - pogledajte samo kako izgleda muzička scena sveta, pogledajte šta je sve stalno na izvolte, u stvarnom životu imate sve više aseksualnih ljudi. Zato savetujem mladim ljudima - bacite telefon, zamislite da vam ga je neko ukrao i idite u kafić, pa onda gledajte ljude. Ja studentima zadajem i zadatke da od fakulteta do kuće izbroje koliko puta su razmenili pogled s nekom osobom, nebitno ko je, da to ubeleže u svesku, da posle pričaju o tome kako su se osećali ako su razmenili deset puta pogled ili nijednom.”Zašto je pitanje “zašto” lekovitoOd svih pitanja koja čine knjigu “Preživeti haos”, poput “ko sam ja”, “ko si ti”, “gde su drugi”, “s kim da pričam”, “šta pregovaramo”… Zorica Tomić najvažnijim smatra pitanje “zašto”.Iz uputstva za upotrebu knjige koje liči na uputstvo za upotrebu leka (sa indikacijama i kontraindikacijama) jasno proizilazi da je komunikacija obolela i da je treba lečiti. A to i nije tako teško jer je lek u nama, sugeriše Zorica Tomić.“Lek je u nama jer čovek ne može da živi sam i uvek samo iz interakcije sa drugim ljudima i sa okruženjem dobija mogućnost da se vrati u osu. I to je ono što je u stvari najfenomenalnije. Čovek može da poludi, svako od nas se iznervira, pređe crtu. Dešava se da kažemo nešto što ne bi trebalo. Ali svest o tome da je mogućno vratiti se u osu imaćemo ako izgradimo taj autokorektivni mehanizam koji se odvija u unutrašnjim dijalogu koji mora da počne pitanjem zašto.”Pogledajte i:
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2024
Dejana Vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Dejana Vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Dejana Vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
kultura – vesti, zorica tomić, komunikacija, knjiga
kultura – vesti, zorica tomić, komunikacija, knjiga
Zorica Tomić: Živimo u haosu, niko ništa ne bi smeo da pita već sve da uzima - zdravo za gotovo
Živimo u haosu koji nije samo informatički, on je pre svega haos vrednosti. Mi više ne znamo da povučemo razliku između dobra i zla, lepog i ružnog, pametnog i glupog, između dubokog i površnog, trajnog i instanta, kaže autorka knjige “Preživeti haos” Zorica Tomić.
Idući tragom prethodne knjige u kojoj je razotkrivala proces “raščaravanja sveta”, ova unverzitetska profesorka, filozof i kulturolog, otišla je korak dalje opisavši u najnovijem delu čiji je podnaslov “Filozofski vodič kroz veštinu komunikacije” planetarni paradoks: kako se u vremenu hiperprodukcije informacija i tehnoloških inovacija, u vremenu hiperkomunikativnosti došlo do toga da nam je neophodan vodič za komunikacije.
“U vremenu haosa najvažnija je veština postavljanja pitanja. Danas se sve dovodi u pitanje. Poništavanje ideje o razlici je najkatastrofalnija stvar koja je mogla ljudskom rodu da se dogodi, jer ako nema razlike, ako nema ideje o razlici, ne možemo znati šta je sa one druge strane što se razlikuje. A bez razlike nema ni komunikacije”, kaže Zorica Tomić.
Ona podseća da je komunikacija samo jedan drugačiji, sveprisutni, aktivni naš pokušaj da uspostavimo smisao. A svaka priča o smislu na terenu je filozfije.
“Pošto filozofija počinje čuđenjem, svako ko se usudi da pita, već je na putu filozofije. Čitav prostor u kojem živimo, ne samo mi u Srbiji, nego svi, a pre svega medijski prostor, napravljen je tako da nas uljuljka, da učini da se ništa ne pitamo i da primamo stvari zdravo za gotovo. Mi ne preispitujemo ništa od onog što se dešava jer mislimo da to tako možda treba, tako smo navikli itd. Ali kada bismo zaista otvorili prostor tih rađajućih pitanja, došli bi smo do nečega što je za svakog od nas veoma važno: do toga šta je vrednost koja nas orijentiše, ali i šta je svrha, odnosno smisao naših akcija i naših razmena sa drugim.”
Čovek i svet kao mapa i teritorija
U knjizi je odnos pojedinca prema svetu ilustrovan razlikom između mape i teritorije: svet je teritorija, a mapa naše iskustvo i uvid u taj svet. A budući da je i milion takvih pojedinačnih uvida nedovoljno da stvori celovitu sliku sveta, zamke su mnogobrojne. Zato je “Preživeti haos” i vrsta uputstva kako da te zamke uočimo i probamo da ih izbegnemo.
“Mapa nije samo pogled na neke situacije, ona je kreiranje smisla, one celine izgrađene od svega što iskušavamo ili u čemu se nalazimo. Tokom proces rada na ovoj knjizi, koji je trajao više godina, shvatila sam da je u stvari veoma teško pisati lako. Teško je, zato što se neke stvari u mojoj mapi podrazumevaju i zato moram da je revidiram da bih razumela da neki ljudi prosto nemaju tu vrstu informacija na raspolaganju. I onda je bilo potrebno kreirati knjigu kao seriju pitanja. Mnoga od tih pitanja su zapravo pitanja koja su meni postavljali ljudi koji su dolazili na moje predavanja, seminare, kurseve, radionice. Ja sam ih sažela i napravila nekakvu, nadam se, smislenu celinu”, objašnjava naša sagovornica.
A pitanja poput “ko sam ja”, “kako me vidiš”, “kako te vidim” su, dodaje, ona na kojima počiva ne samo naša komunikacija, nego naš ukupni aktivni odnos prema svetu. Od vrednosnih orijentira koji čine našu “mapu” zavisi kako ćemo na njih odgovoriti. Jer nekom je taj orijentir sloboda, nekom moć, nekom zadovoljstvo, nekom znanje… Od njih zavisi vrsta naše komunikacije.
Vrednosti postoje, ali su nevidljive
“To je taj haos vrednosti. Ne slažem se sa onima koji tvrde da su vrednosti poništene, neke i dalje postoje, samo su postale nevidljive. Istovremeno, svači čas se plasira nešto kao nova vrednost. I u toj mreži stalne proizvodnje novih vrednosti pravi se atmosfera u kojoj je dominantan takozvani lastiš relativizacije. Sve može da bude i lepo i ružno, i dobro i loše. Pa da li je to stvarno tako? Po mojom mišljenju nije. Zato sam izvela četiri kardinalna orientira na čijem kraju stoje neke vrednosti, to su ljubav, moć, sloboda i zadovoljstvo odnosno uživanje. Celovita ličnost, čovek koji je sam sa sobom dobro - bez obzira čime se bavio i kakve opstrukcije ima u životu, jeste neko ko je uspeo da prepozna sva ta četiri segmenta i da ih nekako stavi u balans. Zamislite čoveka kome je orientir samo moć, taj ima problem sa slobodom. Zamiste nekoga kome je orijentir samo ljubav, taj može da ima problem recimo sa zadovoljstvom. Prema tome, kad postavimo pitanje o drugima mi postavljamo pitanje o sebi I izvesno je da možemo u nekoj tački svoje zrelosti ili hrabrosti, da stignemo do nekih vrata koje će nas manje ili više približiti nekom od potencijalnih odgovora.”
Na pitanje kako se u praksi komunicira, Zorica Tomić napominje da je prisutna neka apologija distance koju je obezbedila tehnologija, ali i kulturni model koji sugeriše da moramo uvek da budemo pobednici.
„Ljudi gledaju u televizije i Instagram profile i misle da je to stvarni život. To naravno nije stvarni život, ali posle tog distanciranja koja je i tehničko i kulturno i simboličko, i naravno psihološko, ljudi se zatvaraju u svoje mikrosvetove i onda nemaju onu važnu stvar koja se zove interakcija. Šta je posledica toga? Da ne bi ispali glupi u društvu, ili gubitnici, ili da ne bi popili korpu, ljudi odustaju od kontakata. Pazite, u doba apsolutnog porna - pogledajte samo kako izgleda muzička scena sveta, pogledajte šta je sve stalno na izvolte, u stvarnom životu imate sve više aseksualnih ljudi. Zato savetujem mladim ljudima - bacite telefon, zamislite da vam ga je neko ukrao i idite u kafić, pa onda gledajte ljude. Ja studentima zadajem i zadatke da od fakulteta do kuće izbroje koliko puta su razmenili pogled s nekom osobom, nebitno ko je, da to ubeleže u svesku, da posle pričaju o tome kako su se osećali ako su razmenili deset puta pogled ili nijednom.”
Zašto je pitanje “zašto” lekovito
Od svih pitanja koja čine knjigu “Preživeti haos”, poput “ko sam ja”, “ko si ti”, “gde su drugi”, “s kim da pričam”, “šta pregovaramo”… Zorica Tomić najvažnijim smatra pitanje “zašto”.
“Zato što nas to “zašto” dovodi do svrhe. I kada se zaista hrabro suočimo sa pitanjem “zašto”, stižemo upravo do ona četiri vrednosna segmenta koja su nam važna.”
Iz uputstva za upotrebu knjige koje liči na uputstvo za upotrebu leka (sa indikacijama i kontraindikacijama) jasno proizilazi da je komunikacija obolela i da je treba lečiti. A to i nije tako teško jer je lek u nama, sugeriše Zorica Tomić.
“Lek je u nama jer čovek ne može da živi sam i uvek samo iz interakcije sa drugim ljudima i sa okruženjem dobija mogućnost da se vrati u osu. I to je ono što je u stvari najfenomenalnije. Čovek može da poludi, svako od nas se iznervira, pređe crtu. Dešava se da kažemo nešto što ne bi trebalo. Ali svest o tome da je mogućno vratiti se u osu imaćemo ako izgradimo taj autokorektivni mehanizam koji se odvija u unutrašnjim dijalogu koji mora da počne pitanjem zašto.”
