Ljubica Arsić: Da bi se dopao drugima, čovek prodaje sve, pa i svoju slobodu
© Sputnjiku ustupila Ljubica Arsić
Pratite nas
Problem savremenog sveta je to što se ljudi sada prevashodno formiraju spolja, nastojeći da po svaku cenu budu onakvi kakve drugi očekuju da ih vide. A kada je čovek okupiran onim što se događa spolja i što se od njega zahteva, tu nema ni duhovnog rasta, niti samopotvrđivanja, kaže u razgovoru za Sputnjik književnica Ljubica Arsić.
Izdavačka kuća Laguna objavila je novu zbirku kratkih priča Ljubice Arsić „Ti i ja smo bili par“. Zbirka sadrži 14 priča, a parovi u njoj su mahom obični ljudi u neobičnim okolnostima. Reč je o ljubavnicima, prijateljima, braći, supružnicima, ali i o umetnicima i njihovim delima, pa su među junacima ovih priča i Borislav Pekić, Miloš Crnjanski, Maks Brod, Franc Kafka, Miroslav Krleža, Sava Šumanović.
Par kao bedem prema svetu
„Kako vreme prolazi, moj stav o parovima se menja. U početku sam bila sklona stereotipu da su parovi povezani i da se međusobno dopunjuju. To mi je bila i početna ideja – da čovek traži nekog ko mu je blizak, kome može da se približi. O čemu se parovi dogovaraju? Šta je to što oni dele? Da li je to neka njihova međusobna tajna koju čuvaju kao neku vrstu bedema prema svetu, koji je neprijatelj intimnosti i otkrivanja? U ovoj knjizi sam pokušala i sama da odgovorim na ta pitanja“, kaže Ljubica Arsić.
Naša sagovornica priznaje da u početku nije ni planirala da njena zbirka bude posvećena parovima, već da je ta nit koja povezuje priče postajala vidljivija vremenom.
„To su bile posebne priče koje su nastajale dugo. I odjednom sam videla da se bavim temama u kojima su ljudi dovedeni do susreta, da počinju vezu koja se može nazvati parom. A čovek se nekako otima u paru jer želi da bude samosvojan. I te sile koje čoveka u paru vezuju, i koje ga razdvajaju, bile su mi zanimljive“, kaže Ljubica Arsić.
Ona otkriva da joj na početku pisanja priče izgleda kao da drži konce u svojim rukama i da zna šta će da uradi, ali da kad počne pisanje, oseća da joj se ti junaci i njihove sudbine otimaju.
„Mislim da se u pričama o glumcu i njegovim ulogama, o piscu i njegovom liku, o slikaru i njegovom delu – oseća ta vrsta tenzije. Lik se otima i postaje gospodar situacije i onda mora kako on hoće. To je osećanje potpune potčinjenosti u kojoj ja nisam sigurna šta radim i zašto idem tim putem. Mislim da je suština pisanja u tome da mu se čovek prepusti. Kao da imate nekoga ko odlično zna da pliva, a vi baš i niste neki plivač i onda ga puštate da vas on nekuda vodi“, ocenjuje književnica.
Život je poklon
Ukupan utisak od čitanja novih priča Ljubice Arsić jeste da je život raskošan, bogat, lep, prepun nijansi i da u njega treba uroniti celim bićem, prepustiti mu se i uživati u detaljima, u usputnim znakovima, u prirodi, umetnosti, dubokim emocijama.
„Živimo u svetu koji nam je dat na poklon, a umetnost je nešto što nam predočava prednosti tog poklona. Književnost se služi jezikom da nam to artikuliše. Smatram da je jezik kojim se piše istovremeno i tema. Nije svejedno da li se nešto piše ekonomičnim jezikom, u kojem nema prideva, metafora i u kojem se sve telegrafski saopštava. Ja volim jezik koji se otima, koji se kreće, stvara atmosferu, zato što je sve oko nas ispunjeno beskrajnim znakovima. I ti znaci su istovremeno i simboli. I oni nam pomažu da i sebe vidimo i rastumačimo. Mi čujemo na ulici neke reči, neke razgovore koji mogu da budu vrlo bitni za nas. Oni su možda neka vrsta odgovora na ono o čemu mi mislimo. Znači, sve je tu oko nas, nama dato na uvid“, kaže Ljubica Arsić.
Na pitanje koliko je savremeni čovek, koji je usisan u virtuelni svet kroz tehnologiju koju koristi sposoban da uživa u stvarnom životu, u svakodnevici, umetnosti, prirodi, emocijama, Ljubica Arsić kaže:
„Razmišljajući o parovima, na početku sam imala sliku usamljenih ljudi, koji su u svojim sobama, šalju poruke, ili preko kompjutera uspostavljaju veze s nekim drugim, nepoznatim ljudima. Zapravo, oni čeznu da se nekome približe, a opet i strahuju od toga da nekoga upoznaju i da nekome priđu. Razmišljala sam o tome koliko je za parove važno da se svako ponaosob oblikuje iznutra, a da se potom ospolji. Da bi čovek video svet oko sebe mora da bude bogat i iznutra, mora da bude ispunjen, motivisan, da bude centriran u sopstvenom biću, da zna svoje težište. Šta je ono što je za njega važno? Ako ne zna, onda je rasuto biće koje ne može ništa ni da primeti, niti mu je išta važno“, smatra naša sagovornica.
Ona primećuje da je današnji svet suviše ubrzan, da svi nekuda jure i da je čovek prodao svoju slobodu.
„Slobodu nam niko ne daje, mi se za nju borimo, to je nešto što moramo da steknemo. Kada čovek dobrovoljno pristaje na ropstvo, kada sve svoje fotografije, svoju intimnost, daje na uvid preko društvenih mreža, on se odriče svoje slobode, pa i onog vremena koje sloboda nalaže“, smatra Ljubica Arsić.
Taština ili borba protiv prolaznosti
Odnosi pojedinih parova u ovim pričama razvijaju se u kontekstu istorijskih, društvenih i političkih okolnosti, kao što su Drugi svetski rat, pad Čaušeskua, NATO bombardovanje.
„Kada smišljam priču, u ovom slučaju priču o tome kako dvoje ljudi nešto doživljava, imam u vidu da se spolja takođe događa nešto što je provokativno i što je slično mojoj priči. To nije moja izmišljotina, nego sinhronicitet o kojem govori Jung. Nešto što je veoma dramatično u našem odnosu uvek postoji kao svojevrsni spoljni omotač koji se događa u društvu, u istoriji, u sredini. U pričama 'Noć kada je pao Čaušesku', ili u 'Tabanima Andreja Rubljova', te atmosfere su stavljene na istu frekvenciju. Ono što se u paru i porodičnom okruženju događa prati spoljna drama, a razrešenje dolazi eksplozivno“, kaže Ljubica Arsić.
U priči „Tabani Andreja Rubljova“ umetnik oseća da njegovo delo nije donelo onima koji ga posmatraju emocije kakve on želi. Glavni junak u ovoj priči je slikar koji je razočaran zbog toga što je njegovo delo loše uticalo na drugog čoveka.
„I sama lepota se može tumačiti na razne načine. Imamo primer Mišime koji u 'Zlatnom paviljonu' opisuje kako neki obožavalac fantastičnog hrama nije mogao da izdrži tu lepotu, pa ju je spalio. Umetničko delo poseduje romantičarsku lepotu koja nas opušta, koja nas raduje i kojoj prilazimo s usklađenim sentimentom. To je uzbudljiva stvar koja sadrži u sebi neke rušilačke snage. Nije čudo što na nekog nešto deluje tako što evocira neku uspomenu, traumu s kojom čovek ne može da živi. I onda mu je najlakše da uništi delo, ili da pobegne od njega. Ovo je, zapravo, priča o tome kako umetnost, književnost, pre svega, ali i slikar i slikarsko delo, može da deluje na čoveka. Ono budi veoma uzburkanu emociju s kojom moramo da se uhvatimo u koštac. Ako ne možemo, onda pribegavamo nekoj vrsti agresije i destrukcije. A umetnost i jeste provokacija koja uzburkava ravno more u nama“, kaže Ljubica Arsić.
U priči „Taština nad taštinama“, posvećenoj Borislavu Pekiću, takođe je u središtu odnos umetnika prema svom delu, odnosno junaku, a on se sagledava kroz dijalog dva pisca, odnosno Pekića i Borhesa.
„Njih dvojica su, zapravo, manekeni sopstvene taštine. Pekić je raspričan, znamo da je njegova rečenica dugačka, da voli velike pasuse s mnogo detalja. Borhes radi na ekonomičnosti, njegova je rečenica kratka, smatra da 'Don Kihot' može da se ispiše samo u jednoj rečenici. I radi na telegrafskom stilu. Obojica, međutim, smatraju da je to njihov 'alef' - stecište umetnosti. I obojica pokušavaju onom drugom da nametnu ideju da su u pravu. To jeste piščeva slabost – da pokaže da je to što on radi, što on piše, jedina prava stvar. Mislim da je prolaznost ono što nas muči, a borba protiv prolaznosti je čovekova taština. Ta oholost nam potvrđuje da smo carevi i da ćemo večno trajati, da smo mi ti gospodari života i smrti. A pisac, da nema osećanje večnog trajanja, ne bi nikad ništa ni pisao. Mislim da taština hrani umetnika, da mu je neophodna da bi mogao da stvori delo, jer je to nešto što će večno živeti. I on u to duboko veruje. Ako nema te vere da radite najbolje što možete, onda nema stvaralaštva“, zaključuje Ljubica Arsić.
