https://lat.sputnikportal.rs/20240616/zapad-nije-oprostio-kostunici-reci-iza-zatvorenih-vrata-nece-ni-vucicu-istinu-na--otvorenoj-sceni-1173607889.html
Zapad nije oprostio Koštunici reči iza zatvorenih vrata, neće ni Vučiću istinu na – otvorenoj sceni
Zapad nije oprostio Koštunici reči iza zatvorenih vrata, neće ni Vučiću istinu na – otvorenoj sceni
Sputnik Srbija
Dobro poznata i često opisivana je situacija iz razgovora Slobodana Miloševića i Vorena Kristofera nakon potpisivanja mirovnog sporazuma u Dejtonu. 16.06.2024, Sputnik Srbija
2024-06-16T17:45+0200
2024-06-16T17:45+0200
2024-06-16T17:45+0200
srbija
emisija „prorok“
analize i mišljenja
srbija
republika srpska (rs)
srbija – politika
sad
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/06/08/1173336007_0:0:3186:1793_1920x0_80_0_0_4befde2c362a4ed3e7496aeb6ee31880.jpg
Elem, tokom rasprave o normalizaciji odnosa Beograda i Vašingtona predsednik Srbije pružio je američkom državnom sekretaru prazan list papira uz predlog da napiše šta je sve neophodno kako bi se ostvarilo strateško partnerstvo. Kristofer je vratio prazan list papira uz poruku da se uvek i svuda moraju pratiti odluke SAD!Nema tačke, postoji samo zapeta. Urađeno danas nije nikakva garancija da će se „ljubav“ produžiti i sutra. Doslovno svi pojedinci koji su obavljali najvažnije funkcije u političkom sistemu Srbije prethodne tri decenije zbog toga su se u nekom trenutku susretali sa zahtevima koje je prosto bilo nemoguće ispuniti.Do određene tačke može se popuštati, težiti kompromisima, mogu se predstavljati ustupci kao taktička povlačenja, ali posle nje ništa od toga više nije moguće. Nakon određene tačke više nema popuštanja nego dramatičnih poraza, nema kompromisa već ispunjava surovih ultimatuma, umesto taktičkog kalkulisanja pojavljuje se strateška pretnja.Niko nije ostao ravnodušanO Svesrpskom saboru napisano je dosta prethodnih dana, ima tu svega i svačega u dijapazonu od „partijskih hvalospeva“ i „bombastičnih“ najava, preko ismevanja i histerije do optužbi protiv Vučića i Dodika kako nešto zloupotrebljavaju.Uglavnom, u našem „regionu“, kako se sada naziva postjugoslovenski prostor, ovaj događaj malo koga je ostavio ravnodušnim. Šta to opet Srbi hoće?Čitajući publikovanu Deklaraciju, na prvi pogled, reklo bi se – ništa posebno. Odnosno, ništa manje ili više nego što drugi imaju, nego što pravni okviri (a koji uključuju i sijaset međunarodnih sporazuma) dozvoljavaju i nego što je u elementarnom interesu srpskog stanovništva.U redu, Albanci imaju suprotstavljeno mišljenje o statusu Kosova i Metohije, muslimani u BiH drugačije kvalifikuju ratni zločin u Srebrenici, Hrvati baš i ne bi da se aktualizuje tema Jasenovca, ali to su ionako sporne teme već dugo, isto kao što su odgovori koji se navode u Deklaraciji poznati svima već dugo. Na te suprotstavljenosti donekle smo se i navikli, sa njima možemo i živeti. Ako se uzmu u obzir ocene kako je viđeno „vašar“ i „šarada“, puka „predstava za javnost“, onda je i logično da zaključeno ostane „mrtvo slovo na papiru“, odnosno da u ukupnom zbiru ništa neće promeniti. Da li je to baš tako?Važan je kontekstDometi sabora mogu se procenjivati samo ukoliko se shvataju šire međunarodne okolnosti i događaji koji su mu prethodili. U određenoj meri, to je značajnije i od teksta Deklaracije.Zapravo, ti događaji, od uguravanja lažne države kosovsko-metohijskih Albanaca u Savet Evrope, novog sadržaja Poglavlja 35, preko uvođenja rezolucije o Srebrenici u Generalnu skupštinu UN i svega onoga čemu prisustvujemo u BiH do gotovo svakonedeljnih provokacija Aljbina Kurtija - nagoveštavaju da se više ne radi o izolovanim akcijama, već o koordinisanom i ciljanom „procesu“.Čak se i ničim izazvan oglasio Rumen Radev upozoravajući kako zvanična Sofija može stopirati evrointegracije Beograda zbog odnosa Srbije prema bugarskoj nacionalnoj manjini!? Naposletku su predstavnici bugarske nacionalne manjine opširno i pomalo oštro reagovali, potpuno iznenađeni rečima Radeva. Naravno da su bili iznenađeni, pošto predsednik Bugarske nije imao niti jedan razlog da tako istupi, ali je očigledno morao. Nažalost i Rumena Radeva i svih onih ljudi u Srbiji koji cene njegov rad, a takvih nije malo. U „procesu“ smo, a to podrazumeva da se problematizuje sve što se problematizovati može. Ona određena tačka izgleda se upravo prelazi, za srpske interese pojavljuje se strateška pretnja.Vučiću neće oprostitiNesumnjivo, iako je i ranije najavljivan, neposredni okidač za sazivanje Sabora i ovakvu organizaciju istog bila su događanja u Generalnoj skupštini UN. Aleksandar Vučić jeste u pravu kada tvrdi da mu predlagači rezolucije nikada neće oprostiti ono što je napravio tim povodom. A napravio je mnogo!Onima koji nemaju iskustvo rada u međunarodnim organizacijama, gde je prostor za lobiranje skučen (glasa se po inerciji prethodnih glasanja o istoj stvari), a male države glasaju o temama koje ih se direktno ne tiču logikom nezameranja, teško je objasniti koliko je to mnogo.Vojislavu Koštunici, recimo, nikada nisu oprostili ni ono što im je skresao u lice na zatvorenim sastancima tokom pregovora sa Ahtisarijem i ostalim „briselskim poklisarima“.Ovo sada bilo je javno, na otvorenoj sceni i naočigled celog sveta. Uglavnom, u potpunosti je delegitimizovan pokušaj političkog Zapada da se preko Generalne skupštine dodatno problematizuju pozicije Srbije i Srpske i tako je makar za kratko i makar za jotu usporen „proces“.Iz tog razloga i Aleksandar Vučić, kao uostalom i Milorad Dodik, koji je još od ranije „na tapetu“, imaju i svoje, partikularne interese da artikulišu sopstvene „političke odbrane“ organizovanjem Sabora.Kritikuju ih zbog toga, kritika će i dalje biti, ali njihova ambicija sasvim je legitimna. A zbog čega nemaju pravo da se brane? Pri tome, imajući u vidu odvijanje „procesa“ organizovanje odbrane ovoga puta nije samo njihova „lična stvar“. Tiče se to daleko širih ciljeva.U tom kontekstu posmatrano Svesrpski sabor jeste trenutni odgovor, mada će krajnji dometi zavisiti od daljeg rada, institucionalizacije tog rada i ostvarenih rezultata. Kako će se sve to dalje odvijati zavisi od mnogo faktora. Između ostalog i od odnosa političkog Zapada prema Svesrpskom saboru.Džaba tačka 27. Deklaracije u kojoj se navode integracije prema EU kao „strateški cilj“ kada se u gotovo svim ostalim tačkama navodi sve ono protiv čega se politički Zapad bori decenijama: od Rezolucije 1244, preko Dejtonskog sporazuma i tradicionalnih vrednosti do ujedinjenog delovanja srpskog faktora u regionalnim okvirima. Neki sa tog političkog Zapada neće ni čitati tekst Deklaracije, njima smeta kontekstualnost događaja, to im kvari geostratešku računicu.Opet ta „velikosrpska hegemonija“Prvo što pada napamet jeste da će se Svesrpski sabor iskoristiti za nastavljanje „procesa“ i širenje narativa o „zlokobnom srpskom svetu“, agresivnoj „velikosrpskoj hegemoniji“ i posledično – novim ratovima.Ovo je verovatno i najslabija karika za osmišljavanje daljeg rada, institucionalizovanje tog rada i očekivanje konkretnih rezultata. I tu se zato moramo vratiti na glasanje u Generalnoj skupštini UN. Jer, Vučić jeste napravio mnogo, ali su i okolnosti u svetskoj politici takve da se ne međunarodnoj sceni može nešto napraviti.Za razliku od nekih prethodnih vremenskih perioda u novijoj istoriji kada se nije moglo napraviti apsolutno ništa. Kada nismo ni mogli stići do otvorene scene, već diskusije vodili iza zatvorenih vrata. Srbija danas ima saveznike. I to saveznike sa sasvim drugačijim razvojnim paradigmama od onih zapadnih, neoliberalnih.Svesrpski sabor jeste stvar nacionalnog okupljanja, jedinstvene kulturne politike i pokušaj daljeg artikulisanja strateškog delovanja, ali on mora podrazumevati i razradu sasvim nove razvojne paradigme, koja podrazumeva čvršće oslanjanje i tesnu saradnju sa nezapadnim saveznicima.Tako se amortizuju efekti širenja pomenutih narativa i onemogućava nastavak „procesa“ indukovanjem novih događaja. Jednostavno, ako se razvijaju Srbija i Srpska to će koristiti i drugima, ako oslanjanje na jednu razvojnu paradigmu odgovara Srbiji i Srpskoj, može odgovarati i drugima. Alternativa praćenju odluka SAD uvek i svuda postoji i ovoga puta u naš region ona dolazi preko Srbije i Srpske. Svesrpski sabor jeste poslužio i kao „politička odbrana“ Vučiću i Dodiku, i kao sredstvo za usporavanje „procesa“. Srbija i Srpska izložene su pritiscima koji će se nastaviti i koji već predstavljaju stratešku pretnju.Ali, ne mora na tome i da se završi. Ili da samo tome u skorijoj budućnosti opet posluži. Ako se već u simboličkom smislu prelazi granica, ako smo svesni kako će zbog tog simboličkog prelaska granice uslediti novi krug pritisaka širenjem jezivih narativa o srpskim nepočinstvima, ciljeve treba postaviti više, našem „saborovanju“ dodati i spoljnopolitičku dimenziju i uporno raditi na prilagođavanju nove razvojne paradigme u našim regionalnim uslovima.Uspeh, naravno, nije zagarantovan. No, šta je pa zagarantovano u ovakvim međunarodnim okolnostima?
srbija
republika srpska (rs)
sad
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2024
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
emisija „prorok“, analize i mišljenja, srbija, republika srpska (rs), srbija – politika, sad
emisija „prorok“, analize i mišljenja, srbija, republika srpska (rs), srbija – politika, sad
Zapad nije oprostio Koštunici reči iza zatvorenih vrata, neće ni Vučiću istinu na – otvorenoj sceni
Dobro poznata i često opisivana je situacija iz razgovora Slobodana Miloševića i Vorena Kristofera nakon potpisivanja mirovnog sporazuma u Dejtonu.
Elem, tokom rasprave o normalizaciji odnosa Beograda i Vašingtona predsednik Srbije pružio je američkom državnom sekretaru prazan list papira uz predlog da napiše šta je sve neophodno kako bi se ostvarilo strateško partnerstvo. Kristofer je vratio prazan list papira uz poruku da se uvek i svuda moraju pratiti odluke SAD!
Nema tačke, postoji samo zapeta. Urađeno danas nije nikakva garancija da će se „ljubav“ produžiti i sutra. Doslovno svi pojedinci koji su obavljali najvažnije funkcije u političkom sistemu Srbije prethodne tri decenije zbog toga su se u nekom trenutku susretali sa zahtevima koje je prosto bilo nemoguće ispuniti.
Do određene tačke može se popuštati, težiti kompromisima, mogu se predstavljati ustupci kao taktička povlačenja, ali posle nje ništa od toga više nije moguće. Nakon određene tačke više nema popuštanja nego dramatičnih poraza, nema kompromisa već ispunjava surovih ultimatuma, umesto taktičkog kalkulisanja pojavljuje se strateška pretnja.
Niko nije ostao ravnodušan
O Svesrpskom saboru napisano je dosta prethodnih dana, ima tu svega i svačega u dijapazonu od „partijskih hvalospeva“ i „bombastičnih“ najava, preko ismevanja i histerije do optužbi protiv Vučića i Dodika kako nešto zloupotrebljavaju.
Uglavnom, u našem „regionu“, kako se sada naziva postjugoslovenski prostor, ovaj događaj malo koga je ostavio ravnodušnim. Šta to opet Srbi hoće?
Čitajući publikovanu Deklaraciju, na prvi pogled, reklo bi se – ništa posebno. Odnosno, ništa manje ili više nego što drugi imaju, nego što pravni okviri (a koji uključuju i sijaset međunarodnih sporazuma) dozvoljavaju i nego što je u elementarnom interesu srpskog stanovništva.
U redu, Albanci imaju suprotstavljeno mišljenje o statusu Kosova i Metohije, muslimani u BiH drugačije kvalifikuju ratni zločin u Srebrenici, Hrvati baš i ne bi da se aktualizuje tema Jasenovca, ali to su ionako sporne teme već dugo, isto kao što su odgovori koji se navode u Deklaraciji poznati svima već dugo. Na te suprotstavljenosti donekle smo se i navikli, sa njima možemo i živeti. Ako se uzmu u obzir ocene kako je viđeno „vašar“ i „šarada“, puka „predstava za javnost“, onda je i logično da zaključeno ostane „mrtvo slovo na papiru“, odnosno da u ukupnom zbiru ništa neće promeniti. Da li je to baš tako?
Dometi sabora mogu se procenjivati samo ukoliko se shvataju šire međunarodne okolnosti i događaji koji su mu prethodili. U određenoj meri, to je značajnije i od teksta Deklaracije.
Zapravo, ti događaji, od uguravanja lažne države kosovsko-metohijskih Albanaca u Savet Evrope, novog sadržaja Poglavlja 35, preko uvođenja rezolucije o Srebrenici u Generalnu skupštinu UN i svega onoga čemu prisustvujemo u BiH do gotovo svakonedeljnih provokacija Aljbina Kurtija - nagoveštavaju da se više ne radi o izolovanim akcijama, već o koordinisanom i ciljanom „procesu“.
Čak se i ničim izazvan oglasio Rumen Radev upozoravajući kako zvanična Sofija može stopirati evrointegracije Beograda zbog odnosa Srbije prema bugarskoj nacionalnoj manjini!? Naposletku su predstavnici bugarske nacionalne manjine opširno i pomalo oštro reagovali, potpuno iznenađeni rečima Radeva. Naravno da su bili iznenađeni, pošto predsednik Bugarske nije imao niti jedan razlog da tako istupi, ali je očigledno morao. Nažalost i Rumena Radeva i svih onih ljudi u Srbiji koji cene njegov rad, a takvih nije malo. U „procesu“ smo, a to podrazumeva da se problematizuje sve što se problematizovati može. Ona određena tačka izgleda se upravo prelazi, za srpske interese pojavljuje se strateška pretnja.
Nesumnjivo, iako je i ranije najavljivan, neposredni okidač za sazivanje Sabora i ovakvu organizaciju istog bila su događanja u Generalnoj skupštini UN. Aleksandar Vučić jeste u pravu kada tvrdi da mu predlagači rezolucije nikada neće oprostiti ono što je napravio tim povodom. A napravio je mnogo!
Onima koji nemaju iskustvo rada u međunarodnim organizacijama, gde je prostor za lobiranje skučen (glasa se po inerciji prethodnih glasanja o istoj stvari), a male države glasaju o temama koje ih se direktno ne tiču logikom nezameranja, teško je objasniti koliko je to mnogo.
Vojislavu Koštunici, recimo, nikada nisu oprostili ni ono što im je skresao u lice na zatvorenim sastancima tokom pregovora sa Ahtisarijem i ostalim „briselskim poklisarima“.
Ovo sada bilo je javno, na otvorenoj sceni i naočigled celog sveta. Uglavnom, u potpunosti je delegitimizovan pokušaj političkog Zapada da se preko Generalne skupštine dodatno problematizuju pozicije Srbije i Srpske i tako je makar za kratko i makar za jotu usporen „proces“.
Iz tog razloga i Aleksandar Vučić, kao uostalom i Milorad Dodik, koji je još od ranije „na tapetu“, imaju i svoje, partikularne interese da artikulišu sopstvene „političke odbrane“ organizovanjem Sabora.
Kritikuju ih zbog toga, kritika će i dalje biti, ali njihova ambicija sasvim je legitimna. A zbog čega nemaju pravo da se brane? Pri tome, imajući u vidu odvijanje „procesa“ organizovanje odbrane ovoga puta nije samo njihova „lična stvar“. Tiče se to daleko širih ciljeva.
U tom kontekstu posmatrano Svesrpski sabor jeste trenutni odgovor, mada će krajnji dometi zavisiti od daljeg rada, institucionalizacije tog rada i ostvarenih rezultata. Kako će se sve to dalje odvijati zavisi od mnogo faktora. Između ostalog i od odnosa političkog Zapada prema Svesrpskom saboru.
Džaba tačka 27. Deklaracije u kojoj se navode integracije prema EU kao „strateški cilj“ kada se u gotovo svim ostalim tačkama navodi sve ono protiv čega se politički Zapad bori decenijama: od Rezolucije 1244, preko Dejtonskog sporazuma i tradicionalnih vrednosti do ujedinjenog delovanja srpskog faktora u regionalnim okvirima. Neki sa tog političkog Zapada neće ni čitati tekst Deklaracije, njima smeta kontekstualnost događaja, to im kvari geostratešku računicu.
Opet ta „velikosrpska hegemonija“
Prvo što pada napamet jeste da će se Svesrpski sabor iskoristiti za nastavljanje „procesa“ i širenje narativa o „zlokobnom srpskom svetu“, agresivnoj „velikosrpskoj hegemoniji“ i posledično – novim ratovima.
Ovo je verovatno i najslabija karika za osmišljavanje daljeg rada, institucionalizovanje tog rada i očekivanje konkretnih rezultata. I tu se zato moramo vratiti na glasanje u Generalnoj skupštini UN. Jer, Vučić jeste napravio mnogo, ali su i okolnosti u svetskoj politici takve da se ne međunarodnoj sceni može nešto napraviti.
Za razliku od nekih prethodnih vremenskih perioda u novijoj istoriji kada se nije moglo napraviti apsolutno ništa. Kada nismo ni mogli stići do otvorene scene, već diskusije vodili iza zatvorenih vrata. Srbija danas ima saveznike. I to saveznike sa sasvim drugačijim razvojnim paradigmama od onih zapadnih, neoliberalnih.
Svesrpski sabor jeste stvar nacionalnog okupljanja, jedinstvene kulturne politike i pokušaj daljeg artikulisanja strateškog delovanja, ali on mora podrazumevati i razradu sasvim nove razvojne paradigme, koja podrazumeva čvršće oslanjanje i tesnu saradnju sa nezapadnim saveznicima.
Tako se amortizuju efekti širenja pomenutih narativa i onemogućava nastavak „procesa“ indukovanjem novih događaja. Jednostavno, ako se razvijaju Srbija i Srpska to će koristiti i drugima, ako oslanjanje na jednu razvojnu paradigmu odgovara Srbiji i Srpskoj, može odgovarati i drugima. Alternativa praćenju odluka SAD uvek i svuda postoji i ovoga puta u naš region ona dolazi preko Srbije i Srpske. Svesrpski sabor jeste poslužio i kao „politička odbrana“ Vučiću i Dodiku, i kao sredstvo za usporavanje „procesa“. Srbija i Srpska izložene su pritiscima koji će se nastaviti i koji već predstavljaju stratešku pretnju.
Ali, ne mora na tome i da se završi. Ili da samo tome u skorijoj budućnosti opet posluži. Ako se već u simboličkom smislu prelazi granica, ako smo svesni kako će zbog tog simboličkog prelaska granice uslediti novi krug pritisaka širenjem jezivih narativa o srpskim nepočinstvima, ciljeve treba postaviti više, našem „saborovanju“ dodati i spoljnopolitičku dimenziju i uporno raditi na prilagođavanju nove razvojne paradigme u našim regionalnim uslovima.
Uspeh, naravno, nije zagarantovan. No, šta je pa zagarantovano u ovakvim međunarodnim okolnostima?
