Srpski pisac „poništen“ jer je razobličio „duplo golo“ – kvaziknjiževnu scenu i kvazifeminizam
© Foto : Ustupljeno Sputnjiku
Pratite nas
Prvi „kenselovani“ pisac u Srbiji Miloš K. Ilić smatra da je „poništen“ jer je u autobiografskoj knjizi „Po zanimanju: Ana Miloš“ razobličio „duplo golo“ naše kvaziknjiževne i kvazifeminističke scene.
Zbog autobiografske knjige „Po zanimanju: Ana Miloš“, pisac Miloš K. Ilić poništen je u većini književnih krugova, navodi se u biografiji odštampanoj na koricama njegove poslednje zbirke priča „Knjiga štampana u nula primeraka“.
Više utuljen nego „kenselovan“
Iako je po objavljivanju „Po zanimanju: Ana Miloš“ jedna književna kritičarka napisala da imamo prvog kenselovanog pisca, Miloš K. Ilić za „Orbitu kulture“ kaže da je poništavanje možda prejaka reč za njegov slučaj u seriji pravih „kenselovanja“ i cele te „kulture“ poništavanja. Dodaje da je i dalje prisutan na književnoj sceni u meri u kojoj je i ranije bio – srednje žalosno.
„Mislim da cela ta ujdurma oko knjige 'Po zanimanju: Ana Miloš' i razotkrivanja projekta gde samo moja drugarica Marija i ja glumili tu fiktivnu spisateljicu dovela i do povećanja interesovanja za mene i moje delo, ali sa druge strane, i do jednog utuljivanja mene i mog dela. Odnosno, ne toliko ni do utuljivanja koliko do jedne vrlo jasne, organizovane tišine o bilo čemu što se dešava sa mnom i mojim knjigama. I od ljudi koji su me ranije podržavali i od ljudi koji nisu marili za mene ili su me kasnije pljuvali, odjedanput je nastala jedna velika tišina“.
Ana Miloš bila je najlukrativniji pseudonim ili heteronim Miloša K. Ilića pre svega jer danas je u modi, barem u književnosti, takozvano žensko pismo, žensko iskustvo i ženske teme.
„Ovo su sve neke fraze koje sam pokupio usput, nisam nešto teoretski potkovan ni feminističkim teorijama, ni diskursima niti me je to zanimalo. Upravo me je zanimalo da vidim do koje granice mogu da idem isključivo menjajući svoje ime i predstavljajući svoju drugaricu kao osobu koja je napisala te priče.“
Sva vrata otvorena za „žensko pismo“
Priče koje je potpisala „Ana Miloš“ imaju jedan objedinjujući faktor da su im glavni junaci ženski likovi, ali nijedna od tih priča nije išla na stranu feminizma, pre svega zato što ih je napisao muškarac koji nije hteo preterano duboko da ulazi u to. Ilić kaže da se slučajno ispostavilo da su glavni likovi ženski i onda je hteo da vidi kako te priče mogu proći ako ih plasira kao žena.
„Poslao sam ih na nekoliko konkursa za kratku priču na kojima je 'prolazila' Ana Miloš. Ispostavilo se ne da lako prolazi, nego joj je nekako magično sve otvoreno. Anu Miloš su pre Marije Milosavljević glumile još dve devojke potpuno drugačijeg i izgleda i interesovanja. Dolazile su u kontakt sa raznim ljudima s kojima je posle i Marija dolazila u kontakt ali niko nije primećivao razliku ni fizičku, ni intelektualnu, ni u nastupu. Prvo je objavljena zbirka poezije 'Govori grad' onda zbirka priča 'Kraj raspusta' koja je dobila nagradu 'Đura Đukanov' za neobjavljenu zbirku kratkih priča, a onda je u izdavačkoj kući 'Buka' doživela svoje reizdanje sa nekim dodatim pričama“.
I sve vreme zato što su junaci ženski likovi i što je Marija bila lice koje se predstavljalo kao Ana Miloš, sve to je prepoznato kao jak ženski glas, ženske priče, feminizam. Ana Miloš je dobila i nagradu „Štefica Cvek“ koje se dodeljuje za „neka kvaziženska, kvaziantikolonijalna, kvazi-štagod hoćete“ pisanja. Ta nagrada je totalno besmislena ali eto, dobila ju je Ana Miloš, dodaje Miloš K. Ilić.
Svet iluzija: Ako je knjigu napisala žena mora da je „feministička“
Miloševe drugarice koje su glumile Anu Miloš dibidus nisu imale pojma šta su i o čemu su „pisale“. Drugarica koja je prva primila nagradu predstavljajući se kao Ana Miloš bukvalno nije pročitala priču pre nego što je izašla da primi nagradu.
„Mislim da je reč o jednoj abnormalnoj nezainteresovanosti za srž samog dela, same književnosti. Recimo, u Kikindi kad se dodeljivala nagrada za zbirku priča 'Kraj raspusta' jedan od govornika bio je moj, Miloša Ilića, bivši urednik koji je samo godinu ili dve pre toga uredio moju zbirku priča 'Umorni kao psi' koja je vrlo slična ovoj 'Kraj raspusta', tematski, idejno i stilski. Bojao sam se da će on nešto da namiriše ili kaže, međutim ništa. Pohvalio je knjigu, bilo mu je čudno jer je dosta zrela za početničku i, toliko o tome. Tako da je to samo jedno apsolutno neunošenje u srž stvari, a to je književnost.“
Kataklizma feminizma: slučaj Ana Miloš
© Foto : Skrinšot, Jutjub
Prema njegovim rečima, književna scena Srbije odlikuje se ad hok pristupom svim stvarima, tako da ako knjigu potpisuje žena, ako su glavni likovi ženski, onda to mora da je feminizam. Miloša je kroz nekoliko intervjua i gostovanja na podkastima književna kritičarka Dunja Ilić ubeđivala da je napisao feminističku knjigu i da je on u stvari glup jer ne kapira da je napisao feminističku knjigu.
„Ona završava jedan intervju rečima mene ne zanima Miloš, on je nebitan, za mene je tu knjigu napisala Ana Miloš. Kao da živi u svetu iluzija iako joj je taj svet direktno i jako predstavljen da nije takav. A imamo i prosto lepljenje etiketa, tržište to traži i jedan od urednika Ane Miloš je to posle lepo rekao: Muškarci idu u kladionice, žene kupuju knjige, žene hoće da čitaju žene i tu je opet neka matematika vrlo prosta i jasna“.
Banalnost književne scene
Tokom trajanja projekta Ana Miloš, slao je iste tekstove i kao Ana i kao Miloš. Milošu niko nije odgovarao, a Ani su svi odgovarali bez izuzetka. Najviše ga je nerviralo što nije dobijao osnovno poštovanje u smislu: Ovaj dečko ipak ima dve knjige, jednu je izdala velika izdavačka kuća, drugu manja ali ta druga je ipak dobila nekakvu nagradu. To ga je još više osnažilo da kopa dublje dokle ide ta banalnost srpske izdavačke i književne scene, „ako se uopšte može pričati o scenama“.
„Postoji ogroman broj kvalitetnih pisaca u Srbiji, ali me je nervirala scena, jer prosto nemate nešto što je establišment, avangarda, andergraund itd. nego se sve objavljuje i plasira na isti način, sve pretenduje i dobija iste nagrade. Postoji jedan ogromni miš-meš u celoj književnoj produkciji, i romana i kratkih priča i pesama. Ne postoji nešto na šta bi neko mogao jasno da se referiše, da jasno ide protiv nečega nego je to gomila ljudi koji svi sede u istim društvima i istim kafanama, jedni drugima dodeljuju nagrade, često sede u pet – šest žirija za različite nagrade i onda je to jedna užasna isprepletana mreža koja pre dovodi do zamršenog klupka nego do jasne književne scene“, zaključio je Miloš K. Ilić.
Pogledajte i:
