https://lat.sputnikportal.rs/20240526/ekskluzivno-veliki-ruski-pisac-vestacka-inteligencija-moze-da-nas-satre--postoji-jos-jedna-nada-1172603467.html
EKSKLUZIVNO Veliki ruski pisac: Veštačka inteligencija može da nas satre – postoji još jedna nada
EKSKLUZIVNO Veliki ruski pisac: Veštačka inteligencija može da nas satre – postoji još jedna nada
Sputnik Srbija
Stupamo u sferu u kojoj je vrlo tanka granica između živog i neživog. Bojim se veštačke inteligencije. Postoji opasnost da mašine u nekom trenutku proračunaju... 26.05.2024, Sputnik Srbija
2024-05-26T19:18+0200
2024-05-26T19:18+0200
2024-05-26T19:18+0200
kultura
kultura
ruska kultura
književnost
jevgenij vodolaskin
ruska književnost
intervju
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/05/18/1172603292_0:0:3072:1728_1920x0_80_0_0_8e5dea43c48d1288f5f13e07e5d1fc63.jpg
S autorom koji svojim književnim delima istinski nastavlja tradiciju i obogaćuje zaostavštinu ruskih književnih velikana, poput Gogolja, Dostojevskog, Čehova, razgovarali smo o brojnim problemima s kojima se suočava savremeni čovek – od sećanja i zaborava, koji su glavni motivi njegovog novog romana „Čagin“, preko prezasićenosti informacijama i nemogućnosti sagledavanja istine i suštine, sve do izazova i opasnosti koje nam nosi veštačka inteligencija.Vodolaskinov novi roman nedavno je objavljen u prevodu na srpski jezik, u izdanju Službenog glasnika. U njegovom središtu je Isidor Čagin, arhivista koji ima jedinstveni dar da može da zapamti svaki tekst, ma koliko da je komplikovan i da ga se seti kad god poželi. Taj dar je, ujedno, i Čaginov usud, jer je lišen mogućnosti da zaboravlja i osuđen na to da radi kao špijun, u korist nemilosrdnog državnog sistema, žrtvujući svoj identitet, prijatelje i ljubav.Slikajući sovjetsku epohu i pojedinca čiji je životni put trasiran potrebama društva kojem pripada, a ne njegovim snovima i težnjama, Vodolaskin nam, uz odmerenu i efektnu dozu humora i ironije, pruža pronicljive i nadahnjujuće ideje za razmišljanje o savremenom svetu.Kada čovek piše o prošlosti, izvan žanra istorijskog romana, uvek razmišlja o sadašnjosti i budućnosti. Koje ste aspekte savremenog sveta i globalnog društva imali u vidu kada ste pisali povest o Čaginu?- Dostojevski je govorio da je čovek „polje borbe dobra i zla“, da se borba dobra i zla vodi kroz ljudsku dušu. Kod Dostojevskog je bilo jasno šta je dobro, a šta je zlo. Mi sada gubimo te orijentire, sve se izmešalo, na međunarodnom nivou. U celini, situacija je prilično složena. Kada je reč o temama koje su nove u poređenju s prošlim epohama, to je, na primer, problem manipulacije. Postalo je veoma lako manipulisati čovekom. I to je, zapravo, užasna situacija, jer sada više nema informacija, postoji samo propaganda s raznih strana. Da bi se dobile istinite informacije, potrebno je uložiti veliki napor. U „Čaginu“ se odrazio i problem mita, koji se može koristiti kao sredstvo manipulacije. Šta je to mit? Šta je to sećanje? Šta je to zaborav? To su stvari koje sam pokušao, ne da rešim, ne da dam odgovore, nego da, makar, postavim pitanja kako treba.Sećanje i zaboravljanje su važne teme ovog romana, a mi živimo u vremenu u kojem se istorija ponovo ispisuje, menja. Imajući u vidu široki pristup informacijama, koje su veoma često poluinformacije i dezinformacije, mi danas čak i ne znamo šta se zaista događa, pa ni šta se događalo u prošlosti. Kako u tom smislu možemo da razumemo poruke Vašeg romana? Kako čovek može da razume sadašnjost, ako nije siguran u prošlost?- U mom romanu se govori o tome da nije samo sećanje mitologijsko nego i shvatanje, doživljaj. Mi gotovo sve doživljavamo s nekim mitskim oreolom, čak i same sebe. Neurofiziologija kaže da, recimo, ako nekoliko ljudi sedi u jednoj sobi i ako im se zatim kaže da je opišu, to će biti potpuno različiti opisi, a u nekim slučajevima će onaj koji pročita te opise pomisliti da su oni sedeli u različitim sobama. Ako je svako od nas toliko subjektivan kada je reč o slici koju danas vidimo, koliko se onda tek povećava ta subjektivnost kada govorimo o sećanju? U „Čaginu“ je otvoren taj problem i on je povezan s problemom zaborava i zaboravljanja.I tu je još jedan važan siže: ljudima je ponekad potrebno suditi ne po njihovim delima, nego po njihovim snovima. Znam da to zvuči veoma sporno, ali ako je čovek zaista želeo da učini nešto dobro, a dobio nešto sasvim loše, milosrdnije je da mu se sudi na osnovu njegove prvobitne zamisli, njegove intencije, njegove želje da nešto učini. Razumem da, ako počnemo da sudimo na taj način, možemo otići predaleko. Ali neka bude u svesti čitaoca i takva ideja. Da, ako ćemo po pravdi, treba suditi po rezultatima dela. To je pristup s tačke gledišta pravednosti. Ali postoji i drugi pristup - ne iz ugla pravednosti, nego iz ugla milosti, jer je milost u krajnjem ishodu iznad pravde.Kada govorimo o zaboravljanju, razvoj interneta i digitalnih tehnologija nam je već oduzeo sećanje. Više ne pamtimo čak ni brojeve mobilnih telefona svojih najbližih, na rođendane nas podsećaju društvene mreže, razne aplikacije. Da li se bojite veštačke inteligencije kao novog tehnološkog prodora kom smo svedoci?- Bojim se, zaista se bojim, jer smo na ivici da se to otme kontroli. Veštačkom inteligencijom se bavim u svom sledećem romanu. U početku smo potcenjivali mašine, govorili da čovek ima neke sposobnosti koje one nemaju. Mašina deluje po određenim pravilima, a čovek može iznenada da promeni pravila, da izmisli nešto što mašina ne može. Sada mašina nije sposobna samo da napiše muziku koja nalikuje delima Čajkovskog, Šostakoviča ili Malera, nego i da napiše originalnu muziku. To su prodori koji su se dogodili za godinu dana! Prvo smo govorili da mašina može da pobedi samo srednje dobrog šahistu, ali ne i dobrog šahistu. Sada svi svetski šampioni u šahu gube partije s mašinama. Kakav je zaključak? Kada je reč o analizi svih mogućnosti i izboru najbolje varijante, čovek nema nikakvu šansu da se takmiči s mašinom. Ona će uvek biti bolja. Zato, ako se šah posmatra kao zadatak u kojem je neophodno analizirati maksimalan broj varijanti, mašina će to učiniti brže i mnogo bolje od čoveka. Tu se s njom ne treba takmičiti, to je besmisleno.Stupamo u sferu u kojoj je veoma tanka granica između živog i neživog. Sve živo je stvorio Bog. I čoveka je stvorio Bog. A to stvaralačko načelo čovek je primio iz ruku Gospoda. I kada govorimo o veštačkoj inteligenciji, potrebno je razumeti da je ona apsolutno izvan morala. Ona ima samo razumevanje šta je svrsishodno. I zaista postoji opasnost da će u nekom trenutku mašine početi da nas doživljavaju kao suvišne, da će proračunati da im više nismo potrebni i neće imati nikakve kočnice da nas na neki način unište ili satru.Mašina može da potuče čoveka na mnogim poljima. Ali šta je fundamentalno razlikuje od čoveka? Mašina nije subjekat, nema sopstveno ja i ne može da ga ima. To je dar čoveku, koji je stvoren po Božjem liku. Bog je personalno načelo, a mašina to nema. I samo u Božjem stvaranju sveta postoji personalno načelo, načelo Boga. I to personalno načelo nam je predato. Mi smo ličnosti. Imamo svoje Ja, a mašina ga nema. I u toj sferi leži nada čoveka da će s njim, ipak, sve biti u redu.Govorite o tome da veštačka inteligencija nije subjekat, ali čini se da savremeni čovek na određeni način gubi svoj identitet. Da li je to onda još veća opasnost za nas?- Da, to jeste opasno. Čovek često postaje deo mase, a upravo je masa ta koja svet oslikava u crno-belim tonovima, ili oni koji deluju za mase. Svojevremeno je izuzetni ruski naučnik Sergej Sergejevič Averincev rekao: „Trudite se da ne govorite u horu, čak ni dobre reči, jer one mogu da se promene, a navika da se govori u horu će ostati“. To je veoma mudra fraza. Ne treba govoriti horski. Govori ono što ti smatraš potrebnim, to može da se poklapa s opštim mišljenjem, može da se ne poklapa. Važno je da to izgovaraš u svoje ime i da to ne bude deo horskog pevanja jer čovek koji se navikava da bude samo deo opšteg mišljenja nije sposoban za istinski slobodan izbor.Čini se da u savremenom globalnom društvu ima vrlo malo mesta za razgovor i polemiku, koje zamenjuju konačni zaključci po principu „crno“ ili „belo“. Može li čovek u takvom društvu da bude slobodan? Svi danas govore o slobodi, a da li je zaista ima?- Sloboda je, pre svega, unutrašnja kategorija. Naravno, tamo gde je veoma loša društvena situacija, veoma je teško držati se toga i biti slobodan. Ipak, u celini gledano, čovek može biti slobodan svuda. Postoje razne vrste slobode. Sloboda - za nešto, koja je konstruktivna, sloboda - od nečega. Sloboda destruktivna. Konstruktivna sloboda je, recimo, sloboda da se piše, da se stvara, da se razmišlja, ona svakako postoji. I nju je čak i u najgorim situacijama nemoguće oduzeti čoveku. A sloboda od nečega – ona često nije ni potrebna, ili nije mnogo potrebna. I kada se takva sloboda oduzme, to možda i neće mnogo uticati na čoveka. Puškin ima stihove u kojima govori o ljudskim pravima, o slobodi. On kaže, ne navodim doslovno, da mu je svejedno da li je štampa slobodna, da li tanana cenzura pritiska šaljivdžije, jer sve su to samo „reči, reči, reči“. I nije li, kako kaže, svejedno da li nešto zavisi od cara, ili od naroda. I Puškin govori o unutrašnjoj slobodi, za koju u celini gledano nemaju mnogo značaja ne samo odnosi s vlašću, nego i s narodom. I ja dobro razumem Puškina jer je ponekad potrebna određena distanca u odnosu na sopstveno vreme kako bi se ono bolje razumelo i opisalo. Zbog toga što, ako si previše uključen u svoje vreme, ne vidiš mnogo.U romanu postoji zanimljiv dijalog Čagina i britanskog obaveštajca o tome šta je to sreća. Za Čagina su to sitnice, prijatni delići svakodnevice, trenuci, za Britanca – uspeh u karijeri i novac. I Čagin izgovara rečenicu: „Sreća nije rezultat borbe“. Da li Čaginove reči odražavaju Vaše lično mišljenje o pojmu sreće?- Da, u tom slučaju Čagin odražava moje mišljenje. Sreća nije nešto monumentalno, to nije pobeda na Olimpijskim igrama. To su nekakve prijatne slike, proslava Nove godine, kada se zaista osećaš srećnim. A Puškin je lepo rekao da nema sreće na zemlji, samo mir i sloboda. Sreća je praznično stanje. Praznik ne može da traje beskonačno, to je retkost. I u osnovi život se sastoji iz radnih dana. Ali ako govorimo o životu u celini, o srećnom životu, to je slučaj kada je navika zamenila to stalno prazničnno osećanje. Navika je osećanje zadovoljstva time što na ispravan način postupaš svakog dana, celog svog života. A ako se to dublje formuliše, to su zaista mir i sloboda.
https://lat.sputnikportal.rs/20240423/novi-roman-ruskog-zivog-klasika-parabola-o-carstvu-informacija-u-kojem-je-covek-dobrovoljni-rob-1171410952.html
https://lat.sputnikportal.rs/20240511/ekskluzivno-cuveni-svetski-pisac-zapadno-ponistavanje-je-mnogo-strasnije-od-komunistickih-gulaga-1172017839.html
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
2024
Valentina Bulatović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Valentina Bulatović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Valentina Bulatović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
kultura, ruska kultura, književnost, jevgenij vodolaskin, ruska književnost, intervju
kultura, ruska kultura, književnost, jevgenij vodolaskin, ruska književnost, intervju
S autorom koji svojim književnim delima istinski nastavlja tradiciju i obogaćuje zaostavštinu ruskih književnih velikana, poput Gogolja, Dostojevskog, Čehova, razgovarali smo o brojnim problemima s kojima se suočava savremeni čovek – od sećanja i zaborava, koji su glavni motivi njegovog novog romana „Čagin“, preko prezasićenosti informacijama i nemogućnosti sagledavanja istine i suštine, sve do izazova i opasnosti koje nam nosi veštačka inteligencija.
Vodolaskinov novi roman nedavno je objavljen u prevodu na srpski jezik, u izdanju Službenog glasnika. U njegovom središtu je Isidor Čagin, arhivista koji ima jedinstveni dar da može da zapamti svaki tekst, ma koliko da je komplikovan i da ga se seti kad god poželi. Taj dar je, ujedno, i Čaginov usud, jer je lišen mogućnosti da zaboravlja i osuđen na to da radi kao špijun, u korist nemilosrdnog državnog sistema, žrtvujući svoj identitet, prijatelje i ljubav.
Slikajući sovjetsku epohu i pojedinca čiji je životni put trasiran potrebama društva kojem pripada, a ne njegovim snovima i težnjama, Vodolaskin nam, uz odmerenu i efektnu dozu humora i ironije, pruža pronicljive i nadahnjujuće ideje za razmišljanje o savremenom svetu.
Kada čovek piše o prošlosti, izvan žanra istorijskog romana, uvek razmišlja o sadašnjosti i budućnosti. Koje ste aspekte savremenog sveta i globalnog društva imali u vidu kada ste pisali povest o Čaginu?
- Dostojevski je govorio da je čovek „polje borbe dobra i zla“, da se borba dobra i zla vodi kroz ljudsku dušu. Kod Dostojevskog je bilo jasno šta je dobro, a šta je zlo. Mi sada gubimo te orijentire, sve se izmešalo, na međunarodnom nivou. U celini, situacija je prilično složena. Kada je reč o temama koje su nove u poređenju s prošlim epohama, to je, na primer, problem manipulacije. Postalo je veoma lako manipulisati čovekom. I to je, zapravo, užasna situacija, jer sada više nema informacija, postoji samo propaganda s raznih strana. Da bi se dobile istinite informacije, potrebno je uložiti veliki napor. U „Čaginu“ se odrazio i problem mita, koji se može koristiti kao sredstvo manipulacije. Šta je to mit? Šta je to sećanje? Šta je to zaborav? To su stvari koje sam pokušao, ne da rešim, ne da dam odgovore, nego da, makar, postavim pitanja kako treba.
Sećanje i zaboravljanje su važne teme ovog romana, a mi živimo u vremenu u kojem se istorija ponovo ispisuje, menja. Imajući u vidu široki pristup informacijama, koje su veoma često poluinformacije i dezinformacije, mi danas čak i ne znamo šta se zaista događa, pa ni šta se događalo u prošlosti. Kako u tom smislu možemo da razumemo poruke Vašeg romana? Kako čovek može da razume sadašnjost, ako nije siguran u prošlost?
- U mom romanu se govori o tome da nije samo sećanje mitologijsko nego i shvatanje, doživljaj. Mi gotovo sve doživljavamo s nekim mitskim oreolom, čak i same sebe. Neurofiziologija kaže da, recimo, ako nekoliko ljudi sedi u jednoj sobi i ako im se zatim kaže da je opišu, to će biti potpuno različiti opisi, a u nekim slučajevima će onaj koji pročita te opise pomisliti da su oni sedeli u različitim sobama. Ako je svako od nas toliko subjektivan kada je reč o slici koju danas vidimo, koliko se onda tek povećava ta subjektivnost kada govorimo o sećanju? U „Čaginu“ je otvoren taj problem i on je povezan s problemom zaborava i zaboravljanja.
I tu je još jedan važan siže: ljudima je ponekad potrebno suditi ne po njihovim delima, nego po njihovim snovima. Znam da to zvuči veoma sporno, ali ako je čovek zaista želeo da učini nešto dobro, a dobio nešto sasvim loše, milosrdnije je da mu se sudi na osnovu njegove prvobitne zamisli, njegove intencije, njegove želje da nešto učini. Razumem da, ako počnemo da sudimo na taj način, možemo otići predaleko. Ali neka bude u svesti čitaoca i takva ideja. Da, ako ćemo po pravdi, treba suditi po rezultatima dela. To je pristup s tačke gledišta pravednosti. Ali postoji i drugi pristup - ne iz ugla pravednosti, nego iz ugla milosti, jer je milost u krajnjem ishodu iznad pravde.
Kada govorimo o zaboravljanju, razvoj interneta i digitalnih tehnologija nam je već oduzeo sećanje. Više ne pamtimo čak ni brojeve mobilnih telefona svojih najbližih, na rođendane nas podsećaju društvene mreže, razne aplikacije. Da li se bojite veštačke inteligencije kao novog tehnološkog prodora kom smo svedoci?
- Bojim se, zaista se bojim, jer smo na ivici da se to otme kontroli. Veštačkom inteligencijom se bavim u svom sledećem romanu. U početku smo potcenjivali mašine, govorili da čovek ima neke sposobnosti koje one nemaju. Mašina deluje po određenim pravilima, a čovek može iznenada da promeni pravila, da izmisli nešto što mašina ne može. Sada mašina nije sposobna samo da napiše muziku koja nalikuje delima Čajkovskog, Šostakoviča ili Malera, nego i da napiše originalnu muziku. To su prodori koji su se dogodili za godinu dana! Prvo smo govorili da mašina može da pobedi samo srednje dobrog šahistu, ali ne i dobrog šahistu. Sada svi svetski šampioni u šahu gube partije s mašinama. Kakav je zaključak? Kada je reč o analizi svih mogućnosti i izboru najbolje varijante, čovek nema nikakvu šansu da se takmiči s mašinom. Ona će uvek biti bolja. Zato, ako se šah posmatra kao zadatak u kojem je neophodno analizirati maksimalan broj varijanti, mašina će to učiniti brže i mnogo bolje od čoveka. Tu se s njom ne treba takmičiti, to je besmisleno.
Stupamo u sferu u kojoj je veoma tanka granica između živog i neživog. Sve živo je stvorio Bog. I čoveka je stvorio Bog. A to stvaralačko načelo čovek je primio iz ruku Gospoda. I kada govorimo o veštačkoj inteligenciji, potrebno je razumeti da je ona apsolutno izvan morala. Ona ima samo razumevanje šta je svrsishodno. I zaista postoji opasnost da će u nekom trenutku mašine početi da nas doživljavaju kao suvišne, da će proračunati da im više nismo potrebni i neće imati nikakve kočnice da nas na neki način unište ili satru.
Mašina može da potuče čoveka na mnogim poljima. Ali šta je fundamentalno razlikuje od čoveka? Mašina nije subjekat, nema sopstveno ja i ne može da ga ima. To je dar čoveku, koji je stvoren po Božjem liku. Bog je personalno načelo, a mašina to nema. I samo u Božjem stvaranju sveta postoji personalno načelo, načelo Boga. I to personalno načelo nam je predato. Mi smo ličnosti. Imamo svoje Ja, a mašina ga nema. I u toj sferi leži nada čoveka da će s njim, ipak, sve biti u redu.
Govorite o tome da veštačka inteligencija nije subjekat, ali čini se da savremeni čovek na određeni način gubi svoj identitet. Da li je to onda još veća opasnost za nas?
- Da, to jeste opasno. Čovek često postaje deo mase, a upravo je masa ta koja svet oslikava u crno-belim tonovima, ili oni koji deluju za mase. Svojevremeno je izuzetni ruski naučnik Sergej Sergejevič Averincev rekao: „Trudite se da ne govorite u horu, čak ni dobre reči, jer one mogu da se promene, a navika da se govori u horu će ostati“. To je veoma mudra fraza. Ne treba govoriti horski. Govori ono što ti smatraš potrebnim, to može da se poklapa s opštim mišljenjem, može da se ne poklapa. Važno je da to izgovaraš u svoje ime i da to ne bude deo horskog pevanja jer čovek koji se navikava da bude samo deo opšteg mišljenja nije sposoban za istinski slobodan izbor.
Čini se da u savremenom globalnom društvu ima vrlo malo mesta za razgovor i polemiku, koje zamenjuju konačni zaključci po principu „crno“ ili „belo“. Može li čovek u takvom društvu da bude slobodan? Svi danas govore o slobodi, a da li je zaista ima?
- Sloboda je, pre svega, unutrašnja kategorija. Naravno, tamo gde je veoma loša društvena situacija, veoma je teško držati se toga i biti slobodan. Ipak, u celini gledano, čovek može biti slobodan svuda. Postoje razne vrste slobode. Sloboda - za nešto, koja je konstruktivna, sloboda - od nečega. Sloboda destruktivna. Konstruktivna sloboda je, recimo, sloboda da se piše, da se stvara, da se razmišlja, ona svakako postoji. I nju je čak i u najgorim situacijama nemoguće oduzeti čoveku. A sloboda od nečega – ona često nije ni potrebna, ili nije mnogo potrebna. I kada se takva sloboda oduzme, to možda i neće mnogo uticati na čoveka. Puškin ima stihove u kojima govori o ljudskim pravima, o slobodi. On kaže, ne navodim doslovno, da mu je svejedno da li je štampa slobodna, da li tanana cenzura pritiska šaljivdžije, jer sve su to samo „reči, reči, reči“. I nije li, kako kaže, svejedno da li nešto zavisi od cara, ili od naroda. I Puškin govori o unutrašnjoj slobodi, za koju u celini gledano nemaju mnogo značaja ne samo odnosi s vlašću, nego i s narodom. I ja dobro razumem Puškina jer je ponekad potrebna određena distanca u odnosu na sopstveno vreme kako bi se ono bolje razumelo i opisalo. Zbog toga što, ako si previše uključen u svoje vreme, ne vidiš mnogo.
U romanu postoji zanimljiv dijalog Čagina i britanskog obaveštajca o tome šta je to sreća. Za Čagina su to sitnice, prijatni delići svakodnevice, trenuci, za Britanca – uspeh u karijeri i novac. I Čagin izgovara rečenicu: „Sreća nije rezultat borbe“. Da li Čaginove reči odražavaju Vaše lično mišljenje o pojmu sreće?
- Da, u tom slučaju Čagin odražava moje mišljenje. Sreća nije nešto monumentalno, to nije pobeda na Olimpijskim igrama. To su nekakve prijatne slike, proslava Nove godine, kada se zaista osećaš srećnim. A Puškin je lepo rekao da nema sreće na zemlji, samo mir i sloboda. Sreća je praznično stanje. Praznik ne može da traje beskonačno, to je retkost. I u osnovi život se sastoji iz radnih dana. Ali ako govorimo o životu u celini, o srećnom životu, to je slučaj kada je navika zamenila to stalno prazničnno osećanje. Navika je osećanje zadovoljstva time što na ispravan način postupaš svakog dana, celog svog života. A ako se to dublje formuliše, to su zaista mir i sloboda.
