Majstor koji je pričao priče: Poslednji roman Pola Ostera pun nade da je svaki kraj novi početak
Pratite nas
Izdavačka kuća „Geopoetika“ posthumno je objavila poslednji roman američkog pisca Pola Ostera „Baumgartner“, koje su kritičari opisali kao prozu koja se bavi starenjem, sećanjem i gubicima. Ipak, reč je o knjizi koja je napisana u dobrom duhu i nudi nadu da je svaki kraj novi početak, kaže u razgovoru za Sputnjik prevodilac romana Ivana Đurić Paunović.
Roman „Baumgartner“ Oster je počeo da piše 2018. godine, a u međuvremenu je saznao da boluje od teške bolesti i otpočeo lečenje. Svaki roman je zamišljao veoma dugo, i po 20 godina, sve ideje je nosio u sebi i voleo je da kaže da sve svoje knjige nosi u sebi i da nikada ne zna koja će prva izaći iz njega, kaže Ivana Đurić Paunović, koja je na srpski jezik prevela 14 Osterovih romana, a tom piscu je posvetila i svoj doktorat.
„Knjigu sam počela da prevodim dok je Oster bio živ, a onda je usledila pauza, nakon koje sam nastavila, uz utisak da razgovaram sa čovekom s druge strane groba. Vrlo je neobično bilo saznanje da je neko počeo da se bavi temama starenja, bolesti, smrti, bez predosećaja, odnosno ideje da bi nešto tako moglo da ga zatekne. Ipak, ovo nije crna i teška knjiga. Napisana je u dobrom duhu. Zato je i kraj ove knjige veoma zanimljiv. Mnoge čitaoce će možda i razočarati, jer je to scena koja bi mogla i da otvori roman, odnosno novu priču“, kaže naša sagovornica.
Dug put do književnog kanona
Govoreći o književnom opusu Pola Ostera, Ivana Đurić Paunović ističe da je on imao veoma specifično mesto u savremenoj američkoj književnosti i da je njegov put do svrstavanja u književni kanon bio veoma dug i nimalo lak.
„Koliko god da su ga čitaoci brzo i dobro razumeli i prihvatili, književna kritika je imala drugačiji pogled na njegov opus. U ranim člancima o Osteru i njegovim delima, on je proglašavan za pisca evropskog senzibiliteta. Onda su neki drugi izučavaoci zagrebali po tome i videli da je to čist nonsens, jer su Osterove teme uvek bile američke. I američka istorija, i američka književnost, i svakodnevni život - on je stalno sondirao ono čime je okružen i ono što je njegova tradicija“, kaže naša sagovornica.
Pol Oster je na Univerzitetu Kolumbija diplomirao komparativnu književnost, izučavao je francuski jezik, s kog je i prevodio, a u dva navrata je i živeo u Parizu. Često je spominjao francuske filozofe i pisce, što je mogao biti, kako navodi Ivana Đurić Paunović, jedan od razloga što ga je kritika videla kao pisca bliskog evropskom stilu pisanja.
„Naročito je popularan u Francuskoj, u Danskoj, pa i svuda u Evropi, zbog toga što je njegova književnost na neki način bila sličnija stilu pisanja u Evropi, nego u Americi. Ipak, on zaista jeste bio američki pisac, koji je svim čulima živeo tu američku stvarnost, bio savršeno svestan onoga što u tradiciji valja i ne valja, sagledavao američku politiku, vrlo kritički posmatrao taj svet, a pod kraj života to su bile i vrlo otvorene kritike na račun predsedničkih izbora, pojedinih kandidata, svega onoga što se dešava“, dodaje Ivana Đurić Paunović.
Oster je, prema njenim rečima, pisao o ljudskom postojanju, o ljubavi, dobroti, bliskosti, o značaju zajedništva, o potrebi čoveka da ostvari kontakt s drugim čovekom.
„Te univerzalne stvari možda padaju na plodnije tle u Evropi, gde je dobio brojne književne nagrade. U Americi je dobio poneko priznanje. Nakon jednog zluradog, zlonamernog napada na njega u 'Njujork tajmsu', nakon objavljivanja jednog njegovog dela, Oster je rešio da više nikada ne čita kritike. Od 2011, 2012. godine više ništa nije čitao, nije imao pojma šta o njemu pišu“, kaže naša sagovornica.
Pisac koji je pričao priče
Kada je reč o prevodilačkom iskustvu i radu na Osterovim delima, Ivana Đurić Paunović kaže da je ovaj američki pisac od samog početka osvojio svojim pripovedačkim darom.
„Oster je pisac za ljude koji vole da slušaju priče i da im se priča. Prva stvar koju sam pročitala u njegovom intervjuu, još devedesetih godina, jeste da je on pripovedač i da ga samo to zanima. Umeo je da napravi finu kombinaciju pitkog čitanja. To ponekad kritičare zbuni, kada se nešto lako čita, ali to ne znači da je lako u lošem smislu. Tu postoje razne druge stvari i čitanje mora da bude pažljivo jer Oster razbacuje razne tragove, pa se onda to na kraju sve spoji u jedinstven čitalački doživljaj“, objašnjava Ivana Đurić Paunović.
Govoreći o izazovima na koje je kao prevodilac nailazila radeći na Osterovim romanima, naša sagovornica, koja je pisca i lično upoznala, a godinama se i dopisivala s njim, kaže da joj je 25 godina bavljenja Osterovom književnošću bilo „čisto uživanje“.
„U prvih deset romana nisam komunicirala s njim. Prevodioci obično komuniciraju s piscima zbog nekih prevodilačkih problema. Ja na to nisam ni nailazila. Moj najveći problem u vezi s Osterovom prozom bio je bejzbol, morala sam da učim pravila zato što je njemu bejzbol metafora života i sve gleda kroz bejzbol. Na kraju sam i zaigrala bejzbol. Nije tu bilo toliko velikih izazova. Neki ljudi kod njega nalaze neke sitne greške. Oster je voleo nesavršenost, pa je bilo nekakvih pleonazama i tautologija. Ipak, ta mala nesavršenstva isto su trag čoveka“, zaključuje naša sagovornica.
„Geopoetika“ je nedavno objavila i osveženi srpski prevod Osterovog romana „Mesečeva palata“. Na srpskom jeziku je izašlo 14 dela ovog pisca, među kojima su „Njujorška trilogija“, „4321“, „Nevidljivi“, „Čovek u mraku“, „Bruklinska revija ludosti“.
Oster je dobio brojna književna priznanja, među kojima su španska nagrada „Princ od Asturije“, nagrada „Nezavisni duh“ za scenario filma „Dim“, francuska književna nagrada „Mediči“ u konkurenciji stranih pisaca za roman „Levijatan“, Velika zlatna medalja grada Pariza za blistavu književnu karijeru i mnoge druge.
Živeo je u Bruklinu, u Njujorku. Bio je član Američke akademije umetnosti i književnosti i nosilac francuske titule Vitez reda umetnosti i književnosti. Preminuo je 30. aprila ove godine.
