Brisanje čovečanstva – nova normalnost rodne senzitivnosti
© Sputnik / Lola Đorđević
Pratite nas
Odgovor na to da li ćemo od sada nagađati da li se neko oseća kao muškarac ili žena kako bismo ga/je ispravno oslovili nemaju ni stručnjaci. Lingvisti su zbunjeni, a tvorci novogovora nemaju odgovore. Ostaje nejasno da li se od nas sada očekuje da plaćamo kazne ukoliko se ne pridržavamo pravila koja ne postoje.
Profesori Filološkog fakulteta dr Aleksandar Milanović i dr Katarina Begović pokušali su u emisiji „Orbita kulture“ kod Dejane Vuković da raščlane poentu i tehničke mogućnosti rodno osetljivog jezika na srpskom govornom području.
Zakon o rodnoj ravnopravnosti stupio je nedavno na snagu, a sa njim i deo koji se odnosi na obavezno korišćenje rodno senzitivnog jezika.
Profesor Milanović podsetio je na nedavnu izjavu Zorice Mršević, autora smernica za primenu rodne ravnopravnosti, u kojoj je pokušala da objasni kako se zakon neće primenjivati u medijima zbog Zakona o slobodi medija, ali da će se praktikovati u svim ostalim sferama društva. Milanović kaže da takva postavka za sobom povlači pitanje postoji li ili vredi li onda sloboda govora van medija i šta će se desiti sa profesorima, nastavnicima i doktorima koji neće moći sebe da oslovljavaju onako kako sami žele.
Dodatnu zabunu donosi i to što nije baš jasno ko je zadužen za prijavljivanje nadležnim organima onih ljudi koji ne koriste rodno osetljivi jezik, budući da se navodi da prijavu može podneti samo onaj ko je merodavan, odnosno relevantan. Relevantnost nije obrazložena, niti se zna ko je merodavan da postavlja te relevantne ličnosti.
Katarina Begović objašnjava da se u Zakonu o rodnoj ravnopravnosti pominju imperativne pravne i kaznene norme, koje predviđaju sankcije za one koji se ne budu pridržavali jezičke osetljivosti. Ona ističe da takav slučaj nije poznat nigde u Evropi i da se kazne javljaju samo u našoj verziji Zakona. Ono što je u Evropskoj uniji samo preporuka, kod nas je obligacija.
Projektovana korelacija gramatičkog roda sa rodom kao društvenom ulogom ili sa polom zaista je samo jedna projekcija. Te korelacije nema, što znači da se tu mešaju babe i žabe. Oni hoće da mi srpski jezik interpretiramo onako kako nam to sam jezik ne dozvoljava.
Rodno ravnopravni seksizam
Begovićeva smatra da postoje dve dimenzije čitavog problema, a to su ideološka, politička, socijalno-fenomenološka, sa jedne, i lingvistička, sa druge strane. Ta dva sveta ne pričaju istim jezikom i sve vreme su, kako kaže Begovićeva, na različitim talasnim dužinama.
Sputnjikova sagovornica objašnjava da poznaje mnoge žene koje žele da budu vidljive kroz jezik, jer ih to osnažuje. One žele da budu doktorke, profesorke itd. ali da je, na primer, za nju to samo prikriveni seksizam.
Ja se osećam ugroženo ako me oslove doktorkom, profesorkom i docentkinjom, jer ne želim da budem ništa drugo u odnosu na svog profesora Aleksandra Milanovića. Ovako sam izdvojena komponentom pola i ako to ima ikakve veze sa mojim poslom, onda je celo ovo društvo u velikom problemu. Moja titula korelira sa mojim znanjem, ne korelira sigurno sa tim kog sam ja pola, rekla je za Sputnjik Katarina Begović, koja radi kao nastavnik na Katedri za srpski jezik sa južnoslovenskim jezicima Filološkog fakulteta.
Grafit o rodnoj ravnopravnosti
© Sputnik / Lola Đorđević
Nije problem u tome što žene žele da budu vidljive, kaže ona, već je problem u tome što ovaj Zakon kaže da se utiče na svest muškaraca i žena, a u cilju ostvarivanja ravnopravnosti u profesionalnoj i privatnoj sferi. To je pravi problem, kaže ona.
Problem je takođe i što sada svi učestvujemo u jednoj projekciji sveta u kojoj, ako govorim doktorka, profesorka, naučnica ili stručnjakinja, odjednom je položaj žena bolji. Jedno je biti vidljiv, a drugo je misliti da se time nešto može postići. To su dve potpuno različite stvari.
Za kakav svet se spremamo
Član Odbora za standardizaciju i Vladinog tela, odnosno Saveta za srpski jezik, profesor Milanović postavlja pitanje šta će se desiti sa autorima udžbenika, nastavnicima, profesorima, vaspitačima koji će ovakvim jezikom morati da razgovaraju sa svojom decom i šta će se dobiti kao proizvod svega toga.
Kojim će jezikom govoriti ta deca i kakav će njihov kognitivni svet da bude ako ovo bude jezik na kojem odrastaju, obrazuju se i formiraju svoj svet? Mi ne znamo granice rodno osetljivog jezika i mislim da je to manji problem od toga što to isto ne znaju ni tvorci te ideje. Granice se neprekidno proširuju i mi to prosto ne možemo da ispratimo, rekao je Milanović za Sputnjik.
On objašnjava dalje da je knjiga „Rod i jezik“ objavljena 2009. Godine koji je priredilo više autora neka vrsta „svetog pisma čitavog ovog programa“ i da se u njoj kriju odgovori na mnoga pitanja koja danas prave zabunu. Jedno poglavlje se bavi pitanjem formulacija u jeziku, a navode se poželjne i nepoželjne reči, uz ponuđene alternative. Reči „čovek“, „čovečanstvo“, „dama“, „bratski“, „gospođica“ nisu poželjne i umesto njih se nude druge.
Objašnjenje reči "feminizam" u rečniku
© AP Photo / Peter Morgan
Nije to samo pitanje hoćemo li govoriti direktor ili direktorka, kako 90 odsto javnosti misli. To je besmislena površina, a treba otići u dubinu, ispod „talasa“, jer onog trenutka kada krenete da relativizujete reči čovečanstvo i bratstvo, dama i gospođica, upitate se za kakav se to svet stvara ovaj jezik i koja je to civilizacija kojoj rodno osetljiv jezik treba da služi kao sredstvo sporazumevanja.
Urušavanje jezika
Još jedan problem iz mora njih, kaže Begovićeva, jeste i taj što ovdašnji Priručnik za upotrebu rodno osetljivog jezika nisu pisali ni lingvisti ni srbisti, a on stoji na sajtu Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost pri Vladi i, u najmanju ruku, se preporučuje. Među navedenim primerima sakaćenja srpskog jezika nalaze se „episkopa“, „sveštenica“ i „apostolka“, kao definicija nepostojećeg pojma.
Kada je naša sagovornica postavila pitanje koji je cilj kreiranja „vrlog novog sveta“ kroz jezik, dobila je odgovor da se radi o „simboličkom izjednačavanju muškaraca i žena u svim sferama društvenog života“, pa čak i tamo gde žene te uloge ne mogu obavljati.
To je urušavanje dosadašnje civilizacijske paradigme, urušavanje jezika, kulture koja se kroz taj jezik definiše, neguje i iznova uspostavlja, kao i urušavanje elementarnog ljudskog dostojanstva, rekla je Begovićeva u Orbiti kulture.
Niko normalan ne izmišlja reči
Profesor Milanović kaže da je u pitanju forsiranje forme umesto isticanja suštine i da to može dovesti čoveka (i ženu!) u stanje jezičke nesigurnosti, sumnje u sopstveno jezičko osećanje, sumnje u svoju jezičku kulturu i, u krajnjoj liniji, u svoju nacionalnu kulturu. Razlog zašto se baš istoričari jezika protive ovakvom vitoperenju srpskog jezika je taj što čitavu stvar posmatraju iz perspektive koju drugi, možda, nemaju.
Nikada kroz istoriju srpskog jezika nismo imali takav projekat da vi stvarate normu u nekakvoj jezičkoj laboratoriji od strane političara. Naša norma je oduvek, a naročito vukovska, proizilazila iz jezičke prakse, odnosno iz prirodne i organske upotrebe jezika. Nikada nijednom srpskom lingvisti nije palo na pamet da stvara nove reči.
Odbor za standardizaciju srpskog jezika, Matica srpska, Srpska književna zadruga, Društvo za srpski jezik i književnost Srbije, Vukova zadužbina i sve druge relevantne institucije u zemlji stale iza preporuke koji je Savet za srpski jezik nedavno uputio Vladi Srbije i koji će uskoro biti dostupan medijima.
U preporuci stoji da se iz postojećeg Zakona o rodnoj ravnopravnosti obrišu svi članovi zakona koji se odnose na rodno osetljivi jezik. Milanović naglašava da niko ne kritikuje težnju da se ženama obezbedi ravnopravan položaj i tretman kao i muškarcima, niti se traži ukidanje samog Zakona, već isključivo njegovog dela koji se odnosi na skrnavljenje srpskog jezika i brisanje onih pravila po kojima on postoji. Profesor Milanović je uveren da će razum i argumenti lingvističke struke, na kraju, ipak prevladati.
