EKSKLUZIVNO Episkop Pravoslavne crkve u Češkoj i Slovačkoj: Vode nas na klanje kao nekada Srbe!
© Sputnik / Dejan Simić
Pratite nas
Ekskluzivno
Pravoslavlje u Češkoj ugroženo je ultraliberalnim namerama vlade. Gledaju ga kao predstavnika ruskog ekspanzionizma. U Slovačkoj je problem narativ – vera je lična stvar. Nije. Ona postavlja temelj društvenih odnosa. Ne treba da prihvatimo da budemo jagnjad koju vode na klanje, kao Srbe u Dugom svetskom ratu. Srbi su iz toga izvukli pouku.
Ovo za Sputnjik, na tečnom srpskom, kaže mitropolit mihalovsko - košički Pravoslavne crkve Češke i slovačkih zemalja Georgije i dodaje da pravoslavnih na tom prostoru ne bi ni bilo da nije Srpske pravoslavne crkve.
„Naša Crkva je ostrvo u svetu agnosticizma, katolicizma i ateizma. Sve je posle Prvog svetskog rata obnovljeno uz pomoć staranja izvanrednih srpskih vladika i sveštenika, a ja imam veliki blagoslov, jedan od duhovnih otaca bio mi je vladika Amfilohije Radović“.
Vladika Georgije na praznik Svetih mučenika prebilovačkih i hercegovačkih sa episkopima SPC služio je u Prebilovcima. Obišao je i obnovljenu Sabornu crkvu u Mostaru i razgovarao sa učesnicima prve Letnje duhovne škole eparhije zahumsko - hercegovačke.
Odgovarao je i na pitanja Sputnjika o opstanku pravoslavlja u Slovačkoj i Češkoj i posebnim vezama naše dve crkve.
„Sa srpskom crkvom nas povezuje velika istorija, istorija stradanja i istorija nade. Srbi su obnovili našu crkvu. Sveti Justin Ćelijski je čak izabran za episkopa prikarpatsko – ruskog, ali mu njegov duhovni otac, Simeon Dajbapski, nije dao blagoslov da postane naš episkop. Radio je i živeo dugo na prostoru današnje Slovačke. Jedan od zaslužnih je Justin Popović, mnogo je pomogao i vladika Nikolaj Velimirović. Sveti Dositej Zagrebački i Niški je bio administrator eparhije u kojoj služim, bio je moj prethodnik. Takođe i Sveti Irinej Ćirić, episkop Bački.
Povezani smo i stradanjem, navodi naš sagovornik, tokom Drugog svetskog rata svi su, na čelu sa episkopom Češkim, vladikom Gorazdom i sveštenicima, stradali od nemačkih fašista i nacista. Iskorenjena je, stavljena van zakona Češka pravoslavna eparhija SPC i karpatsko – ruska eparhija.
„Spaja nas i Stanislav Nasadil, jedan od novomučenika gornjokralovačke eparhije, koji je stradao sa svojim episkopom vladikom Savom u Jadovnu. Ustaše su mu ponudile da se izvuče, jer je imao državljanstvo druge države, on je rekao, neću da idem. Zato čoveče, spasavaj sebe i porodicu? To je moj narod, ja sam njihov sveštenik, neću. Vi ste nam mnogo pomogli, a mi smo dali takvog čoveka koji je ubijen sa svojim episkopom i vernicima. I mi smo vama dali nešto, jednog takvog novomučenika, koji je naš zajednički, naš i vaš“.
Pobegao sa časa i našao Hrista
Vladika dodaje da su Srbi sličnog mentaliteta kao narod u istočnoj Slovačkoj. Imaju ista imena, jednako su stasiti, visoki. Isti po krvi, slovenstvu, ali i pravoslavnoj veri.
U Slovačkoj je jedan odsto pravoslavnih, 50 hiljada vernika koji žive u dve eparhije, prešovskoj, gde je i sedište poglavara ove autokefalne crkve i u njegovoj mihalovsko – košičkoj eparhiji.
„U našoj eparhiji je 15 hiljada ljudi koji su se i na popisu izjasnili kao pravoslavni. Imamo i puno Roma, jedna trećina oko 5,6 hiljada ljudi, možda i više, svake nedelje je u crkvama. To nisu ljudi koji su samo upisali da su pravoslavni, oni doživljavaju svoju veru, demonstriraju je svake nedelje učešćem na Svetoj Liturgiji. To je smisao nas kao crkve, nismo postavljeni kao čuvari nekih tradicija ili kao neka organizacija. Mi smo živa zajednica, zajednica učenika Hrista“.
Vladika Geogrije poreklom je iz porodice koje je nekada bila pravoslavna, koja je rusko – ukrajinsko – jermenskog porekla. Za sebe kaže da je Čeh. Rođen je 1979. godine u vreme kada kršenje dece nije bilo popularno.
„Znao sam da su dede i pradede imali ikone u kući, ali to je bilo sve. Moj prvi susret sa pravoslavnom crkvom je bio sa 11 godina, učio sam nemački, ali nisam išao na predavanja, šetao sam po gradu, to mi je bilo interesantnije. Video sam u centru Olomouca Sabornu crkvu Svetog Gorazda, učenika Svetog Metodija. Prvi put je bila otvorena. Ušao sam na večernje, bilo je petoro, šestoro ljudi. Baš mi se sviđalo. Sve. Pevanje, miris tamjana, ikone, freske. Moj prvi kontakt sa pravoslavljem bio je na estetičkom nivou.
Sačekao sam kraj, pitao sveštenika ko su oni, da li veruju u pravoslavnog Boga. Kad bi to pitanje meni neko postavio, rekao bih, šta to pitaš, a ovaj čovek je imao tako prostrano srce, počeo je da razgovara, na mom nivou. Posle mesec dana sam se krstio. Otac Kiril je tražio da mu odmah pomognem u oltaru. Ušao sam kroz „carska vrata“. On me gleda, sad si kršten, ponašaš se kao vladika. Tako je nekako, na kraju ispalo, kao neko proročanstvo“, kaže u šali.
Vladika Georgije u razgovoru sa studentima iz Srbije i Republike Srpske
© Sputnik / Dejan Simić
Agresivni monolozi Evropske unije
Upitan kako je biti manjina na prostoru na kome služi, pravoslavni hrišćanin u grotlu Evrope koja zaboravlja da Bog uopšte postoji, kaže da u Slovačkoj nema direktnog pritiska države na pravoslavlje, za razliku od Češke:
„Tamo je i u parlamentu otvoreno pitanje koje se tiče pravoslavne crkve, to nas uznemiruje, miriše na probleme, ali još postoji Sud za ljudska prava, videćemo šta će biti. U Slovačkoj se to pitanje ne postoji, ali postoji narativ da je vera lična stvar. Vera Hristova postoji kao moj lični odnos sa Bogom, ali ja ne postojim sam sa svojim Bogom, on nije samo moj. Ne govorimo „Oče moj“, već „Oče naš“. Postoji društvo. Pravoslavna, hrišćanska vera ne može da se doživi samo kao lična stvar. Ona ima uticaj na društvo. Danas postoji i narativ da se popovi ne mešaju u politiku, to je oduvek problem, ali sa druge strane, ja sam državljanin moje države i kao svako drugi, imam pravo da se čuje i moj glas.
Iz toga proističe drugi problem, nema dijaloga. U Slovačkoj je i atentat na našeg premijera potekao iz toga što nismo više sposobni da održavamo dijalog. To su sve agresivni monolozi. To nije razgovor, kad se s jedne strane forsiraju nekakve ideje, recimo u školi. To nije samo problem EU, to je problem i u Severnoj Makedoniji, oni imaju ultraliberalno zakonodavstvo, liberalnije od našeg.
Dakle, vera je moja lična stvar i ja nemam pravo da o njoj govorim, nemam pravo da izrazim svoj stav, ako ga iskažem, neko me agresivno napadne. Kako da živimo u tome, ne znam. Potrebno je prvo da budemo autentični sa svojom verom, da ne prihvatamo ovaj narativ. Da se ne plašimo zato što smo hrišćani. Da ne dozvolimo da nas guraju u ćošak“.
Naivnost jagnjeta, ali ne uvek
Naš sagovornik dodaje da ga je porazio podatak koliko je u vreme pokolja u Drugom svetskom ratu stradalo Srba koji su pošli na klanje verujući ljudima koji su ih odveli. To je, kaže, bila neka vrsta jagnjeće naivnosti.
„Ona je s jedne strane sveta, a vi Srbi ste uzeli pouku iz toga. Ne treba da budemo naivni, treba da budemo sposobni da shvatimo šta se s nama sad dešava i razmatramo puteve kako možemo da regujemo. Kao pravoslavni hrišćani nismo se zamislili šta se dešava sa nama, mi idemo kao ovi vaši preci. Oni nas negde vode, znamo da je na kraju toga nož, a mi idemo. Ne bunimo se, jer moramo da budemo tolerantni, da ih volimo, da govorimo samo o ljubavi. Sve je to istina, Hristos je i ljubav i jagne, ali kad ga je udario sluga arhijerejski, on pita, šta sam ti uradio da me biješ. Hristos nije bio naivan. Ova žrtva, ona ima svoj smisao, ali ne treba biti žrtva naivnosti, žrtva politike. Moramo da znamo šta se s nama dešava, da reagujemo. To je moje mišljenje. I ovo je tema za dijalog, naš unutrašnji“, kaže.
Dodaje da su u Češkoj pravoslavni sada druga veroispovest po brojnosti zbog Ukrajinaca, Rusa, Gruzina, Rumuna i Srba koji su se preselili u Prag.
Tokom boravka u Hercegovini vladika je posetio obnovljeni Saborni hram u Mostaru
© Sputnik / Dejan Simić
Amfilohije – Ava Učitelj
Mitropolita Amfilohija je prvi put je sreo 1998. godine u Crnoj Gori, kao predsednik Bratstva pravoslavnih mladih u Češkoj. Posle hirotonisanja posećivao ga je redovno. Kaže da nikada neće zaboraviti njegovo služenje Svete Liturgije za „Svetu pravoslavnu crkvu krugom Vaseljene“, kako je to samo on znao da kaže.
„Živeo je svoje episkopsko služenje, ne samo kao crnogorski mitropolit, već kao episkop crkve Hristove u čitavom svetu. Baš tako. Bio je više puta kod nas u Slovačkoj, čast mi je što je njegovo poslednje putovanje bilo u našu eparhiju. 12. novembra 2019. došao je sam, sa jednim malim koferom, iz Podgorice. Neverovatno. Bilo je teško vreme, kad sam ga susreo na aerodromu, kažem, vladiko, gde su vaši, gde vam je pratnja. Ja sam ovde, nisam ti dovoljan? A kako je kod vas? Rekao je, teško, moji su mi rekli da ne putujem, ali ja sam ti dao svoju reč, ovde sam. To je neverovatno. To je bio čovek velike ljubavi, širokog, velikog srca u kome je svako imao svoje mesto. U njegovom arhijerejskom služenju vidim ideal čoveka koji je arhijerej, ali je i otac, i učitelj. Mi zovemo vladiku Amfilohija, u našoj eparhiji, „Ava Učitelj“. Ako to izgovorite, svi znaju o kome je reč“.
Pogledajte i:
