Tabašević o ratu malograđanske „elite“ protiv genijalaca opstanka sa rubnih područja grada
© Sputnik / Gavro Dešić
Pratite nas
U poslednjem romanu „Noćne reči“, pisac Vladimir Tabašević, poslednji legalni i legitimni dobitnik NIN-ove nagrade, između ostalog piše i o genijalcima opstanka sa rubova gradova, gubitnicima tranzicije koji najviše doprinose društvu i kulturnom ratu kog protiv njih vodi malograđanština, koja se samodoživljava kao elita.
Jedan od junaka „Noćnih reči“ Fernando piše „Manifest opstanka“ i u množini progovara o mnoštvu anonimnih, tihih, kako ih Tabašević zove – genijalci opstanka. Reč je o ljudima koji su tu oko nas i čine našu svakodnevicu mogućom jer pošteno obavljaju razne poslove: žive i rade na aerodromima a da nigde nisu leteli, a pritom ih prozivaju da su ženomrsci, nacoši, fašisti…
„Čest manir je da oni koji najviše privređuju i doprinose jednom društvu i koji najviše snage ulažu za opstanak naše zajednice, od strane propagandne logike bivaju optuženi da su nazadni, mizogini… Nije lako baviti se demantijima i pokušavati da spereš ljagu i stigmu, koju prema poštenom svetu sa svih strana odašilje i emituje ova malograđanština koja sebe samodoživljava kao elitu. Oni svuda oko sebe vidi „nacoše“ koji u stvari ne postoje, ali poenta je da se obični čovek neprestano optužuje da je on taj razlog zbog kojeg, kao, nema društvenog progresa“, kaže Vladimir Tabašević za „Orbitu kulture“.
A sama ideja o društvenom progresu je toliko nazadna. Od ideje da kasnimo za nekakvim svetom ne postoji gluplji koncept, smatra Tabašević.
Religija kao analgetik za patnje, opstanak kao nemoguća računica
Česta je i zloupotreba Marksa kad se priča o religiji koja je čest izlaz baš za taj obični svet. Marksova misao da je religija opijum za mase baš je pogrešno prevedena, protumačena i dekontekstualizovana. Izvorno stoji da je taj svet koji je religiozan – srce sveta bez srca, duša u bezdušju.
„Taj opijum nije opijum kog religiozni ljudi koriste zato što su zaludni i glupi, već je to jedini način da ljudi izađu na kraj, kao neka vrsta analgetika za patnje koje moraju da žive jer su u svakovrsnoj iznudici, ezistencijalnoj pre svega. Skoro sam otišao u neku kantinicu na Ceraku da jedem i video obilje posne hrane. Taj svet ima potrebu da svoje postojanje zasnuje u religijskom poretku sveta. Naravno da je to nepopularno kod ovih nazovi kul gradskih faca koji u tome vide jedan od odraza ne znam ni ja čega, nekakve nazadnosti i ograničenosti, a pritom sami nijednom ne dovode u pitanje svoju poziciju s koje progovaraju“.
Vladimir Tabašević sa romanom "Zablude Svetog Sebastijana" nagrađenim NIN-ovom nagradom za 2018. godinu
© Tanjug / Dragan Kujundžić
Tabašević ne želi da bude deo kulturne i književne scene kojom dominiraju „kul gradske face“ već želi da bude, ako to nije neskromno, glas mnoštva tihih pregaoca našeg društva, ljudi koji ćute, rade i doprinose našoj zajednici, i nemaju potrebu da se samodoživljavaju kao posebni.
„Oni su gubitnici tranzicije a za to gubitništvo su primorani da veruju, po tom meritokratskom mitu, da je do njih, jer nisu dovoljno inteligentni ili se dovoljno ne trude. Tvrdim da je to velika zabluda. Presudne su okolnosti u kojima su se ljudi obreli, jer uzaludan je svaki trud i sva inteligencija koju moraju da ulože. I zato ih zovem genijalcima opstanka, jer taj opstanak je gotovo nemoguća računica“.
Obračun sa snobovima
Bilo bi zanimljivo da su snobovi, odnosno privilegovani slojevi društva, neko mondensko društvo, dendiji, ali oni, nažalost pripadaju jednom malograđanskom sloju ljudi koji pre svega sebe nikad ne dovodi u pitanje i koji konstantno pred sobom „imaginira nekog glupaka u odnosu na kog je on poseban i osoben“.
Ali nikad ne pomisle na ono što je Vilhelm Rajh rekao da je razlika između malog i velikog čoveka u tome što veliki zna da je mali. Nikad ne pomisle da ti ljudi koje oni oko sebe uporno vide na svakom koraku, „ti neprosvećeni, ti Srbi ili ko već“, da su oni možda ti koje su oslikali sa svog srca. I zbog takvog svog srca vide takav svet.
„Obračunavam se s njima jer oni žive u nekakvom ideološkom samorazumevanju. Postoji desetak, 15 lozinki koje su operativne u tom svetu i kad se koriste, neka vrsta afirmacije na prečac je neminovna. Već preko noći postajete viđeni kao talentovan pisac, pisac koji ima mnogo štošta da kaže, da se požali na iskustvo života u Srbiji a da pritom, na njihovu nesreću, ja svakog od njih njih znam i lično. Nisu to bogzna kako nelagodne životne okolnosti“.
Svi moraju biti žrtve
Ta poza da danas svi moraju biti žrtve nečega i da se samodoživljavamo kao žrtve je dominantna obaveza. Tabašević citira nemačkog savremenog filozofa koji kaže da je danas biti u pravu – uspešno se predstaviti kao žrtva.
„I to je cela ova kultura samoviktimizacije. Neprestano smo uvređeni i povređeni pa onda tražimo nekog drugog da ga politički korektno zastupamo i na taj način signaliziramo nekakve svoje vrline. Takve okolnosti su krajnje nepovoljne za nešto što bi trebalo da je autentično iskustvo stvaraoca, za pisca za kakvog se ja zanosim da jesam i kakav želim da budem. I radim na sebi da bih takav pisac postao“.
Korifeji drugosrbijanske misli – gostovanja po raznim „kesićima“
Zbog rata koji se odvija na kulturnoj i književnoj sceni u kom učestvuje, Tabašević smatra da je izgubio svoju publiku koja je ranije u njemu videla korifeja drugosrbijanske misli i mladog levičara. Izgubio je armiju ljudi koji su hrlili da kupe njegovu knjigu, ali ne i nužno da je pročitaju.
Vladimir Tabašević: Ne plaše me ovi što me ne razumeju nego ovi što me razumeju
© Sputnik / Gavro Dešić
„To je već tada bilo neko signaliziranje vrline kad sam gostovao po raznim 'kesićima'. Imao sam tu armiju fanova, ali što bi rekao Niče, ne plaše me ovi što me ne razumeju nego ovi što me razumeju. Na kraju sam stvarno bio nespokojan takvim auditorijumom, ljudima koji su kupovinom moje knjige da bi priuštili sebi dragoceno iskustvo za svoj ego, jer ju je preporučio Teofil Pančić, rečima da je to neki budući klasik“.
Poezija na rubu gradova i smislova
Nije bio zadovoljan tolikim i takvim podrazumevanjem kvaliteta teksta, što ne znači da ne misli da je njegov tekst kvalitetan. Nezadovoljan je bio kako ga doživljavaju ti čitaoci i u kom miljeu se obreo i onda je hteo da načini neku vrstu reinvencije, da jednu poziciju radikalnije promisli.
„Poziciju šta danas znači biti pisac u epohi dominacije vizuelnih sadržaja i u kojoj mi deluje da jezik ne znači gotovo ništa. Jezik nas koji nemamo poziciju moći da naše reči nešto znače. Zato su to 'Noćne reči' jezik defavorizovanih, deprivilegovanih, osujećenih gubitnika tranzicije. Jezik koji u najboljem slučaju može da funkcioniše za ispovest, za neku vrstu prijateljevanja koje je tom svetu svojstveno. Ali reči tu nemaju neku preteranu moć. Jer na kraju, ne mogu odlučiti ljudi jer njihovi životi nisu u njihovim rukama. Ne mogu odlučiti ni o svom postojanju u tom jeziku, a na taj jezik su osuđeni da iskomuniciraju ta i takva iskustva. Ali sam se ponadao da ako s jedne strane imamo dominaciju vizuelnih sadržaja u epohalnom trenutku kom nam pripada da živimo, da je možda mesto za poeziju baš tamo na rubu gradova i smislova i u nekakvim životima koji su lišeni prava na svoj jezik. Da tu možda postoji mesto za poeziju, mistiku... Da su možda ti ljudi, odnosno i ja kao čovek koji se svesno i dobrovoljno tu svrstavam – čuvari jezika. To je bilo možda moje romantično viđenje jednog sveta“, zaključio je Tabašević.
